Драган и ја смо се из команде у Купресу вратили послије поноћи. Центар Злосела пун војске. Оклопно-механизована јединица. Пантери из Бијељине. Ту им је база. Прије два сата бих се радовао њиховом доласку, сада не могу.

Демировац, највиши врх изнад Злосела и највиши врх на ратишту, висок 1765 метара, сада је у рукама непријатеља. Јуче смо га одбранили у борби, изгубили смо Милана Рудића, а данас га препустили без борбе.

Уз то, почињем да сумњам да ће и ови „помагати“ као што су то синоћ урадили Бањалучани. Кад ми је један од „пантера“ рекао да су они „спортска чета“ и да су дошли да помогну безбједну евакуацију становништва из Купреса, опсовао сам и рекао им да због нису морали ни да долазе. Јебала их спортска чета и онај ко им је дозволио да је у рату формирају. Не гинемо ми за Купрес три године да би се из њега безбједно повукли, већ да би га одбранили.

Преко ливада на Плазеници идемо са угашеним свјетлима на „ниви“. Десно од нас мирује Демировац, на којем више нема српске војске. Пут од Демировца према Благају и пут којим идемо је небрањен.

По доласку на командно место формирам групу од 12 људи, углавном својих извиђача. Драго Чолић, Мирко Марић, Жељко Трифуновић, Предраг Трифуновић, Жељко Милишић Бераћ, његов стричевић Жељко, Станко Каран, Трифун Шикић, Драго Црногорац, Лазар Кнежевић, Милош Милишић…. Сутра, раном зором, изаћи ћемо на Демировац. Покушаћемо да изађемо.

Од љутње нисам могао да заспим. У рату сам видио и доживио свашта, али ово што су учинили припадници Прве бањалучке противоклопне бригаде је чудо невиђено. Два сата након што су изашли на Велику Плазеницу и од нас преузели одбрану Демировца, највишег и најважнијег положаја на ратишту, са којег поглед „пуца“ на Купрес, Доњи Вакуф, Шипово и Бугојно, напустили су га и сишли у Растичево да фештају уз печене овце и бањалучко пиво. Од њих 60 на положају није остао ниједан.

По ко зна који пут жалим што није проглашено ратно стање. За такве поступке треба стријељати. Без пардона. Још мање од поступка бораца из Бањалуке и њиховог командира Ћире, било ми је разумљиво понашање њиховог команданта бригаде пуковника Ратка Бундала и команданта Другог крајишког корпуса генерала Грује Борића. Ни прстом нису мрднули да спријече напуштање положаја. Узалуд сам викао на њих, објашњавао да је то највиша кота на ратишту, псовао мајку комунистичку, оптуживао их за издају Купреса….Убјеђивали су ме да ће ујутро све бити у реду, да муслимани неће смјети да по ноћи уђу у напуштене ровове, а да ће Бањалучани прије него сване нови дан бити у својим рововима. Туђа рана не боли. Кољемо се десет дана са Турцима, имамо

десетине мртвих, несталих и рањених, а онда командант корпуса и командант бригаде ладно аминују да једна јединица напусти најважнији положај на ратишту.

Осванула је Света Петка. Да је светац видио сам кад сам прије поласка на задатак погледао православни календар који сам носио у лијевом џепу војничке блузе, да видим који је датум.

Крећемо прије свитања. Планина је под маглом. Због непроходне закржљале буковине којом је Демировац обрастао, прилазимо му из правца Маглаја. Заустављамо се 100 метара прије врха. Ту се налази велико камење, посљедњи заклон који имамо. До врха је брисани простор. Лијево од нас непроходан густиш. Не знамо има ли кога у њему. Због магле никако не можемо да видимо ни има ли кога у рову на врху Демировца. Погледима и рукама се споразумјевамо и заузимамо заклоне.

Да би избјегао брисани простор, доносим одлуку да рову приђем с јужне стране. Из правца Купреса и Привије. На тој страни при врху планине има неколико жбунова. Са мном креће Драго Чолић. Десно испод нас увала обрасла шумом, која нам остаје иза леђа. У њој нема наше војске.

Пузањем се пребацујемо од једног до другог грма. Магла се полако диже. Када сам стигао до посљедњег грма и почео да устајем са намјером да погнут пођем према рову, војници који су остали код камена отворили су ватру. Уочили су у рову прво једног, а затим још двојицу муслиманских војника и закључили да нема шта да чекају. Борци 370.муслиманске бригаде нису пропустили поклон који су добили од Прве бањалучке противоклопне бригаде ВРС. Драго и ја се враћамо до камења и учествујемо у размјени ватре. У сред пуцњаве неко од војника ме обавјештава да се преко Плазенице према нама креће пуно војске. Већ су стигли надомак шуме, нама иза леђа. Опет не знамо ко је. Да ли су Бањалучани из Растичева. Или муслимани. У току ноћи и јутра магла је била толико густа да су неопажено могли да на планину, нама иза леђа, проведу цијелу бригаду. Били су Бањалучани. Рекао сам момцима да Бањалучане доведу до достигнуте линије, до заклона од камења и пођу за мном на Криж. Нисам имао жељу да их сретнем, а камоли да се са њима поздрављам и објашњавам око њиховог срамног дезертирања. Препустили су положај непријатељу без борбе, сад имају задатак да га врате, па нек изволе…. • Бањалучани запосједају положај уз повремено пушкарање. Очигледно имају добро наоружање, а муницију не штеде. Када се стање смирило, послао сам са Крижа Предрага Трифуновића на Демировац, да са Бањалучанима договори како да увежемо линију. Договорено је да линију успоставимо предњим гребеном увале која се спушта низ сјеверне падине Демировца, а види се и са њиховог и са нашег положаја. Ми ћемо кренути са Крижа, а они са Демировца.

За мјесто састанка договорили су једно дрво, на заравни лијево од увале, које се у шуми издвајало својом висином. Знак распознавања, три звиждука с наше, два са њихове стране. Повео сам двадесетак људи.

Да би стигли до шуме у којој су муслимани, морамо да пређемо неколико стотина метара преко ливаде, на којој нема заклона.

Нема оног ко је у рату према непријатељу ишао преко брисаног простора, а није размишљао о томе да га (можда) све вријеме неко држи на нишану. И ишчекивао када ће да одјекне пуцањ.

За три године научио сам да те мисли потискујем и „заваравам“ самог себе, да за то вријеме размишљам о сасвим десетим стварима. То је једини начин да се човек сачува од страха и лудила. Срећом, у шуму улазимо без проблема. Почињем са размјештањем људства. На сваких 20 метара остављам по два човјека.

Убрзо је искрснуо очекивани проблем. Како пронаћи дрво код којег је заказан сусрет са Бањалучанима? Колико има до њега? Оно што се види кад се шума гледа са Крижа и дистанце од неколико стотина метара, не види се кад се уђе у шуму. Када сам процјенио да се налазимо близу мјеста сусрета, крај мене је било остало још десетак војника. Рекао сам им да остану у ували, а ја сам кренуо напријед. Да нађем дрво. Пушку сам држао на готовс, откочену.

Чим сам изашао из увале испред себе сам угледао зараван, са омањом ливадом. Пажњу сам усмјерио на онај други крај ливаде. Овај ближе мени нисам видио због ниског жбуња испред мене. Када сам прошао кроз жбуње нашао сам се лицем у лице са двојицом војника. Чучали су наслоњени уз дрво, један с једне, други с друге стране стабла. Са пушкама упереним у мене. Чули су да долазим и сачекали ме. Културно с њихове стране. Стао сам. Да сам коракнуо још два-три корака пушке би нам се додирнуле. Нису ми наличили на борце ВРС. Затим примјетим још тројицу. Двојицу с десне, једног са лијеве стране. На седам-осам метара од мене. И они чуче, са пушкама на готовс. Ћуте и не помјерају се. Као мумије. Сви имају кратку браду, на главама црвене беретке, а на береткама нешто као позлаћене значке. Тен им таман као да су се јуче вратили са љетовања на мору. Кроз главу ми је синуло да сам налетио на муџахедине, али збуњују ме црвене беретке. Њих су углавном носиле разне наше специјалне и „специјалне“ јединице. Муслимански специјалци носили су беретке зелене боје. Шта знам, можда су Бањалучани. -Здраво момци. Они ћуте. Као да ме нису ни чули, ни видјели. Сад више не сумњам у чије друштво сам упао.

Када сам пошао на Плазеницу обукао сам униформу Милиције Крајине, коју ми је 1991. у Книну поклонио Милан Мартић. На глави некаква војничка капа слична качкету. На леђима ранац. У лијевом џепу од панталона, свеска у којој водим податке о јединици, записујем поједине догађаје. Испод лијевог пазуха откочен пиштољ ЦЗ пара 88. Мозак ради као компјутер. Видим да и они не знају шта да раде. Закључио сам да ми је једини спас у причању и смирености. Баш зато што не разумију шта причам. -Да ли сте ви Бањалучани? Јесу. Из Бејрута или Дамаска. Не мрдају. Али, из погледа видим да су изненађени мојим понашањем. У том тренутку иза мене почињу да шушти лишће и крцкају гранчице. Неко ми прилази с леђа. Више људи. Опкољен сам. И вјероватно заробљен. По врату ми хладно. Помишљам, само да ме одмах не закољу. Ако ме поведу према Бугојну, па још ако ме не вежу, успјећу да побјегнем. Велика је стрмина, терен врлетан и шумовит. Не губим присебност.

Ови испред мене се не помјерају. Само стрељају очима и ћуте. Ладни ко шприцер. У глави скујем сљедећи план. Наставићу да причам, а онда ћу се изненада окренути, запуцати у ове иза себе и покушати да побјегнем. Њима неће бити лако да пуцају, јер ће погодити једни друге. Спуштам цијев аутомата према земљи, али га чврсто држим десном руком, припремајући се за скок. -Па, добро момци, што ме зајебавате? Јесте ли из Бањалуке или нисте? • Док сам говорио, једна од мумија испред мене је погледала у правцу мумије лијево од мене, која је у том тренутку трзнула пушком и опалила. Бацио сам се назад. Метак ми је скинуо капу с главе. Скоком животиње која бјежи од клања грабио сам напријед. Око мене је све трештало од паљбе. У три скока пребацио сам се преко оближње кладе, а онда направио колут преко велике стене на коју сам натрчао. Неко је трчао за мном. Како сам пао преко камена, тако сам се окренуо у намјери да пуцам у њега. Прије него што сам притиснуо окидач препознао сам Жељка Трифуновића. У сљедећих пола минуте из истог правца су дотрчали Лазар Кнежевић и Синиша Трифуновић.

Чуло се још неколико рафала, а онда је завладала тишина. Рекао сам да идемо назад, али ми је Жељко рекао: „Не можемо, нема Спајкуна“. Спајкуном смо звали Драгана Црногорца. По оцу Спаси. -Зар је и он био са вама? -Јесте. Неколико минута касније повлачимо се у увалу. Тамо затичемо и Драгана. Он је стигао другим путем. Из лијевог длана ми тече крв. Кад сам се бацио на земљу ударио сам у некакав оштар камен или врж. Објашњавају ми шта се догодило. • Чим сам изашао из увале Жељко ми је тихо довикнуо да сам кренуо превише лијево, да треба да се држим увале. Ја то нисам чуо. Жељко је прокоментарисао: „Оде Душан право на Турке. Идемо за њим“.

Са њим су пошли Драган, Лазар и Синиша. Када су изашли на зараван, чули су да с неким разговарам. Од шибља нису видјели с ким, али су закључили да сам упао у клопку и вјероватно заробљен. Погледима су се споразумјели да крену напријед и покушају да ме извуку. Муџахедине, који су били збуњени цијелим мојим лежерним наступом, додатно је збунила појава мојих војника, који су им прилазили слободно, а нису пуцали. Било је само питање тренутка ко ће први запуцати. Као у обрачуну код ОК корала. Драган Црногорац је запуцао први. Оног тренутка кад је муџахедин лијево од мене повукао окидач већ је био погођен. Зато је овоме пушка „занијела“ и метак намјењен мени погодио моју капу. И други момци су очигледно били бржи на обарачу. Сасули су рафале у муџахедине и кренули у повлачење, јер су поклопљени жестоком ватром других муслиманских војника.

Колико се све муњевито одиграло довољно говори чињеница да је Драган у увалу дотрчао очајан, убјеђен да сам погинуо. Наиме, он је крајичком ока видио да падам, али не и да сам се извукао. Није имао кад да гледа. Имао је важнијег посла. Он се због тога и повукао касније од осталих. Каже: „Нисам могао да те мртвог оставим“. Ипак, тог дана увезали смо линију са Бањалучанима. Наравно, ни овај дан није прошао без бјежања. За разлику од Драгана, Синише, Жељка и Лазе који су прекршили моје наређење и кренули за мном да се боре, неколико јунака је, чим је запуцало, побјегло према Крижу. И ухватило „муштулук“ да сам погинуо.

У оперативном дневнику Седмог муслиманског корпуса записано је да им је тог дана на Демировцу теже рањен командант Првог батаљона 370.бригаде Хусо Сушић. О муџахединима ни ријечи.

На другим дијеловима купрешког ратишта било је мирније него претходних дана, утолико што муслимани нису нападали у таласима. Борбе мањег интензитета вођене су на свих двадесет километара фронта, а најжешће је било у шуми изнад Купрешких врата, на Малом Стожеру и Врани.

Можда муслимани нападају слабије и због трагедије која им се догодила синоћ на Врани, када је једна наша граната из минобацача М 120 мм убила девет, а теже и лакше ранила 23 њихова борца.

У ноћ између четвртка и петка двије војске ушле су распоређене на фронту који се протезао правцем Расоје, кота 1514 – Гавранића солила, 1354 – Криж, 1313 – Демировац, 1765 – Јаме – Купрешка врата – Шабанова коса – Стожер, 1624 – Врана, 1757 – Виљичевац – Мрачај – 1150 – Велики Сивер.

facebookreporter.org/2016/10/28/%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8-%D0%B4%D0%BD%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%81%D0%B0-%D0%BA%D1%83%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B0/

Прочитај без интернета:
0 гласовa