Монографија „Енергетска безбедност“ др Марка Парезановића (Београд, 2014) тематски се тиче две велике научне области (енергетике и безбедности). Разумљиво и нужно, аутор поштује геополитички приступ теми – по правилу је његов приступ сасвим објективан. Важна особеност монографије налази се у упућивању на будуће чиниоце енергетске безбедности на Балкану и ширем геополитичком окружењу, у светлу чињенице да ће природни гас бити најважнији енергент XXI века.

Читалац, пре свега, мора имати у виду да је Парезановићева монографија објављена крајем 2014. године, непосредно након формалног одустанка руске стране од пројекта „Јужни ток“. Обраду енергетске безбедности, као теме у склопу националне безбедности, аутор излаже већ на самом почетку, непосредно пре анализе геополитичког и технолошког аспекта питања енергената. Значај таквог распореда је веома важан ради подсећања домаћег читалаштва на национални значај геополитике, пошто је у последње време домаћа политичка публика склонија да се ескапистички бави геополитиком са становишта туђих безбедносних интереса.

Аутор питању енергетске безбедности и њених субјеката у вези друштвених криза и фактора угрожавања безбедности прилази доктринарно, па је апстрактност израза уобичајена за монографски статус рада на стратешком и тактичком нивоу безбедносне области. Што се тиче савременог окружења, корпоративни сектор безбедности је такође обрађен у виду посебног поглавља. Од посебне важности за струку је последњи одељак књиге у коме је аутор обрадио питање четири енергетска пројекта који су имали и имаће одлучујући значај за развој енергетских безбедносних ризика и безбедносне архитектуре Србије, Балкана, али и далеко ширег региона.

Значајно је ауторово упозорење да је Србија у области нуклеарне безбедности прихватила један важан безбедносни ризик по сопствену нуклеарну безбедност (складиштење нуклеарног отпада), иако практично нема нуклеарног програма (с. 88). Међутим, чуди да уз обраду питања малих хидроелектрана (с. 99) аутор монографије није посебно обрадио и питање хидроенергетике и електроенергетских преносних система као посебне ставке. Слично је и са питањем домаће енергетике угља, што компликује чињеница да су домаћа налазишта угља светског значаја стационирана баш на подручју Косова и Метохије. Ово су једини али значајни недостаци у садржини монографије, чији аутор ипак није пропустио да обради и опасности од сајбер напада у сфери енергетске безбедности.

Наглашеније је ауторово интересовање за савремене бизнис корпорације у систему енергетске безбедности, чему је посвећено посебно поглавље, с посебним освртом на мултинационалне корпорације и развој њиховог монополског положаја у пословању. Укратко је изложен положај фирми Газпром, Лукоил, Роснефть, Exxon Mobil, Royal Dutch Shell, British Petroleum, Chevron, Sinopec. Посебно је значајно што је аутор разматрајући ценовну политику упозорио на могућност вештачких промена цена нафте, упркос њиховом дугогодишњем умереном флуктуирању (с. 200) и навео да група БРИКС има највећи интерес од умерености промена у области ценовне политике. „Рат ценама“ у области нафте је данас светска стварност. Међутим, иако није од непосредног значаја за енергетску безбедност, монографија је могла да садржи осврт на НАТО архитектуру управљања кризама која је уведена још Римским уговором 1991. г, споразумом „Берлин плус“ 2002, и споразумима из Риге 2006. који су на стратешком нивоу отворили могућности да тај војни савез користи и цивилне установе ЕУ ради својих циљева. Одустанак једне потенцијално монополистичке корпорације (Гаспром) од Јужног тока узрокован је управо притиском на чланице ЕУ ради поштовања прописа Трећег енергетског пакета ЕУ и помогнут одлучујућом подршком дипломатије САД. То даје основа да се питамо о обиму и значају „европског“ противљења  повезивању њених националних енергетика са Русијом, која може бити условљена деловањем заједничке безбедносне структуре (данас много шире области деловања од војне) која обухвата САД и већину европских земаља. Наравно, све ово се тиче како Србије, тако и региона.

У монографији, чини се, постоји једна скоро наративна нит која је присутна од самог почетка и равномерно постаје уочљивија у последњем поглављу где се стил аутора ослобађа од доктринарне форме. Ради се о развоју совјетске, а потом руске енергетске политике у подручју енергетске безбедности. Русија данас нарушава хомогеност униполарног светског поретка енергетским, уместо војним средствима. Русија енергетику користи као примарно, јефтиније, спорије, али суптилније средство у односу на грубе геополитичке методе СССР-а. Уосталом, данашња „Русија нема војни потенцијал да сруши НАТО конвенционалним оружјем“ (стр. 19), али је њен енергетски приступ геополитици такође наставак совјетке праксе. Аутор стога подсећа на совјетску стратегију звану „енергетска офанзива“ 70-тих година прошлог века (с. 24 и 40), данашње непостојање транзитних земаља између Русије и Кине (с. 36), руски енергетски продор у турску нуклеарну енергетику (с. 83) и развој немачке зависности од руских испорука гаса (с. 309). Наведени токови развоја услова енергетске безбедности имаће све већи значај и на нашу националну енергетску безбедност и стабилност.

Ауторов дефинитиван суд о неповратном одустанку од пројекта Набуко надовезује се на могуће политичко компликовање Трансјадранског гасовода, како због амбиција малих балканских држава да наплате свој транзитни положај, тако и због актуелне енергетске политике Азербејџана и будуће енергетске политике Ирана.

Наравно, закључно излагање студија четири пројекта у области гасне енергетике можда најбоље сажима став самог аутора о будућим проблемима безбедносне политике које намеће геополитика.

„Не треба бити посебно мудар да се закључи да Запад неће седети скрштених руку и посматрати како руска страна полаже цеви гасовода, који није само енергент 21. века, већ и оружје, и то опасно оружје. Оружје које далеко превазилази разорну моћ Стаљинових дивизија некадашње Црвене армије, оружје које може допринети да Русија на суптилан и ненасилан начин `покори` све оне територије које су биле недостижне свим досадашњим руским императорима.“ (с. 3010).

Након читања монографије која одише научном доктринарношћу и објективношћу стила, који остављају утисак сувопарности, отвара се питање које се може развити до поетике. Јесу ли „Стаљинове оргуље“ Црвене армије скривене у земљи да изведу нову величанствену фугу за нови век?

www.nspm.rs/prikazi/energetska-bezbednost.html

4 гласa