Протеклу седмицу обележило је неколико невероватних изјава којима Хрвати и муслимани негирају злочине над српским народом. Серију увреда је отворио бивши хрватски посланик Анте Ковачевић, који је гостујући на телевизији Н1 о Србима беседио са толико мржње и предрасуда као да су га колективно правили чланови извршног одбора Коминтерне. Заједно са Антом Павелићем. Кад год је добио реч, понављао je да су једини проблем на Балкану Срби. Кад не би било Срба, не би било проблема. Или бар кад би их уместо четника Вучића и Николића водили умерени Срби, као што су Риза Хаљими и Сулејман Угљанин.


Ковачевић је на Србе толико лајао да је приморао Жарка Кораћа да их брани. Па су гледаоци имали несвакидашњу прилику да Кораћа гледају у улози српског националисте. Што се догађа ређе од Халејеве комете.

 

Следећег дана је Стипе Месић показао да може и горе од Анте. Последњи председник СФРЈ је изјавио да је Јасеновац био спас за Србе. Oбичан радни логор, у којем није било злочина. Добро, ту и тамо убијено је 700.000 Срба, међу њима и 40.000 деце, али за Хрвате убијање Срба одавно није злочин. То је за њих посао као и сваки други. А није да се није радило. Требало је поклати толико људи. Ко мисли да је то могло без зноја, вара се. Замислите колико се нарадио Петар Брзица, студент Загребачког свеучилишта, који је 29. августа 1942. године, на такмичењу у клању, да би освојио награду (златни сат, сребрни сервис, печено прасе и боцу вина) за једну ноћ заклао 1.360 Срба. Или, колико се четири месеца касније намучио и нарадио Жиле Фригановић, који је за једну ноћ пререзао 1.100 вратова, али онда га је Вукашин Мандрапа из Клепаца, својом изјавом „Само ти дијете ради свој посао“, омео да сруши Петров рекорд.
Месићево извињење које је уследило, било је нова увреда. Ако сам, пак, неког својом изјавом увредио, ја се испричавам… изјавио је Месић. Ма ниси, где си увредио. Наказо људска. (Испричавам се ако сам неког увредио.)

архива 2

Дан после Месићеве изјаве, гостујући у „Пресингу“ Н 1, један од најпознатијих муслиманских интелектуалаца у Сарајеву Здравко Гребо изјавио је да је убиство Николе Гардовића 1. марта 1992. било „мали инцидент, који је, ето, изазвао рат“. Нешто као мања кафанска туча. Окупили се Гребини ахбаби на Башчаршији и из зезања пуцали у српске сватове. Само убили старог свата, ранили свештеника, отели и запалили српски барјак, а Срби дигли халабуку као да се бог зна шта догодило.

Месића и Греба код куће, али и у Београду и на Западу, сврставају међу најумереније Хрвате, односно муслимане. Они су за досовске странке и НВО сектор у Београду увек третирани као лепо лице Загреба и Сарајева, разумни људи.

Ако је за умереног хрватског политичара Јасеновац у којем је заклано или спаљено 700.000 људи био радни логор и спас за Србе, а за умереног муслиманског интелектуалца убиство српског свата, које је било окидач за почетак рата у БиХ, само инцидент, чему Срби и Србија могу да се надају од осталих Хрвата и муслимана? Нпр. од оних 70 одсто Хрвата који, по сопственим истраживањима јавног мнења, сматрају да НДХ није била фашистичка творевина, већ „израз повијесних тежњи хрватског народа“.

 

Душан Марић

facebookreporter.org/2017/02/04/%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-40-000-%D0%B7%D0%B0%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5/

13 гласa