Пише: Душан Марић

 

Они су оставили своје мајке, супруге, децу; своје њиве, свој завичај… и отишли да бране Отаџбину. Нису се вратили. Њихов породици остао је бол, нама обавеза да их се сећамо с поштовањем и захвалношћу. Ово је подсећање на борце из Велике Плане или борце чије породице сад живе у Великој Плани, а који су остали на фронтовима на којима се јунаштвом и животом бранила слобода српског народа.

ЗОРАН РАНЂЕЛОВИЋ (22) ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Био је припадник полицијске јединице из Смедерева, Плане и Смедеревске Паланке која је ишла да брани КиМ. Прво од шиптарских терориста, а касније и од терориста из НАТО пакта. Последњи пут на КиМ је отишао 25.3.1999. године а 1.априла у селу Трстеник код Глоговца, у току пресељавања из једне у другу базу, камион у којем се Зоран налазио нагазио је на импровизовану мину закопану испод пута. Јака детонација и гелери убили су Зорана и још шесторицу његових другова.

СЛОБОДАН ЈЕЛИЋ (21) ИЗ МИЛОШЕВЦА

Припадници муслиманске ТО, специјалне полиције, зелених беретки и тзв. Патриотске лиге су 2.маја 1992.године напали више војних објеката у Сарајеву, међу којима и Дом војске. Пет дана раније између Алије Изетбеговића и Бранка Костића, председника Председништва СФРЈ, постигнут је договор о мирној евакуацији ЈНА из БиХ, па је овај напад јединице ЈНА затекао неспремне. Кад је обавештен о нападу на Дом војске, генерал Милутин Кукањац, командант Друге војне области ЈНА, упутио је из Команде на Бистрику пуковника Милана Шупута, са два оклопна возила, три „пуха“ и око 40 војних полицајаца, да одблокира опкољене војнике. Прво оклопно возило возио је Слободан Јелић. Слободан је два месеца раније одслужио годину дана војске, колико је било прописано законом, али због ратног стања Председништво СФРЈ и команда ЈНА донели су одлуку да се војницима боравак у ЈНА продужи за још три месеца. Тог дана Слободан се телефоном чуо са својима у Милошевцу. Недуго после разговора кренуо је на свој први ратни задатак. И последњи. Муслимани су војну колону дочекали заседном ватром. Транспортер који је Слободан возио погођен је гранатом из ручног бацача, која је Слободана и двојицу војника усмртила а преосталу двојицу ранила. Дан касније муслимани су у Добровољачкој улици напали војску која је напуштала Сарајево. У та два дана убијена су 42 војника и официра, 73 су рањена а њих 200 је заробљено.

НЕБОЈША ПАВЛОВИЋ (21) ИЗ РАДОВАЊА

У септембру 1990. отишао је на одслужење војног рока, у јесен 1991. године, као добровољац код Аркана, учествовао је у борбама за ослобођење Вуковара, а у августу 1992. године, као добровољац СРС, отишао је на ратиште у Подриње. 24.09.1992. године муслимани су напали српско село Подравање код Милића и убили више од шездесет мештана и територијалаца, међу њима и Небојшу. Већину жртава нападачи су прво заробили а затим масакрирали. Највећи број убијен је ножем и секиром. Скоро свима поломљена је кичма, руке и ноге, одсечени прсти или целе шаке. Великом броју несрећника било је извађено једно или оба ока. Многима је глава била одвојена од тела. Једни мушкарци су осунећени, а други потпуно кастрирани. Више лешева је запаљено, а двојица мушкараца су набијена на колац и испечена на ражњу. Небојшини посмртни остаци никада нису пронађени. Преживели мештани су његовом оцу Љубомиру рекли да је, заједно са још шест несрећника, изгорео у запаљеној згради у коју су га муслимани убацили.

МИЛАН ЗЕЦ ИЗ КУКУРУЗАРА КОД КОСТАЈНИЦЕ

Био је заменик командира специјалне јединице српске полиције која је под командом Милана Мартића, уз помоћ ЈНА, бранила српски народ у Републици Српској Крајини. Погинуо је на Велики петак 24.4.1992. године, у селу Комоговина код Костајнице, заједно са својим командантом Стевом Боројевићем.

ВЕСА НОВАКОВИЋ (26) ИЗ СТАРОГ СЕЛА

Падобранац и официр у 63. падобранској бригади, једној од две најелитније јединице ЈНА. Учествовао у рату у Словенији, а када је почео рат у Хрватској и БиХ, у ризичним операцијама извлачења технике са аеродрома Плесо у Загребу, Удбина код Коренице и Жељава код Бихаћа. У лето 1991. године преживео скок са падобраном који се није отворио. Док је летео у смрт, падобраном га је у лету стигао и спасао командант 63. падобранске Саша Ђорђевић. Погинуо је 8.4.1992. године у ваздухопловној бази Земуник код Задра. Док је заједно са Милованом Цигановићем из Срба и Александром Стојановићем из Крагујевца био у редовној контроли минског поља око касарне, Цигановић је нагазио на мину. Новаковић и Цигановић су погинули, а Стојановић рањен. Годину дана касније у хеликоптерској несрећи погинуо је и његов командант Ђорђевић.

ИГОР ПАВЛОВИЋ (20) ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Погинуо је као припадник 52. батаљона војне полиције Војске Југославије, 31. 5. 1999. године. Он и још шесторица војника добили су задатак да обиђу ракетни систем, на неколико километара удаљеном положају. На путу од Коморане код Приштине, према селу Орлате, точак “пинцгауера“ у којем су се возили нагазио је на противтенковску мину. Игор и још петорица војника издахнули су на месту несреће, а седми је издахнуо 3 дана касније на ВМА у Београду.

bozuri-1

СВЕТОМИР ВИДИЋ (21) ИЗ СТАРОГ СЕЛА

Служио је морнарицу у Пули и Сплиту. Погинуо је 25. 9. 1991. године, када је баркаса у којој је из ратне луке Лора, заједно са још четворицом другова кренуо да изврши задатак, наишла на минско поље које су те ноћи у водама испред луке поставили припадници Туђманове паравојске. Експлозија је разнела свих пет чланова посаде.

БОРИСЛАВ РИБАЋ (30) ИЗ ДРСНИКА КОД КЛИНЕ

Био је полицајац. Борислав је 8.8.1998. из Приштине, где је био у служби, пошао у Дрсник, да посети породицу. Заједно са њим кренуо је и његов пашеног Зоран Бојанић из клинског села Лозница. Три километра пре Дрсника, на Ровинама, возило је слетело с пута и обојица су погинула. 31.1.1993. године у шиптарској заседи у селу Истинић код Дечана тешко је рањен Борин млађи брат Миливој.

СРЕЋКО АНТОНИЈЕВИЋ (19) ИЗ ВЕЛИКОГ ОРАШЈА

Погинуо је на одслужењу војног рока, на које је отишао само пет дана након што је завршио Техничку школу у Плани. Ни диплому није стигао да подигне. Прва вест у српским медијима 18.10.1991. била је да је на другом пленарном заседању Међународне конференције о Југославији у Хагу председник Србије Милошевић одбио предлог Декларације којом је предвиђено да југословенске републике постану независне, међународно признате државе. Друга вест је била да су у борбама око Глине погинула три припадника ЈНА: Братислав Станковић, Срећко Антонијевић и Миле Вујасиновић, те двојица резервиста из Глине.

bozuri-2

БРАНКО ЂУРИЧИЋ (29) ИЗ ГРАБАНИЦЕ КОД КЛИНЕ

Радио је као полицајац у Клини. Ђуричићи су 1.8.1998. године, заједно са својим пријатељима, прославили женидбу сина Ранка. Сутрадан, 2.августа њиховог другог сина Бранка грешком је убио саборац, у рову неколико десетина метара од породичне куће.

ЗОРАН РАНИТОВИЋ (25) ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Радио је у Кланици у Великој Плани. У јесен 1991. године месец дана је био на вуковарском ратишту. У пролеће 1992.године, кад су Хрвати и муслимани, нападом на Купрешку висораван, ратни пожар из Хрватске пренели у БиХ, Зоран се као добровољац СРС пријавио у Кнински корпус, којим је командовао Ратко Младић. Након ослобађања Купреса, 8. априла, ЈНА је одлучила да заузме и Ливно. У напад се кренуло 23.априла из правца Босанског Грахова. У првом удару пробијене су све линије хрватске одбране, међутим након што су хрватски војници успели да униште неколико тенкова, у редовима ЈНА долази до расула и повлачења. Међу погинулим војницима био је и Зоран Ранитовић.

РАДЕ ШКОРИЋ (43) ИЗ ДОЊИХ БИЉАНА КОД БЕНКОВЦА

Радио је у Пољопривредном комбинату Задар. Погинуо је 11.9.1993.године. По ко зна који пут, грубо кршећи примирје и Венсов план, Хрвати су и тог дана гранатирали положаје Српске војске Крајине у Шкабрњи код Бенковца. Једна граната пала је испред рова у којем се Раде налазио и убила га. Сахрањен је сутрадан, на свој рођендан.

МИОМИР РАКИЋ (26), ЗВАНИ МАЈОР, ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Погинуо је 1.11.1991. године као припадник батаљона из Велике Плане у Церићу, надомак Винковаца. Плањански батаљон је у Церићу држао положај према Нуштру, који се налазио под контролом Хрватске војске. А преко Винковаца и Нуштра Хрвати су појачањима, муницијом и храном снабдевали своју војску у опкољеном Вуковару. Био је 1.новембар и католички празник Сви свети, па је на предлог хрватске стране за тај дан било договорено примирје. Међутим Хрвати су примирје прекршили и по положајима ЈНА у Церићу отворили артиљеријску ватру. Једна граната ранила је четворицу Миомирових сабораца. Док је из подрума куће у који се склонио од гранатирања журио да помогне четворици рањених другова,испред куће је пала нова граната. Један гелер је Момира погодио у главу. Смрт је била тренутна.

ЈОВИЦА ПАВЛОВИЋ (37) ИЗ РАДОВАЊА

Погинуо је 1. 2. 1993. године. Породица не зна где и како.По једној варијанти, то се догодило на бихаћком ратишту. По другој страдао је у некавом међусрпском обрачуну у Бањалуци.

НЕБОЈША ЂУРИЧИЋ (22) ИЗ ГРАБАНИЦЕ КОД КЛИНЕ

Радио је као полицајац у Косову Пољу. Заједно са колегом Вељком Марковићем и једним цивилом кренуо је 9.2.1999. аутомобилом према Вучитрну. У атару села Недаковац зауставили су их шиптарски терористи. Након премлаћивања, Небојша је убачен у гепек једног, а Вељко и цивил у гепек другог аутомобила. Док су се аутомобили кретали према планини Чичавици, цивил је успео да отвори гепек и побегне, док се двојици полицајаца од тада губи сваки траг.

bozuri-3

ЖИВОМИР ЈЕЛИЋ (32) ИЗ КРЊЕВА

Радио је на одржавању „Напредковог“ млина у Савановцу код Велике Плане. У саставу плањанског батаљона, 17.10.1991. отишао је на ратиште у Источну Славонију. Погинуо је 14.новембра, на своју крсну славу Свети Врачи Козма и Дамјан, у Церићу. Док је у кући у којој су били смештени спремао ручак испред куће је пала граната чији гелери су пробили врата и убили Живомира, Ђорђија Мићовића и једног војника из Младеновца.

ЖИВАН ПАВКОВИЋ ИЗ ВЕЛИКОГ ОРАШЈА

На ратиште у Источној Славонији отишао је 10.11.1991. у саставу војне јединице из Петровца на Млави а погинуо је 17.новембра исте године. Док се војна колона кретала путем од Илинаца према Ашевцима борбено околопно возило у којем се Живан налазио наишло је на укопану противтенковску мину. Јаукнуо је: „Јој дјецо моја“ и испустио душу.

МОМИР ПЕШИЋ (31) ИЗ КЛИНЕ

Радио је као полицајац у Сувој Реци. Погинуо је у селу Дуље код Суве Реке 26.7.1998. године. Док је у акцији „чишћења терена“ српска милиција претресала једну напуштену албанску кућу, из оближње шуме одјекнуо је пуцањ. Кроз прозор куће метак је Момира погодио у потиљак. Пребачен је на ВМА где је подлегао повредама.

bozuri-4

ЗОРАН МАРИНКОВИЋ (25) ИЗ МИЛОШЕВЦА

Његов ратни пут трајао је два дана. На ратише у Западну Славонију отишао је у уторак 22.10. а погинуо је у четвртак 24.10.1991. године, у Церићу. Гелери граната која је долетела из Нуштра погодили су Зорана који се налазио у рову у срце, стомак и лево раме.

ЂОРЂИЈЕ МИЋОВИЋ (38) ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Радио је у Штампарији, у Великој Плани. Погинуо је на Врачеве 14.11.1991. у Церићу, од гелера гранате која је убила и Жићу Јелића из Крњева. Кобни гелер пресекао му је вратну артерију.

СЛОБОДАН МИЛОЈЕВИЋ (41) ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Радио је у „Колској“ у Великој Плани. На ратиште у Источну Славонију стигао је 17.10. 1991.године. Распоређен је на дужност возача санитета у Јанковцима. Кобног дана, рано ујутро, изашао је из куће у коју су били смештени. Када се враћао назад, војник из Удовица код Смедерева, није га препознао, отворио је ватру и Слободана тешко ранио у стомак. Повезли су га према ратној болницу у Сремским Лазама, али је успут преминуо.

БРАНИСЛАВ НИКОЛИЋ ИЗ ЛОЗОВИКА

Радио је као саобраћајни полицајац у Смедереву. Једног четвртка је отишао на ратиште, а другог четвртка, 1.4.1999. године, у Трстенику код Глоговца, погинуо у експлозији мине која је убила Зорана Ранђеловића и још петорицу њихових другова.

РАДОМИР НИКОЛИЋ (28) ИЗ МИЛОШЕВЦА

Радио је на породичном имању у Милошевцу. На ратиште је отишао 17. а погинуо 24.10.1991. у Церићу, од гранате која је убила њега и његовог комшију из Милошевца Зорана Маринковића.

КАРОЉ ЧЕНГЕРИ (40) ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Радио је у Кланици. На ратиште је отишао као добровољац СРС. Умро је 7.2.1992. године у сну у Ђелетовцима код Винковаца. Узрок смрти: рат и ракија.

bozuri-5

РАТКО ДАБОВИЋ (43) ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Радио је као референт у служби за синдикат, омладину и ССРН у Великој Плани. Његови ближњи о његовој смрти знају толико да је био поручник у резерви, да је на вуковарско ратиште отишао као припадник неке специјалне јединице ЈНА и да је погинуо 11.11.1991. године.

ДЕЈАН ТРИФУНОВИЋ (25) ИЗ ВИДАЊА КОД КЛИНЕ

Радио је као саобраћајни полицајац у Призрену. Погинуо је 21.7.1998. године на узвишењу Плоче код Ораховца. Док је са саборцима „чистио“ терен од шиптарских терориста, рафал из њиховог рова, према којем је ишао, погодио га је у главу и груди.

СИНИША СТАНОЈЛОВИЋ ИЗ ТРНОВЧА

Радио је као машинбравар алатничар у Гоши у Смедеревској Паланци. Рат у Словенији затекао га је на одслужењу редовног војног рока у Славонској Пожеги, где је завршио обуку за возача. Његова јединица учествовала је у извлачењу војних средстава ЈНА из Словеније у Хрватску и БиХ, након чега је упућена у Слуњ, на Кордун. Док су чистили пушке, 17.10.1991. године, нехотице га је ранио његов друг из јединице. Седам дана после рањавања преминуо је на ВМА у Београду.

bozuri-6

МИЛАДИН ДОГАНЏИЋ (39) ИЗ СУРКЕ КОД ПЕЋИ

Као припадник 125. моторизоване бригаде учествовао је у херојским биткама за одбрану Косова и Метохије, које је српска војка водила у рејону карауле Кошаре. У најжешћем бомбардовању положаја српске војске на албанској граници, у ноћи између 10. и 11. 5. 1999. године погинуло је девет, а рањено око 40 српских војника и официра. Међу рањенима био је и Миладин. Пребачен је у болницу у Приштини где је три дана касније преминуо.

СРЕТЕН ЛАЛИЋ (33) ИЗ ТРАВНИКА

Радио је и ратовао као полицајац у Доњем Вакуфу. Муслимани су 6.9. 1992. године напали и запалили српско село Грдово, на падинама Влашића, на тромеђи између Травника, Доњег Вакуфа и Јајца. У нападу муслимани су убили 16 српских територијалаца и цивила, а неке од њих и заробили. Једног заробљеног војника натерали су да радио везом коју је имао зове команду у Доњем Вакуфу и тражи помоћ. Помоћ која је кренула два километра пре Грдова дочекали су заседом. Прво су камион погодили ракетом из „зоље“ а онда га засули ватром. Када је стигла помоћ, затекла је 12 мртвих полицајаца. Међу њима је био и Сретен.

СТРАХИЛО РАДМАНОВИЋ (30) И ЗОРАН ЛЕЖАЈА ИЗ ДОЊИХ БИЉАНА КОД БЕНКОВЦА

У септембру 1991. Године, на средокраћи између Лепура и Булића, Ђури Лежаји из Доњих Биљана Хрвати убијају зета Страхила Радмановића и то је прва српска жртва у Бенковцу у рату који је почео 1991. године. Хрватски диверзанти 1.5.1992. године у Земунику гранатом погађају оклопни транспортер ЈНА и убијају трочлану посаду, у којој се налазио и сестрић Ђуре Лежаје Жељко Вранковић (22). На Ивањдан 7.7.1992. у Шкабрњи тешко је рањен Ђурин син Денис. Исте године, 22.новембра у Шкабрњу, која је тада формално била под заштитом војних снага УН, упадају хрватски диверзанти и убијају Ђуриног другод сина Зорана, са још четворицом српских територијалаца.

facebookreporter.org/2016/09/14/%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D0%BD%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD/

 

1 глас