Дописник „Вести“ и доајен спољнополитичког новинарства Дејан Лукић први пут пише како је као извештач Тањуга присуствовао драми приликом првог покушаја свргавања неприкосновеног либијског вође Моамера ел Гадафија 15. априла 1986. године.

Повод су оптужбе бившег команданта оружаних снага Велике Британије, лорда Ричардса, да је удар којим је Гадафи оборен 2011. године, а у коме су учествовале и британске ваздушне снаге – био нелегалан.

Док траје ваздушни напад и први покушај свргавања Гадафија, до нашег војног представништва у Либији, у коме ми је телекс, на стотинак метара даље, прелећем у пижами, у бришућем лету. Сагињем успут главу да ме Ф-16 не закачи; само да стигнем до „живог“ телекса.

У оваквим ломовима, режимима каква је „либијска револуција“, први инстинкт је кидање свих веза са светом. То те је, онда „ратна срећа“ наместила на право место, у правој секунди кружења Планете, па ти све то одмах брутално отела – држиш у рукама ту златну птицу, али птица је мртва…

Триполи се тресе од бомби
Реутерс
Моамер ел Гадафи (1942-2011) владао је Либијом од 1969. до мучког убиства. Током 42 године владавине заосталу државу претворио је у најбогатију земљу Блиског истока. Био је велики пријатељ Југославије у којој се једно време и школовао
У бришућем лету стижем, притискам тастер док се Триполи љуља и подрхтава од бомби и ракета и – дај Боже – пре него што неко, негде тамо, дође себи, прибере се, погаси сва светла и искључи импулсе… Ради! Упадам уживо у ноћну смену на Топличином венцу у Београду…

Сада, после толико деценија, пловим још једном кроз сагу у Триполију; листам архиву агенције, узбуђен као те далеке ноћи, јарко осветљене, као усред дана, од противавионске ватре, из свих могућих оружја, са свих страна града…

„Триполи – 15. априла (Тањуг)
Сада је тачно два сата и два минута после пола ноћи. Триполи се тресе од детонација бомби, ракета и противавионских оружја. Овог момента тешко ми је да кажем који су све делови града нападнути – пуца на све стране.

Експлозије се чују из источног дела града – тамо је резиденција пуковника Гадафија, Баб ел Азизија. Небо изнад града је запаљено од противавионске ватре. И даље, док ово јављам, одјекују експлозије… Могуће је да је нападнут и војни аеродром, источније, на самој периферији града…“
– Примљено?
– Примљено – откуцава из Београда?
„Ратна срећа“.

Дух Моамера Гадафија лебди над савешћу Британије:
(1): Велики вођа је морао да умре
(2): Језиви налет над аветињским градом
У Тањугу, у Београду, нико не спава. Зову још једном преко мог волшебног заборављеног телефона који и даље одолева, живи и откуцава… Али и они ми, тамо, још не верују да је сва тако како им откуцавам; да су бомбардовали Гадафијеву кућу и да – како већ знам – нико није настрадао.
– Је л’ сто посто?
– Јесте!
– Сто посто?
– Ма пуштајте у свет све што вам шаљем. Овако нам се више неће посрећити. У противном ћу све да дам Асошијетед пресу, па ви, онда преписујте од Американаца!
Американци знају добро шта су гађали и шта су погодили; снимци из фантома су већ развијени у Пентагону, али не знају оно што ја знам – да га нису убили!

Веровао само Југословенима

Још једном, пре него што пукне и моја мистериозна жица на коју су негде у либијској команди, очигледно, заборавили, зову са Топличиног венца у Београду. Да још једном потврдим; „гарантујем животом“ да и даље стојим иза те информације коју нико у свету тренутно нема, сви је траже, а моји, у страху да није до краја проверена, немају куражи да објаве и проследе у Маршалат и Владу.

До врага! Одлетеће ми птица из руке; Гадафи је преживео бомбардовање. Жив је; једини на свету то поуздано знам, а они, тамо у Београду, жвалаве и отежу…

– А, како то можеш са сигурношћу да знаш?

Не верују, значи, и даље.

Када те „ратна срећа“ тако помилује, обично не долази сама, долети у јату. И само неколико минута пошто су „фантоми“ истресли бомбе и одлетели, јавља се Лане.

Директно из „куће“.

Глас му трокира, али, ипак, делује некако сабрано: „Жив је“, потврђује ми шифрама које смо раније договорили. И остали наши „укућани“ су живи и већ су на сигурном.

„Наши“, то је југословенско особље у Гадафијевој кући – собарице, конобари, инструктори физичког васпитања Гадафијевих синова – Сејфа, Саада, Кахамиса… „Наши“ су једини у које Пуковник има пуно поверење, више него у његове Либијце. Једино му Југословени улазе у спаваћу собу.

– Пуштајте у свет да је преживео; да му је породица жива и да су већ далеко – откуцам у телекс – пуштајте или ћете да преписујете од Американаца када они препишу од нас.

www.vesti-online.com/Vesti/Svet/602521/Duh-Moamera-Gadafija-lebdi-nad-savescu-Britanije-3-Pustajte-u-svet-Voda-je-ziv

Прочитај без интернета:
1 глас