Пошто су војвођанске незналице потпуно загадиле јавни говор неумереном и неприличном употребом израза паор, ваља да објавимо шта о том изразу сведочи стваралаштво Ђуре Јакшића и његовог синовца Милутина Јакшића.

Велики песник Српске Војводине Ђура Јакшић опевао је српског ратара, а не српског паора.

Његов синовац Милутин Јакшић је приповедао каква зла судбина задеси српске ратаре кад себе сведу на паоре.

Неријатељи ратарске слободе су стога фалсификовали Ђурину песму „Ратар“, а Милутинову приповетку предали забораву.

Данашњи манипулатори војводином преосмишљавају реч паор и старају се да се она што више употребљава, како би њоме у Војводини истребили реч ратар.

Они се највише радују кад ратари Војводине сами себе именују речју која је одувек означавала најнижу друштвено-економску класу, несамосталног подложника, затуцаног и необразованог одрпаног сеоског пијанца који смрди и склон је криминалу. Кажу да је та реч, коју су наши стари дубоко презирали некаква особитост Војводине.

Срамота није никаква особитост ратара и сељака Војводине!

Хајде да видимо шта су о тој речи записала двојица великана српске културе.


Брат Ђура, банатски срб


Свако у Војводини, али и сваки Србин свуда у свету зна ко је био Ђура Јакшић и до данас га радо помињу. Верни син свог народа, отворене нарави, пожртвовано, искрено и доследно је волео свој народ преживљавајући сваку његову невољу. Стога сви Срби до данас према Ђури Јакшићу гаје однос блискости, као и према чика Јови Змају. Још за живота су га звали „брат Ђура“ па га и данас тако помињу.

Пета недеља Великог поста назива се и Глувна. У дневном рачунању времена на селу , „глуво доба“ – кад се све напољу смири и утиша, трајало је отприлике од десет увече до првих петлова. Крај дана, период пре новог почетка. Тако је и ово глуво доба поста, а већ следеће недеље настаће жамор Врбице и Цветне недеље. Васкрсење Лазарево као најава великог страдања после кога долази радост Васкрса – Први петлови.

У поодмаклом посту опет се подсећамо на смисао поста као подвига. Зато је ова недеља посвећена великој подвижници и покајници Светој Марији Египћанки . Кад прочитамо житије наслутимо величину ове светитељке која је у младости живела развратно да би у Јерусалиму доживела потпуно обраћење кад јој је непозната сила затворила улаз у храм. Живот поосле тога је провела тражећи чистоћу и близину Божију у Јорданској пустињи. Провиђењем Божијим није се упокојила док је у пустињи није пронашао старац свештеник Зосима и причестио је. Лако је тако далеке догађаје претворити у причицу. Само за тренутак маштом пробајмо да се нађемо у кожи усамљене жене која године и године проводи сама у пустињи у времену опаснијем од овог данас… На иконама се инсистира на испошћености тела некадашње развратнице. Не зато што се телесност презире, већ што тело које већ за живота личи на свете мошти, указује на веће достојанство материје. Тело светитеља постаје подручје трајног додира овог и оног света. Отуда и исцелитељска моћ многих моштију.

*

На недељној Литургији читају се два Јеванђеља. О Покајаној грешници (које се везује за велику покајницу и подвижницу Свету Марију Египћанку – њој је недеља посвећена) и Јеванђеље у коме Христос предсказује ученицима своја страдања. Пошто су чули о Христовом страдању и васкрсењу, дечије отворено Јаков и Јован прилазе учитељу са жељом да им допусти да седе одмах до њега лево и десно у слави Његовој. Остали се ученици такође дечије искрено, у љубомори, наљуте на њих.

"peta-posta"

„А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима.

Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи;

И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.

Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.“ (Марко 10,42-45).

У ситуацији коју је Христос разрешио божанским саветом-заповешћу управо се крије проблем који је Свети Николај Српски уочио као можда највећи проблем његових вољених Срба.

„Умна помраченост код српских народних старешина у старије време и србске такозване интелигенције у новије време долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: ‘Али међу вама да не буде тако (као међу незнабошцима), него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи, и који хоће да буде међу вама први нека вам буде слуга’.

Другом приликом опет заповедио је својима, да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, ‘сваки који се издиже, биће понижен, а који се понизује биће подигнут’ (Лука 14, 11). Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство међутим доносила им је градобитне поразе и ударце. И после осамсто година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје, сваке деценије или две, пред градобитном страхом.“

“ data-medium-file=““ data-large-file=““ class=“ wp-image-4942″ src=“https://dusankovacev.files.wordpress.com/2017/11/georgije_djura_jaksic_-_car_dusan_1857.jpg“ alt=““ style=“background: transparent; border-width: 1px; border-style: solid; border-color: rgb(221, 221, 221) rgb(204, 204, 204) rgb(204, 204, 204) rgb(221, 221, 221); border-image: initial; font-size: 13px; margin: 0px; outline: 0px; padding: 3px; vertical-align: baseline; height: auto; left: -4px; max-width: 100%; position: relative; box-shadow: rgb(204, 204, 204) 4px 4px 12px; display: block;“>

Цар Душан, рад Ђуре Јакшића. Фото: Википедиа.

Ђура Јакшић није тек симбол романтизма у српској књижевности и сликарству. Он је много више од тога. Брат Ђура је особити представник једне душевне нарави која се у нашем народу од прастарог доба сматрала узором. Самоуверен, непоколебљив, храбар, доследан и родољубив, човек који увек тера своје, који је спреман да због свог народа, пријатеља и чврстих уверења жртвује себе и трпи недаће. Весељак који скромно живи, сам подноси своју патњу, човек којем се пријатељи диве а непријатељи не смеју да му се отворено супротставе. Наизглед обичан, а величанствен. Прегалац који горке ударце судбине претвара у најлепше елегије, који се не да уплашити већ пркосно сам бира да гази „трња стазе“, јер „трње је за човека“. Своје недаће и своје мане носи. Плени душу сваког коме је на срцу истина и врлина. Народни син који не може да постане изрод или малограђанин, којег слава и власт неће ни једним начином одвојити од свог народа да му биће у народу не припада и из њега се искорени. И кад је ништак он није ништарија, и кад је сиромашан, он је широке руке. Кад нешто каже, то је тако. Такав је сваком човеку свој. Оном коме он није свој, тај није човек, па га такви мрзе јер знају да пред њим њихово нечовештво препознају сви. Он ће сваком увек искрено рећи шта мисли и има става чак и кад није у праву.

Банатски Срби за човека овакве нарави имају израз: срб. Када бих старце питао да објасне шта значи срб, објашњавали су: „Тоје човек који има човечанство“. И кад је био нешколован, наш народ је васпитањем и сопственим духом одувек појмио и развијао humanitas, није му за достизање те врлине требало познавање латинске књижевности јер је природа стварности највећа ризница мудрости.

У интервјуу часопису „National Catholic Register“, датом 4. априла ове године, председник Одељења спољашњих црквених веза Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион говорио је о предстојећем Свеправославном Сабору 2016. године и о православно-католичким односима у светлу ситуације у Украјини. Како су читаоци „Стања ствари“ упознати са митрополитовом позицијом о предстојећем Сабору, која је одобрена и на заседању Синода РПЦ 19. марта, усмерићемо се на оне митрополитове ставове значајне за католичко-православне односе и кризу у Украјини. Овде је важно само поновити, да је митрополит Иларион одбацио свако поређење Свеправославног сабора са Другим Ватиканским концилом јер „не очекује никакве суштинске промене у начину живота Православне цркве“.

Потом су уследила следећа питања:

Политика Русије према Украјини изазвала је озбиљан протест на Западу. Каква је позиција Православне Цркве? Да ли је политика Запада по том питању погрешна?

– Руска Православна Црква обухвата Русе, Украјинце, Белорусе и припаднике многих других националности. Духовно јединство наших народа прошло је проверу времена током столећа. Једва да данашња политичка криза у Украјини може нешто у томе да измени. Позиција Руске Православне Цркве не може да се условљава неком политичком линијом: јер чеда наше Цркве јесу приврженици различитих политичких уверења, грађани многих држава. Што будемо ближи Богу, тим ћемо бити ближе једни другима: вера у Христа и љубав према Њему обједињује, а не разједињује људе. Никада нисмо делили нашу паству по националному предзнаку.Трагедија за Украјину јесте крв многих невиних људи, проливена у Кијеву. И Божја, и људска правда захтевају неодложну и свестрану истрагу катастрофе која се десила. Истовремено међу европским политичарима нема јединственог мишљења о том питању — као, уосталом, и о многим другим питањима која се односе на даљу судбину Украјине и украјинског народа. У таквој ситуацији улога Цркве није да громогласно говори, већ да се а моли и састрадава. […]

"krivo-filaret-1"У исто време, то не значи да Црква може да буде равнодушна према развоју ситуације у Украјини. Кијев јесте колевка руског Православља, његов првобитни центар: одатле је почело распрострањење источног хришћанства на територији историјској Руси. Украјинска Православна Црква, има сву пуноћу самосталности у административној управи и представља неотуђив део Помесне Руске Православне Цркве. Због тога, бол верујућег украјинског народа јесте наша сопствена бол. Нас дубоко обеспокојавају појаве агресије према нашој украјинској браћи и сестрама од стране екстремиста. У овим данима ми узносимо молитве о скором прекиду грађанског сукобљавања у Украјини и повратку мирног живота украјинског народа.

У наставку интервјуа митрополит Иларион је говорио о могућностима дијалога са Римокатоличком црквом, како на богословском нивоу, где су постигнути неки резултати, али и констатоване доктринарне разлике, тако и у смислу јединственог сведочења у секуларизованом свету и залагања за моралне вредности. Открива да се настојало на сусрету папе Бенедикта и руског патријарха Кирила и да су та настојања постојала и за време новог папе Франциска. Али:

– Још прошле јесени чинило ми се, да су две стране спремне да започну припреме таквог сусрета. Међутим догађаји у Украјини суштински су нас вратили корак уназад. То је повезано, у првом реду, с деловањем грко-католика, које Римско-Католичка Црква посматра као „мост“ међу Истоком и Западом, а ми као озбиљну препреку дијалогу међу православљем и католичанством.

Ни за кога није тајна да је унија увек била и остала специјални пројект Римокатоличке Цркве, усмерен на обраћање православних у католичанство. Помоћу државних власти унијати су током многих векова дејствовали на штету Православне Цркве, заплењивали православне храмове и манастире, обраћали у католичанство обичан народ, на сваки начин притискали православно духовништво. Тако је било и у Пољско-литванском краљевству после Брестовске уније 1596. године, тако је било и на граници 1980-90-их година у Западној Украјини.

"krivo-filaret-2"

У данашњем грађанском сукобу грко-католици одмах су заузели позицију једне од страна и ушли у активну сарадњу с расколницима. Поглавар УГКЦ (архиепископ Свјетослав Швенчук) заједно с поглаварем тзв. Кијевского патриархата (Филарет Дионисенко) ишли су по кабинетима Стејт депратмента, позивајући америчке власти да се умешају у ситуацију и промене поредак у Украјини. По свему, реч је о ванредном крсташком походу против Православља.У Ватикану нам говоре, да не могу да утичу на дејства грко-католика јер они имају аутономију. Но, Ватикан не жели ни да се дистанцира од тог деловања. У таквој ситуацији постало је тешко говорити о сусрету у блиској будућности папе с Патријархом Московским. Неопходно је сачекати док не зарасту недавно нанесене ране. Тим не мање, ми не губимо наду да ће се односи између православних и католика нормализовати.

Служба коммуникации ОВЦС/Патриархия.ru

Са руског посрбио: А. Ж.

Напомена А. Ж.: Интервју митрополита Илариона илуструјемо недавним, 1. априла о.г. одржаним, сусретом „лажпатријарха кијевског Филарета“ са председавајућим Парламентарне скупштине ОЕБС-а и председником Народне скупштине Црне Горе г. Ранком Кривокапићем. Високи угледници су се међусобно похвалили због борбе за аутокефалност Црногорске православне цркве, а г. Ранко је позвао г. Филарета (Михаила, „товаришћа Антонова“), да поново посети Црну Гору и сабрата г. Михаила (Мираша…).

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Митрополит Иларион: Све одлуке Свеправославног сабора биће унапред познате

Украјинска Православна црква Московске патријаршије отпочела дијалог с украјинским расколницима

Александар Живковић: „Кијевски патријархат“ и „перспектива екуменског дијалога“

Станислав Стремидловски: Да ли ће васељенски патријарх добити „општеправославни мандат“ за преговоре с Ватиканом?

“ data-medium-file=““ data-large-file=““ class=“size-full wp-image-4946″ src=“https://dusankovacev.files.wordpress.com/2017/11/basaid-iljevo-spomenik-bataljoncima-1848.jpg“ alt=““ style=“background: transparent; border-width: 1px; border-style: solid; border-color: rgb(221, 221, 221) rgb(204, 204, 204) rgb(204, 204, 204) rgb(221, 221, 221); border-image: initial; font-size: 13px; margin: 0px; outline: 0px; padding: 3px; vertical-align: baseline; height: auto; left: -4px; max-width: 100%; position: relative; box-shadow: rgb(204, 204, 204) 4px 4px 12px; width: auto; display: block;“>

Стари споменик српским батаљонцима који су дали животе бранећи Српску Војводину у Боју на Иљеву, „Банатском Косову“ код Башаида, 1849. г. Фото: Љубазношћу Драгољуба Бадрљице.

Ђура Јакшић је по својој нарави био срб. Прави срб. Зато су га Срби још за живота препознали као свог и звали га братом. Такоје остало до данас и биће во вјеки вјеков.

Велики српски песник, приповедач и сликар, а изнад свега срб, Ђура Јакшић се родио и одрастао међу банатским ратарима. Борио се са сабљом у руци за Српску Војводину и то у Регименти Великокикиндског дистрикта (мајка му потиче из Карлова /данас Ново Милошево/ одакле је родом био и великан српске публицистике Теодор Павловић). Ђура Јакшић се за Војводину борио под старом ратном заставом граничара. Вероватно је био учесник и крвавог „Боја на Иљеву, српском Косову“ код Башаида 1949. године, када су надмоћни и одлично наоружани кошутови побуњеници под руководством Мора Перцела надвладали храбре српске синове равног Баната.

Несрећан, прогоњен и оспораван касније од моћника без човечанства, банатски срб је својим критичарима бритко одбрусио:

С крвавом сабљом, на бојној муци
Бољи сам био – бољи од вас!

Својом природом, изгелдом и једноставном ношњом, Ђура Јакшић је био прави син свог народа. А. М. Станојевић је у раду „Ђура Јакшић у народној успомени“ забележио сећање јагодинског крчмара Симе о Ђури Јакшићу: „Изгледа ти просто као неки паор. Тек доцниjе, кад уђе у разговор, кад плане или се чиме одушеви, онда севне његово око и ти се и нехотице повучеш, jер осетиш да говориш с великим човеком… Сила jе био, сила.“ Ништа боље од овог записа не сведочи о нарави брата Ђуре, којег су душмани на сваки начин гледали да упропасте и покоре, али је његова величанствена личност својом природом била неуништива и свима очигледна.

(Information Clearing House, 7. 4. 2014)Обамин режим је запретио како Русији, од које прави непријатеља, тако и својим НАТО савезницима у Европи, на које се ослања да подрже санкције Русији. Ово не може изаћи на добро.

Као што је чак и Американцима који живе у контролисаном медијском свету јасно, европљани, јужноамериканци и Кинези су бесни што их прислушкује амерички „Стази“, НСА. Понашање НСА је увреда без премца за амерички Устав, међународну дипломатију и право уопште. Али шпијунирање се наставља, док Конгрес цуцла палац и издаје заклетву да ће бранити уставни поредак САД. 

У Вашингтону, трабуњање о „националној безбедности“ постало је довољно да се заобиђу устав и нормативно право. Свесна да Конгрес, савезни судови и Бела Кућа нису вољни нити способни да зауздају полицијску државу, Западна Европа одлучила је да успостави европски систем за комуникације из које би биле искључене америчке корпорације. Само тако може да заштити приватност комуникација грађана и власти од Стази у Вашингтону.

Обамин режим, одлучан да ниједна држава или појединац не избегну његову шпијунску мрежу, осудио је намере западне Европе да заштити своју приватност као „повреду трговинских закона“.

Амерички трговински изасланик, који је у тајности договарао „трговачке споразуме“ по Европи и Азији по којим би америчке корпорације биле изузете од домаћих закона, запретио је казнама Светске трговинске организације (WTO) ако европске мреже искључе америчке фирме које служе као агентуре НСА. У својој безграничној охолости, Вашингтон поручује сопственим савезницима да ће из казнити преко WTO ако не допусте америчко шпијунирање.

Тиме се остатку света даје најбољи могући разлог да напусти WTO и избегава трансатлантске и транспацифичке „трговинске споразуме“, чија је сврха наметање хегемоније Вашингтона и америчких корпорација.

У осионој демонстрацији моћи Вашингтона у Европи, амерички трговински изасланик упозорио је НАТО савезнике: „Америчка трговинска мисија пажљиво ће посматрати развој било каквих предлога“ да се успостави независна европска мрежа комуникација (РТ).

Другим речима, рачуна се да ће канцеларка Немачке, председник Француске и премијер Велике Британије интересе својих земаља и приватност својих грађана подредити служењу Вашингтону.

Руске власти су схватиле да останак у доларском систему омогућава западним банкама и корпорацијама, или њиховим агентурама, да опљачкају Русију; да је рубља подложна девалвацији преко шпекуланата и извоза капитала; и да овисност о америчком систему међународног платног промета оставља Русију на милост и немилост санкција које намеће „изузетна и незаменљива земља“.

Зашто им је требало толико дуго да схвате како учешће у доларском систему плаћања значи потчињавање Вашингтону? Можда због успеха хладноратовске пропаганде из САД. Та пропаганда је представљала Америку као светионик, шампиона људских права, противника мучења, поштоваоца слободе, браниоца потлачених, љубитеља мира и добротвора света. Овај имиџ одржава се упркос чињеници да су у латинској Америци САД спречиле настанак било какве представничке власти, и да су бомбардовале пет-шест земаља широм света у парампарчад.

Русија је из комунизма изашла природно склона овој пропагандној слици „америчке слободе.“ Нису обраћали пажњу да су САД и Европа једнако кварне и крвавих руку. Током дугогодишње антисовјетске пропаганде, Вашингтон је убијао европске жене и децу и за то кривио комунисте. Истина је изашла на видело када је председник Италије Франческо Косига (FrancescoCossiga) обелоданио постојање Операције Гладио (Gladio), терористичке шеме коју су водиле ЦИА и талијанска обавештајна служба током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. У склопу те кампање напада под лажном заставом, жене и деца широм Европе били су мете бомбашких напада, за које су оптуживани комунисти. Тиме се спречавало да комунистичке партије у Европи добију на изборима. Захваљујући признањима талијанских обавештајаца, ово је можда најпознатији пројект „лажне заставе“ у историји.

Сад када је руска власт спознала да мора да напусти доларски систем како би заштитила свој суверенитет, председник Путин је уговорио систем размене са Кином и Ираном. Међутим, Вашингтон се противи руском напуштању долара. Портал „Зеро Хеџ“ (ZeroHedge), веродостојнији извор вести од већине штампаних и електронских медија у САД, извештава да су САД запретиле и Русији и Ирану додатним санкцијама ако нафтом не буду трговали у доларима.

Из ове претње постало је јасно властима широм света да Вашингтон гледа на међународни доларски платни систем као на средство контроле. Зашто би било ко пристао да буде део система који им оспорава суверенитет? Шта би се десило када би државе широм света једноставно напустиле доларски систем? Вредност долара би пала, а самим тим и моћ Вашингтона. А без способности да плаћају своје дугове штампањем новца – што им омогућава долар као светска резервна валута – САД не би могле да исплаћују послушничке режиме, нити одржавају агресивну војну силу.

Вашингтон би постао само још једна пропала империја чији становници једва састављају крај с крајем, док се један одсто супер-богатих размеће јахтама и наливперима од 750.000 долара. Аристократија и кметови. Ето шта је Америка постала: регресија у феудализам.

Само је питање времена када ће свима постати јасно да су САД пропала држава. Помолимо се само да ће до те спознаје доћи пре него што охоли становници Вашингтона униште свет у походу да постану хегемон.

Војне провокације Вашингтона против Русије су опасне и неодговорне. Јачање ваздушних, копнених и поморских снага НАТО на границама Русије крши споразум Русије и НАТО из 1997 и Конвенцију из Монтруа (MontreuxConvention). Руси су оправдано сумњичави, поготово што се ово гомилање правда лажима да Русија спрема инвазију Пољске, Балтичких држава и Молдове, као и остатка Украјине.

Лажи су сасвим провидне. Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров затражио је објашњење од НАТО: „Очекујемо не само одговоре, већ одговоре засноване на пуном поштовању правила око којих смо се договорили.“

Андерс Фог Расмусен, марионета и фигура Вашингтона на челу НАТО, одговорио је на начин гарантован да Русима подигне притисак: одбио је захтев руског министра као „пропаганду и дезинформације.“

Тренутни раст тензија очигледно је последица понашања Вашингтона и НАТО. А повод за све ово је био пуч који је Вашингтон организовао у Украјини. Ово опасно и неодговорно понашање уништило је поверење руске владе у Запад и гура цео свет у рат.

Демонстранти у Кијеву, које су на улице извеле Вашингтонове НВО, нису били свесни да ће својом глупошћу повести свет пут нестанка.

Са енглеског посрбио: Небојша Малић

“ data-medium-file=““ data-large-file=““ class=“size-full wp-image-4966″ src=“https://dusankovacev.files.wordpress.com/2017/11/iljevo.jpg“ alt=““ style=“background: transparent; border-width: 1px; border-style: solid; border-color: rgb(221, 221, 221) rgb(204, 204, 204) rgb(204, 204, 204) rgb(221, 221, 221); border-image: initial; font-size: 13px; margin: 0px; outline: 0px; padding: 3px; vertical-align: baseline; height: auto; left: -4px; max-width: 100%; position: relative; box-shadow: rgb(204, 204, 204) 4px 4px 12px; width: auto; display: block;“>

Иљево поље код Башаида, „Банатско Косово поље“, данас, са обновљеним спомеником синовима Српске Војводине који су страдали за крст часни и слободу златну. Фото: Владимир Бурсаћ


Израз паор код Ђуре Јакшића


Пета недеља Великог поста назива се и Глувна. У дневном рачунању времена на селу , „глуво доба“ – кад се све напољу смири и утиша, трајало је отприлике од десет увече до првих петлова. Крај дана, период пре новог почетка. Тако је и ово глуво доба поста, а већ следеће недеље настаће жамор Врбице и Цветне недеље. Васкрсење Лазарево као најава великог страдања после кога долази радост Васкрса – Први петлови.

У поодмаклом посту опет се подсећамо на смисао поста као подвига. Зато је ова недеља посвећена великој подвижници и покајници Светој Марији Египћанки . Кад прочитамо житије наслутимо величину ове светитељке која је у младости живела развратно да би у Јерусалиму доживела потпуно обраћење кад јој је непозната сила затворила улаз у храм. Живот поосле тога је провела тражећи чистоћу и близину Божију у Јорданској пустињи. Провиђењем Божијим није се упокојила док је у пустињи није пронашао старац свештеник Зосима и причестио је. Лако је тако далеке догађаје претворити у причицу. Само за тренутак маштом пробајмо да се нађемо у кожи усамљене жене која године и године проводи сама у пустињи у времену опаснијем од овог данас… На иконама се инсистира на испошћености тела некадашње развратнице. Не зато што се телесност презире, већ што тело које већ за живота личи на свете мошти, указује на веће достојанство материје. Тело светитеља постаје подручје трајног додира овог и оног света. Отуда и исцелитељска моћ многих моштију.

*

На недељној Литургији читају се два Јеванђеља. О Покајаној грешници (које се везује за велику покајницу и подвижницу Свету Марију Египћанку – њој је недеља посвећена) и Јеванђеље у коме Христос предсказује ученицима своја страдања. Пошто су чули о Христовом страдању и васкрсењу, дечије отворено Јаков и Јован прилазе учитељу са жељом да им допусти да седе одмах до њега лево и десно у слави Његовој. Остали се ученици такође дечије искрено, у љубомори, наљуте на њих.

"peta-posta"

„А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима.

Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи;

И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.

Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.“ (Марко 10,42-45).

У ситуацији коју је Христос разрешио божанским саветом-заповешћу управо се крије проблем који је Свети Николај Српски уочио као можда највећи проблем његових вољених Срба.

„Умна помраченост код српских народних старешина у старије време и србске такозване интелигенције у новије време долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: ‘Али међу вама да не буде тако (као међу незнабошцима), него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи, и који хоће да буде међу вама први нека вам буде слуга’.

Другом приликом опет заповедио је својима, да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, ‘сваки који се издиже, биће понижен, а који се понизује биће подигнут’ (Лука 14, 11). Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство међутим доносила им је градобитне поразе и ударце. И после осамсто година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје, сваке деценије или две, пред градобитном страхом.“

*

На недељној Литургији читају се Јеванђеља која нас подсећају на потребу покајања и појачаног подвига и друго које говори о долазећим Христовим страдањима и о томе да ко жели да буде први треба свима да служи. То о потреби увођења такмичења у служењу другима, а не у томе ко ће да зграби више власти, још увек је највећи задатак за нас Србе. Свети Николај Српски осим што нам је оставио задатак да се позабавимо том највећом маном нас као групе, заједнице, оставио нам је и једну лепу заједничку покајну молитву, која нам може помоћи.

ПОКАЈНА МОЛИТВА

Кајемо се прво за себе и у свему што згрешисмо и Божију прекршисмо и образ окаљасмо, било лагањем или крадењем, било злобом и пакошћу, било развратом или отимањем, или варањем или коцкањем, било псовањем или хуљењем светиње или клеветањем и оговарањем ближњих својих, било маловерством и саблажњавањем својих ближњих; кајемо се за безбројне грехове своје знане и незнане, вољне и безвољне, било словом или делом, помишљу, било јавне или тајне.

Потом се кајемо за све грехе оних духовника и свештеника који у чему год згрешише пред господом Богом и Светим Савом, било да малаксаше у вери или страху божијем; или ослабише у љубави братској.

Кајемо се за грехе оних наших народних првака и вођа, који без страха Божијег и љубави према народу злоупотребише своју власт на народну и привремену несрећу а на вечну пропаст себе и свога порода.

Кајемо се и за све неправде свих неправедних судија, кајемо се за пороке порочних, за страсти острашћених, за убиства убица, за насиље насилних, за свађе и деобу међу браћом, за све суровости јачега над слабијим, и за све немилости имућних наспрам сиромашних, и за све баналности и вулгарности које се могу чути широм свете земље наше!

Кајемо се и за све оне који све славе а свеце псују, крсту се клањају а крст псују, црквом се хвале а у цркву не иду, српство величају а Србе цепају, државом се поносе а државу штете.

Скрушено се кајемо, опрости нам, Господе!

Слава ти, Боже наш, слава ти Творче и Спаситељу наш на век века. Амин.

Ово је скраћена верзија Николајеве молитве. Уз вођство Петра Божовића изговара је заједно цео скуп – из представе „Тако је говорио Николај“, Звездара театар, 2006. Заједно – има пуноћу смисла.

[youtube www.youtube.com/watch?v=L37ac-ALbCo%5D

“ data-medium-file=““ data-large-file=““ class=“ wp-image-4944″ src=“https://dusankovacev.files.wordpress.com/2017/11/djura-jaksic.jpg“ alt=““ style=“background: transparent; border-width: 1px; border-style: solid; border-color: rgb(221, 221, 221) rgb(204, 204, 204) rgb(204, 204, 204) rgb(221, 221, 221); border-image: initial; font-size: 13px; margin: 0px; outline: 0px; padding: 3px; vertical-align: baseline; height: auto; left: -4px; max-width: 100%; position: relative; box-shadow: rgb(204, 204, 204) 4px 4px 12px; display: block;“>

Ђура Јакшић. Фото: Матица српска.

Наравно, Ђура Јакшић је реч паородлично познавао и употребљавао по негде у својим приповеткама. Међутим, Јакшић пева о банатском ратару, а не о банатском паору! За наслов своје песме „Ратар“ из 1875. године употребио је управо именицу ратар, а њу наводи већ у првој строфи песме:

Диван Банат, родно поље,
и Бог му се диви;
а на њему миран ратар,
вредан Србин живи.

Зашто Јакшић пева о српском ратару, а не о српском паору? Одговор је једноставан. Зато што је банатски ратар био симбол слободе самосвесног рада и живота, а паоризраз класне поруге, који је тада употребљаван за особу која је необразовани простак, економски зависан од господара. Даље у песми „Ратар“ брат Ђура описује како ратара, који издржава своју породицу и цркву огромним наметима пљачка жупанијска и царска власт. Сва невоља српског ратара од пропасти Српске Војводине но ослобођења 1918. године стала је у ову Ђурину песму.

У новинама „Стражилово“ Владана Ђорђевића је 1875. године у наставцима објављена приповетка Ђуре Јакшића „Попа Тихомир“, а Јакшић у њој употребљава реч паор у изразито класном смислу, да означи спахијског подложника, врсту пољопривредног кмета:

„Онде су на спахијској пустари све сами биреши, људи прости, као и други паори, али су поштени и до сада смо се са њима лепо живели“.

Реч паор је Јакшић у својој приповетци јасно употребио да означи скупину подложника најниже економски зависне класе на селу.


У СФРЈ је Ђура Јакшић фалсификован


У доба СФРЈ су ови Јакшићеви стихови постали политички неподобни за јавну употребу. Током седамдесетих година је брозовом режиму очигледно било непријатно да се пева како миран и вредан ратар истовремено може бити и Србин. Стога је године 1973. у продукцији загребачког Југотона издата ЛП плоча „Камен на камен“ популарне музичке групе „Камен“ којом је Никола Борота извео песму „Ратар“. Та песма је на албуму потписана као ауторски рад Ђуре Јакшића. Међутим, извођач је у Јакшићевој песми властиту именицу Србин избацио да би на њено место поставио заједничку именицу човјек. Било је то срамно фалсификовање нашег брата Ђуре! Ко је приредио тај фалсификат, остала је тајна до данас.

Пишући биографију Ђуре Јакшића, Богдан Чиплић је нашег великог песника сместио у „паорски“ амбијент.

Рад Боротине музичке групе „Камен“ је иначе од самог почетка био везан за пропагандно ширење идеја Брозовог комунистичког режима међу омладином. Остали су упамћени по режимски подобним хитовима, нарочито „Пјесмом маршалу Титу“ у заједничком извођењу с Недом Украден.

Скраћивањем песме Ђуре Јакшића на прве три строфе потпуно је збрисана и њена социјална фабула. Борота је песму отпевао на икавском дијалекту. На ово масакрирање фонетике, садржине и фалсификовање Јакшићеве песме уопште није реаговао Богдан Чиплић иако је био писац биографске књиге „Ђура Јакшић“ штампане 1959. г. (едиција „Портрети“, НОЛИТ, Београд). Није то зачуђујуће. Био је Чииплић велики писац, рођен и одрастао у Банату и његове литерарне заслуге су изузетне. Међутим, тешко је бити срб. Богдан Чиплић је био велики писац и одличан педагог, али ипак по својој нарави ипак није био срб као брат Ђура.

Наиме, Богдан Чиплић је чврсто поштовао ставове представника политичког режима о култури, а Радомир Константиновић је годинама пре Боротиног фалсификата јавно сврстао Ђуру Јакшића уз Исидору СекулићВељка Петровића и многе друге српске писце у носиоце „паланачког духа“ у својој књизи „Философија паланке“ коју је 1969. године издао исти НОЛИТ. Рад великана српске књижевности је тиме проглашен превазиђеним и дата је слобода да се садржински и формално прерађује ради унапређења ка новим политичким сврхама и циљевима које је политички режим сматрао „прогресивним“. А „прогресивно“ је било уподобљење традиционалне културе ратара Војводине традиционалној култури славонских паура. Стога је Богдан Чиплић, који је боље од иког књижевно посведочио тешко подругљиви смисао израза паор, почео и сам да мења смисао те речи у својим радовима и на крају је чак митологизовао израз паор. Пишући 1959. године биографију Ђуре Јакшића Чиплић је радо и често употребљавао реч паор: „паорски крај“, „паорски трговчић“, „кикиндски паор“. Тиме је песника банатског „Ратара“ Чиплић биографски сместио у паорски амбијент.


Милутин Јакшић о смислу израза паор


Милутин Јакшић. Фото Лексикон познатих Кикинђана (Душан Дејанац). Љубазношћу Драгољуба Бадрљице.

У „Стражилову“ (бр. 44-51, 1886. г) је Милутин Јакшић објавио приповетку „Мија Бродар, народна приповетка из Баната“. Милутин Јакшић је био рођени синовац брата Ђуре. Од заборава га је спасао Дуашн Дејанац, записом у књизи „Лексикон познатих Кикинђана“ (Историјско друштво „Кинђа“, Кикинда, 2004. г).

Тема приповетке је изразито социјално – просветитељска у светлу политичко – економских односа у банатском српском селу чији становници економски пропадају услед личних мржњи, непросвећености, намета власти, задужености и партијске подељености. Милутин Јакшић је том селу подељених посвађаних и затуцаних сељака у приповетци дао назив „Сумраковац“, очигледно пема истоименом селу у које је његов стриц својевремено прогнан много патио, наилазећи на неразумевање при вршењу учитељске службе.

Ретко које дело тако подробно приказује устројство и искушења српске сеоске автономне општине, као приповетка „Мија Бродар“ Милутина Јакшића.

У интервјуу часопису „National Catholic Register“, датом 4. априла ове године, председник Одељења спољашњих црквених веза Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион говорио је о предстојећем Свеправославном Сабору 2016. године и о православно-католичким односима у светлу ситуације у Украјини. Како су читаоци „Стања ствари“ упознати са митрополитовом позицијом о предстојећем Сабору, која је одобрена и на заседању Синода РПЦ 19. марта, усмерићемо се на оне митрополитове ставове значајне за католичко-православне односе и кризу у Украјини. Овде је важно само поновити, да је митрополит Иларион одбацио свако поређење Свеправославног сабора са Другим Ватиканским концилом јер „не очекује никакве суштинске промене у начину живота Православне цркве“.

Потом су уследила следећа питања:

Политика Русије према Украјини изазвала је озбиљан протест на Западу. Каква је позиција Православне Цркве? Да ли је политика Запада по том питању погрешна?

– Руска Православна Црква обухвата Русе, Украјинце, Белорусе и припаднике многих других националности. Духовно јединство наших народа прошло је проверу времена током столећа. Једва да данашња политичка криза у Украјини може нешто у томе да измени. Позиција Руске Православне Цркве не може да се условљава неком политичком линијом: јер чеда наше Цркве јесу приврженици различитих политичких уверења, грађани многих држава. Што будемо ближи Богу, тим ћемо бити ближе једни другима: вера у Христа и љубав према Њему обједињује, а не разједињује људе. Никада нисмо делили нашу паству по националному предзнаку.Трагедија за Украјину јесте крв многих невиних људи, проливена у Кијеву. И Божја, и људска правда захтевају неодложну и свестрану истрагу катастрофе која се десила. Истовремено међу европским политичарима нема јединственог мишљења о том питању — као, уосталом, и о многим другим питањима која се односе на даљу судбину Украјине и украјинског народа. У таквој ситуацији улога Цркве није да громогласно говори, већ да се а моли и састрадава. […]

"krivo-filaret-1"У исто време, то не значи да Црква може да буде равнодушна према развоју ситуације у Украјини. Кијев јесте колевка руског Православља, његов првобитни центар: одатле је почело распрострањење источног хришћанства на територији историјској Руси. Украјинска Православна Црква, има сву пуноћу самосталности у административној управи и представља неотуђив део Помесне Руске Православне Цркве. Због тога, бол верујућег украјинског народа јесте наша сопствена бол. Нас дубоко обеспокојавају појаве агресије према нашој украјинској браћи и сестрама од стране екстремиста. У овим данима ми узносимо молитве о скором прекиду грађанског сукобљавања у Украјини и повратку мирног живота украјинског народа.

У наставку интервјуа митрополит Иларион је говорио о могућностима дијалога са Римокатоличком црквом, како на богословском нивоу, где су постигнути неки резултати, али и констатоване доктринарне разлике, тако и у смислу јединственог сведочења у секуларизованом свету и залагања за моралне вредности. Открива да се настојало на сусрету папе Бенедикта и руског патријарха Кирила и да су та настојања постојала и за време новог папе Франциска. Али:

– Још прошле јесени чинило ми се, да су две стране спремне да започну припреме таквог сусрета. Међутим догађаји у Украјини суштински су нас вратили корак уназад. То је повезано, у првом реду, с деловањем грко-католика, које Римско-Католичка Црква посматра као „мост“ међу Истоком и Западом, а ми као озбиљну препреку дијалогу међу православљем и католичанством.

Ни за кога није тајна да је унија увек била и остала специјални пројект Римокатоличке Цркве, усмерен на обраћање православних у католичанство. Помоћу државних власти унијати су током многих векова дејствовали на штету Православне Цркве, заплењивали православне храмове и манастире, обраћали у католичанство обичан народ, на сваки начин притискали православно духовништво. Тако је било и у Пољско-литванском краљевству после Брестовске уније 1596. године, тако је било и на граници 1980-90-их година у Западној Украјини.

"krivo-filaret-2"

У данашњем грађанском сукобу грко-католици одмах су заузели позицију једне од страна и ушли у активну сарадњу с расколницима. Поглавар УГКЦ (архиепископ Свјетослав Швенчук) заједно с поглаварем тзв. Кијевского патриархата (Филарет Дионисенко) ишли су по кабинетима Стејт депратмента, позивајући америчке власти да се умешају у ситуацију и промене поредак у Украјини. По свему, реч је о ванредном крсташком походу против Православља.У Ватикану нам говоре, да не могу да утичу на дејства грко-католика јер они имају аутономију. Но, Ватикан не жели ни да се дистанцира од тог деловања. У таквој ситуацији постало је тешко говорити о сусрету у блиској будућности папе с Патријархом Московским. Неопходно је сачекати док не зарасту недавно нанесене ране. Тим не мање, ми не губимо наду да ће се односи између православних и католика нормализовати.

Служба коммуникации ОВЦС/Патриархия.ru

Са руског посрбио: А. Ж.

Напомена А. Ж.: Интервју митрополита Илариона илуструјемо недавним, 1. априла о.г. одржаним, сусретом „лажпатријарха кијевског Филарета“ са председавајућим Парламентарне скупштине ОЕБС-а и председником Народне скупштине Црне Горе г. Ранком Кривокапићем. Високи угледници су се међусобно похвалили због борбе за аутокефалност Црногорске православне цркве, а г. Ранко је позвао г. Филарета (Михаила, „товаришћа Антонова“), да поново посети Црну Гору и сабрата г. Михаила (Мираша…).

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Митрополит Иларион: Све одлуке Свеправославног сабора биће унапред познате

Украјинска Православна црква Московске патријаршије отпочела дијалог с украјинским расколницима

Александар Живковић: „Кијевски патријархат“ и „перспектива екуменског дијалога“

Станислав Стремидловски: Да ли ће васељенски патријарх добити „општеправославни мандат“ за преговоре с Ватиканом?

“ data-medium-file=““ data-large-file=““ class=“wp-image-4951 size-full“ src=“https://dusankovacev.files.wordpress.com/2017/11/strazilovo.jpg“ alt=““ style=“background: transparent; border-width: 1px; border-style: solid; border-color: rgb(221, 221, 221) rgb(204, 204, 204) rgb(204, 204, 204) rgb(221, 221, 221); border-image: initial; font-size: 13px; margin: 0px; outline: 0px; padding: 3px; vertical-align: baseline; height: auto; left: -4px; max-width: 100%; position: relative; box-shadow: rgb(204, 204, 204) 4px 4px 12px; width: auto; display: block;“>

Заглавље часописа „Стражилово“, новосадског часописа који је објављивао остварења великана наше књижевности.

Сеоски нотарош (жпанијски орган власти у општини) у кафани исмева несрећне српске сељаке који своју тугу утапају у вину. Нотарош је беамтер(државни чиновник) и ову власт српски сељаци у Банату исконски мрзе (беамтера као крвопију српских ратара помиње и Ђура Јакшић у песми „Ратар“).

Током кортешоивања (лобирања) за избор сеоског кнеза нотарош предлаже сељацима у кафани газда Лешу, који је у невољи због презадужености. Он покушава и да га на очиглед припитих сељака и у присуству старог сеоског кнеза Иве корумпира. Нуди да заустави имовинска извршења против Леше и чак да му „среди“ избор за кнеза како би претворио челника сеоске самоуправе у свог подложника. У сред ове крајње натегнуте ситуације, неспретни вармеђски комесар (жупанијски надзорник) који није Србин и не познаје њихов народни дух и језик, хоће да умири саговорнике и слушаоце. Међутим, он то чини крајње трапаво, употребљавајући реч паор. „`Та ваш господин нотарош је здраво добра човек, боља него ти, Лешо и сви паори…“. Нотарош који је по рођењу Србин, али је народн изрод, зна да је реч паорврло увредљива за Србе, па је опасно употребљавати је са позиције власти. „Речи су те врло незгодно пале. Нотарош је тајом мрдо главом на комесар, да ћути, а кнез га је мрко пресекао. Комесар, да би поправио погрешку, диже чашу у здравље Лешино. Сви се одазову, али силом, јер је Леши већ и сувише наздрављано, па ни сам он није радо примио ту наздравицу“. Леша потом одбија срамно понуђену функцију кнеза. Милутин Јакшић овим сведочи употребу речи паор у смислу подложника.

Исти комесар приликом сеоске буне говори: „Знам ја Рацку фајту здраво добро. С њим треба само бесно, па одмах побегне као псето. Рацки паорнајгори је човек у целом свету“. „Рац“ је у мађарском језику двосмислена реч и може бити врло увредљиа кад означава Србина. Ово је Јакшићево књижевно сведочанство увредљивог смисла речи паор.

Већина сељака „Сумраковца“ је необразована и затуцаност им не дозвољава да правилно схвате свештеника, који сматра да уместо нове школе најпре треба поправити стару која личи на ругло. Они мисле да је свештеник против школе уопште. „И не треба им школа. Нашто је школа? Ето нек дете научи молитве, н нек научи читати апостол и потписати име, а за то је доста и ова једна. Школа управо и није за паоре људе, већ за господу. Нек он зна орати и копати, а што ће му књига.“ Дакле, Милутин Јакшић сведочи да се реч паор користи у смислу означавања необразованог сељака.

Кад село почне да трпи оскудицу услед неродне године, али и од такмичења у модирању поред већ уобичајених претераних трошкова слава, даћа и пијанки, свештеник проповеда против обичаја који сељаке бацају у неразумни трошак. Међутим, старци остају тврдоглаво при неразумним трошковима: „Па кад попа тако говори, што његова попадија не понесе паорску рокљу, рокља је најјефтинија“. Рокља је јефтина старинска сукња простог ткања. Дакле, према књижевном сведочанству Милутина Јакшића, реч паор има и значење сеоског одрпанца.

Закључак из свега реченог може бити само један. Запад је на примјеру Републике Косово створио чудовиште. Криминална „независност” РК не даје могућност Вашингтону и Бриселу да признају легитимним избор становника Крима. Миран и просперитаран, Крим као примјер другог типа – осуда је политике Запада. Зато ће се отпор вољи народа Русије и Крима, дјеловању руског руководства водити у свим правцима. То значи само једно – морамо бити спремни на сваки развој догађаја. Ни тренутка посумњати у право нашег избора, не устукнути. Наша ствар је праведна. Побједа је наша!Оцјењујући ситуацију око Крима, политичари и експерти најчешће спомињу трагичне догађаје који су почели прије 15 година. 

Шеснаести март 2014. године за становнике Крима, Севастопоља и све становнике Русије постао је дан славља историјске праведности, дан мирног уједињења разједињеног народа.

Прије свега, резултат референдума је дан сјећања на све погинуле за ослобођење Крима од нацистичких одреда, то је част и врлина потомака заштитника Керча и Севастопоља. „За уједињење Крима с Русијом на правима субјекта РФ“ изјаснило се 96,77 процената становништва аутономије (у Севастопољу – 95,6).

„Кримско прољеће“: Међународно право и политика двоструких стандарда

И у Вашингтону, и у Бриселу, гдје је побједоносни ход кримског прољећа изазвао дубоки немир, још дуго ће понављати ријечи о „непризнавању“ Кримског референдума и његових резултата. За западне лидере није важно што су независни међународни посматрачи из 23 земље оцијенили ниво организације референдума највећим оцјенама, без икаквих повреда (нарушавања) уз пуно уважавање свих принципа и норми међународног права. Тако исказано пренебрегавање слободне воље народа, од стране западног естаблишмента још једном доказује његов прави однос према Русији и свему руском.

У исто вријеме, ми одлично знамо да је Запад спреман да призна законску власт било кога – нарко дилера, црних трнсплантатора, убица и силеџија, изопачених вођа организованих злочиначких група, само да они увијек буду извршиоци воље „глобалне елите“. Када се, пак, говори о избору самосталног пута народа, без старатељства од стране ЕУ, ММФ или НАТО, не узимају се у обзир ни Устав ОУН ни Међународног савеза о грађанским и политичким правима.

Оцјењујући ситуацију око Крима, политичари и експерти најчешће спомињу косовски преседан. Случај Косово као примјер политике двојних двојних стандарда навео је и предсједник Русије у свом наступу 18. марта у Кремљу пред депутатима Госдуме (Државне думе), члановима Савјета Федерације, руководиоцима региона Русије и представницима грађанског друштва. Проглашавање независности српске покрајине КиМ 17. фебруара 2008, од стране албанске већине, западне земље и њихови савезници признали су легитимним актом. У исто вријеме треба примијетити да реализација тог права од стране народа Крима и косовских Албанаца има низ принципијелних разлика.

Стварање Републике Косово (РК) у искључиво користољубиве циљеве „синова Капитала“ (Блум) постало је важна вододелница савремене историје, правно оформљење принципа силе у систему међународних односа. Разлог и процедура проглашења „независности“ Косова нема ништа заједничко са ситуацијом на Криму.

Република Косово је плод агресије САД/НАТО против Југославије

Прије 15 година, 24. марта 1999. године, почела је оружана агресија САД/НАТО против суверене државе, камуфлирана под „хуманитарном помоћи“. Баш она одредила је „тријумфални ход“ НАТО снага по свијету – Авганистан, Ирак, Либија, на реду је Сирија, Иран, могуће, Сјеверна Кореја.

У току 72 дана бацили су 2300 ракетних пројектила на територију Србије и Црне Горе, користећи при том забрањене облике наоружања са радиоактивним додацима, углавном осиромашеним ураном (U – 238), а, такође, и касетне бомбе и гранате са графитоелектромагнетним пуњењем, које су бацали на мјесне ТЕ (термоелектране) и енергообјекте. Бомбардовање рафинерија изазвало је падање црне киселе кише, а нафта, нафтни производи и отровне материје су затровале водни систем СРЈ и других земаља Балкана. Више од 5 милиона становника је остало   без струје и воде.

Уништено је, или озбиљно разрушено, око 200 индустријских предузећа, 8 електрана, објекти инфраструктуре, међу њима 82 моста, 7 жељезничких станица, 6 аеродрома, мноштво путева. Разрушено је више од 40 000 стамбених објеката, 422 зграде образовних установа (школе, факултети, домови), 48 медицинских објеката (болнице, поликлинике), 74 ТВ предајника. Разрушено је око 90 споменика историје и архитектуре, међу њима 16 православних и католичких манастира.

У току бомбардовања погинуло је близу 2000 цивила,  7000 је рањено, међу њима 30 процената су дјеца. Више од 750 000 становника СРЈ су напустили своје домове у тражењу нормалног живота ван граница земље. Сваки 4, од 8 милиона становника, лишен је основних средстава за живот. Коначна цифра штете која је нанесена Југославији до данас није позната, према различитим процјенама износи од 50 до 200 милиона долара.

Поменућу неколико момената:

Као прво главни преговарач Запада у реализацији принципа народа на самоопредјељење – при чему само Албанаца, не Срба – на територији аутономне покрајине КиМ, створена је уз непосредну подршку ЦРУ, БНД, МИ-6 нарко-терористичких организација – Ослободилачка војска Косова (ОВК). Активно учешће у финансирању и обуци косовских бораца Запад  је почео почетком 80-тих година. Центри врбовања и обуке били су у Њемачкој и Швајацарској. Не малу улогу у организовању УЧК одиграла је Албанија, која послије 1991. постаје центар обуке теорористичких група, које су убацивали у Југославију. С њене територије стизало је наоружање и муниција, ту су биле и клинике црне трансплантације, што је потврдила у књизи „Лов: ја и ратни злочинци“ бивша главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте. Мафијашка структура УЧК, злочиначко дјеловање и нељудска суровост чланова ове организације, а, такође, личност садашњег премијера РК – Хашима Тачија је приказана у извјештају ПАСЕ (Парламентская ассамблея Совета Европы) „Окрутно понашање с људима и незаконита трговина људским органима на Косову”.

Друго, „државу” (наводни знаци значе постојање државности само на папиру и потпуно одсуство суверенитета) Косово су створиле вањске силе: формално САД и земље ЕУ, неформално – „господари историје”, како је Б. Дизраели назвао неколико десетина краљевско-аристократских и финасијских породица, од којих многе, међусобно се ородивши, контролишу основне глобалне финасијске токове и СМИ (средства масовног информисања) својим стратешким (геополитика, енергетика, финансије) интересима.

Треће, образовање „независног” Косова диктирано је интересима ТНК (транснационалних компанија), прије свега, америчких. У том смислу акција против Југославије може бити стављена у исту раван са акцијама САД на свргавању владе Мухамеда Мосадика у Ирану, Салавадора Аљендеа у Чилеу, Садама Хусеина у Ираку, Моамера Гадафија у Либији и др. У једном од истраживања „Чатем Хауса” (Краљевског института за међународне односе) директно се указује да је признавање независности Косова било, између осталог, условљено тежњом да се отежа продирање „Газпрома”, што значи и Русије на Балкан.

Четврто, још један доказ интересовања америчких ТНК у стварању потчињене творевине на Балкану, објављен је још у априлу 2007. године – на старту пројекта „ Јужни ток” – документ Стејт депертмента  под називом „Стратешки план: 2007 – 2012. финасијске године”. У њему је први пут послије формалног завршетка Хладног трата администрација САД, као свој приоритетни задатак, објавила реакцију на „негативно понашање” Русије, између осталог и њен нарастајући утицај на свјетском енергетском тржишту.

Пето, у стварању „државе Косово” подударили су се интереси, не само „чврстог блока” државе САД и америчких ТНК, него и тог блока, с једне стране, и албанске мафије и сегмената свјетског криминалног система који стоји иза ње и међународног тероризма – с друге стране. Косово показује јасан примјер мафијашко-терористичке државе и стоји у истом реду са Авганистаном (није случајно он први признао независност кососвске „републике”), Колумбијом, Сомалијом, Суданом.

Шесто, с тачке гледишта развоја господарских структура епохе глобализације Косово је најинтересантнији случај феномена државе-илузије, државе фантома. То је примјер рушења државности под изговором њеног стварања. Њену суштину исказао је британски новинар, научник и писац, Џон Лафленд: „Суверенитет Косова није ништа друго него фикција: реалну власт овдје имају ЕУ чиновници на бајонетима НАТО војске.”

Република Косово је држава-бандит (термин истраживаша М. Г. Шацберга примјењен на Заир 1970-1980)  у којој су представници структура силе на непосредан начин укључени у криминалну средину. Њима се приписују силовања, крађе, пљачке, насиља над грађанством, уцјене, масовна корупција и, чак, убиства.

Седмо, „држава Косово” и посебно методе њеног стварања, нанијели су директан ударац на народе које Запад традиционално вијековима сматра најопаснијим по себе у цивилизационом и геополитичком плану – православне Русе и Србе.

Проглашење „независности” српске покрајине десило се као резултат грубог нарушавања Резолуције СБ УН 1244 и послије деветодишње окупације КиМ од стране војника НАТО. Територија покрајине била је подијељена на пет окупационих зона: „Сјевер” под командом Француске,  „Исток ” – САД, „Југ”– Њемачке, „Запад” – Италије и „Центар” – Велике Британије.

Терористичка организација – Ослободилачка војска Косова, претворена је у косовски заштитни корпус (КЗК) и полицију покрајине. Већ за првих десет мјесеци међународног присуства на КиМ завршено је етничко чишћење Срба у већем дијелу Косова. За десет и по година покрајину је напустило више од 200 000 хиљада Срба. Од марта 2014. године КЗС су организоване у Оружане снаге Косова у чијем су саставима остали практично сви припадници ОВК.

База Бондстил на Косову је највећи амерички „град ” у Европи

Ипак, стварање етнички чистог Косова је далеко од истине о Косову и улоге Запада у томе. Бавећи се професионално питањем региона, могу с пуном увјереношћу констатовати да је РК мафијашка држава чије је постојање осигурано таквим приходима „грана економије”, као што су трговина наркотицима, људима и људским органима. На фону тих страшних злочина блиједе лоповлук и фалсификовање пластичних картица, трговина оружјем и украденим аутомобилима.

По подацима ФСКН РФ (Федеральная служба Российской Федерации по контролю за оборотом наркотиков) „сваког мјесеца преко руку албанских наркодилера прође од четири до шест тона хероина, произведеног од авганистанске сировине, а годишњи приход дилера од трговине смртносном травом износи двије милијарде долара.” Само у Европу допрема се годишње око 150 тона хероина, од чега 35-40 тона Русији. Међу албанским ОПТ који контролишу наркотрафик, најмоћнији је наркокартел Камила. Он спада у пет највећих хероинских кланова на свијету. За испоруку хероина у Европу задужено је око 30 албанских наркокланова. Све мреже су чврсто уписане у међународни криминал, чије нити долазе до многих високорангираних особа, које су заинтересоване за легализацију и легитимацију таквих државних творевина као што је Косово.

Посебан однос према РК од стране САД одређен је још једним важним моментом. Покрајина КиМ није само централни пункт који су Американци створили ради управаљања над простором Југоисточне Европе. Поред Урошевца се налази „највећи амерички град Европе” –  војна база Бондстил. База је добила име у част наредника Џејмса Бондстила, учесника Вијетнамског рата. И то је симболично: Косово је својеврсан реванш за изгубљени Вијетнамски рат.

Смјештена на 400 хектара недалеко од македонске границе, супер савремена база предвиђена за сталну дислокацију за 7000 војних службеника. Овдје има 55 хеликоптера UH – 60, „Црни јастреб” и АН – 64 „Апачи”. Бондстил има путну мрежу дужине 25 километара, више од 300 зграда, неколико бетонираних склоништа и мноштво подземних комуникација. У бази саобраћају и  аутобуси. Размјештај и опрема базе, а такође и задаци, које она треба да рјешава, подстичу у експертском удружењу увјереност да Бондстил може постати главни град нове војно-криминалне квазидржаве која ће објединити територије Мекедоније, Јужне Србије, Црне Горе које су насељене Албанцима, РК и посебно Албаније. Осим тога, како се већ говорило, на Косову је изграђена још једна база – Камп Филм Сити у Приштини, такође за 7000 војника.

Закључак из свега реченог може бити само један. Запад је на примјеру Републике Косово створио чудовиште. Криминална „независност ” РК не даје могућност Вашингтону и Бриселу да признају легитимним избор становника Крима. Миран и просперитаран, Крим као примјер другог типа – осуда је политике Запада. Зато ће се отпор вољи народа Русије и Крима, дјеловању руског руководства водити у свим правцима. То значи само једно – морамо бити спремни на сваки развој догађаја. Ни тренутка посумњати у право нашег избора, не устукнути. Наша ствар је праведна. Побједа је наша!

Извор www.russia-today.ru/article.php?i=824

Превод: Милана Бабић

(Евроазија.инфо, 6. 4. 2014)

“ data-medium-file=““ data-large-file=““ class=“size-full wp-image-4952″ src=“https://dusankovacev.files.wordpress.com/2017/11/01.jpg“ alt=““ style=“background: transparent; border-width: 1px; border-style: solid; border-color: rgb(221, 221, 221) rgb(204, 204, 204) rgb(204, 204, 204) rgb(221, 221, 221); border-image: initial; font-size: 13px; margin: 0px; outline: 0px; padding: 3px; vertical-align: baseline; height: auto; left: -4px; max-width: 100%; position: relative; box-shadow: rgb(204, 204, 204) 4px 4px 12px; width: auto; display: block;“>

Заглавље приповетке „Мија Бродар“ Милутина Јакшића која је објављена у Стражилову


Наравоученије


Двојица великих банатских синова су оставила сведочанства о значењу речи паор и њеном смислу. Њихов пример нас учи да достојанство ратара не сме бити помрачено називом паор, да је реч паор синоним затуцаности, необразованости, али пре свега подложништва и најниже класне припадности. Да употреба речи паор увек буди сумњу у увредљиви примисао. Отуд нам није чудо што данађњи војвођански аутономаши затуцани у своје партијске (Милутин Јакшић би рекао партајске) поделе по целој војводини кортешују како би нам свима подвалили да и нама њихов израз паор постане наш кермеш. Ове речи су древне туђице, чије значење су одлично знали ваши стари. Кортеш је, рекли смо, лобиста, а кортешовање лобирање. Уместо ових речи постоје старе српске речи. За лобирање, платичево. Кермеш је туђица која означава појам за којег такође постоји српска реч, љубимац.

Негујмо дакле српски језик, упознајмо језик и начин изражавања наших старих, па унапредимо и свој говор. Младост може оно што старост не може, а старост зна оно што младост не зна. Удружене, избећи ће младалачке грешке незнања, а знање старих ће стећи моћ. Стога се увек изнова враћајмо нашем старом добром брат Ђури. Тада ће ваљда наћи и неки српски књижевник да већ једном истражи живот и дела Ђуриног синовца Милутина Јакшића и објави их пред новим покољењима Срба.

Ансамбл „Наракорд“ изводи песму „Кроз густо грање“ Ђуре Јакшића

Опрема: Душан Ковачев

stanjestvari.com/2017/11/15/jaksici-paor/#more-42380

5 гласовa