Усташки вирус, чија епидемија већ неколико година све јаче тресе Хрватску, закачио је и бањалучког бискупа Фрању Комарицу. Није ни чудо, по подацима који стижу из Загреба од ове опаке болести већ су обољеле три четвртине Хрвата. Што њима, очигледно, не пада нимало тешко. Па и не помишљају да се лијече.

Није познато да ли се Комарица вирусом инфицирао недавно док је у Блајбургу предводио мису усташама из Црне легије или је кривац његов сисачки колега бискуп Владо Кошић, који се залаже да се усташки поклич „За дом спремни“ прогласи за званични поздрав хрватске војске, али с обзиром на симптоме које бањалучки бискуп показује и поодмакле године у којима се налази, изгледа да је одлучио да богу на исповјест оде као усташа.

Након сусрета са предсједником хрватског Сабора Жељком Рајнером, који је посјетио Бањалуку, а одговарајући на питање новинара зашто је 14. маја ишао на поклон усташама у Блајбург, Комарица је одговорио:

„Ми смо овђе Блајбург. То је мука и то сам желио у Блајбургу да поручим. Људи шта ви говорите овђе? Дођите у Бањалуку па видите, тамо је Блајбург. Гђе су Бањалучани, зашто су они побијени, зашто је њима одузето право на идентитет? Немају право на своје родно мјесто. То је Блајбург за мене”.

Овим својим изјавама бискуп је недвосмислено повукао знак једнакости између страдања Павелићевих усташа 1945. године и судбине Хрвата из Бањалуке у посљедњем рату. Што није ништа друго него отворен покушај рехабилитације усташа и њихових злочина.

Изједначавање присилног пресељења неколико десетина хиљада Хрвата из Бањалуке и околине у Хрватску 1992. године, са покољем више од 1.000.000 Срба у Бањалуци, Босанској крајини и другим српским покрајинама у Другом свјетском рату.

Пођимо редом. Јединице Хитлерове Њемачке које су се, заједно са својим савезницима усташама, повлачиле из Југославије у Аустрију су 7. маја 1945. године добиле су наређење своје врховне команде да се предају савезничким снагама или партизанима. Што су оне и учиниле.

Међутим, усташе су одбиле да положе оружје, наставиле борбу и тако, по међународном праву, саме себе сврстале у оружану банду.

Што су и биле.

У сљедећих неколико дана, на овај или онај начин, сва та усташка банда, са око 20.000 припадника, углавном из злогласне „Црне легије“, је разоружана и стријељања. Партизански вођа Тито је својим наређењем од 15. маја забранио убијање заробљеника, али, или је његово наређење било реда ради, или његови команданти на терену, углавном Срби, нису хтјели да пропусте прилику да се усташким кољачима освете за хиљаде попаљених и покланих српских села.

Чињеница је да је 1992. године из Бањалуке и околине, под притиском српске политике и српских паравојних снага, исељено неколико десетина хиљада Хрвата. Као што је чињеница да је у посљедњем рату из Хрватске протјерано више од 700.000 Срба.

У Бањалуци и околини убијено је неколико десетина Хрвата. У Хрватској је убијено више од 7.000 Срба.

Хрвати су Бањалуку напуштали организовано, под контролом Комарице и „Каритаса“, у својим аутомобилима, са својим парама и стварима. Срби из Хрватске су углавном побјегли без игђе ичега, спашавајући главу на раменима.

Српски војници и полицајци су штитили колоне Хрвата који су напуштали Бањалуку. Хрватски војници и полицајци су масовно убијали Србе који су напуштали Хрватску.

Послије рата, свим Хрватима који су жељели да се врате у Бањалуку то је и дозвољено, и они у Републици Српској имају потпуно исти статус као и Срби. Србима није дозвољен повратак у Хрватску, а они који су се вратили живе као грађани трећег реда. Изложени физичком, правном, политичком, вјерском, културолошком и информативном терору.

Све то бискуп Комарица добро зна, али по добром старом хрватском обичају, чије његовање је посебно изражено код католичких свештеника, о томе ћути. Или, као у овом случају, безочно лаже.

Да поновим, само неко ко је безочни лажов, ко је суштински, у дну душе, покварен човјек, само неко ко жели да рехабилитује кољаче стотина хиљада српске дјеце може да упореди шиканирање бањалучких Хрвата 1992. са стријељањем усташких звијери 1945. у Блајбургу. И тачка.

Исто бих мислио и написао да је умјесто бањалучког бискупа у питању папа лично.

Хрватска агенција Хина преноси и да је Фрањо Комарица, у току посјете Жељка Рајнера Бањалуци, изјавио да је „заборав о злочинима, гђе год они били почињени, понављање једном почињеног зла… Онај ко то прећуткује тиме показује своје право лице.“

Да ли то значи да су се, у разговору, који су прије тога имали први човјек католичке цркве у Бањалуци и предсједник Хрватског сабора договорили да хрватска католичка црква и хрватска држава напокон прекину пола вијека дуго ћутање о злочину геноцида који су само прије 70 година Хрвати починили над српским народом и извину се за тај ужас?

Да ли то значи да ћемо напокон дочекати да се хрватска католичка црква и хрватска држава, или макар само бискуп Комарица лично, извину за покољ 700.000 несрећника у Јасеновцу, међу којима је било више од 40.000 дјеце?

Да ли је то наговјештај да ће се Хрватска католичка црква извинити српском народу и Српској православној цркви што је њен високорангирани свештеник био управник логора Јасеновац и дневно лично организовао и предводио клање на хиљаде српских цивила? Људи. Хришћана. Божије дјеце. Или што је више од 400 свештеника католичке цркве, именом и презименом, према званичним документима комисије за утврђивање ратних злочина ФНРЈ, окрвавило руке кољући српску нејач? Или што је НДХ, држава хрватског народа, једина држава у историји цивилизације која је организовала концентрациони логор за дјецу, у Јастребарском код Загреба?

Да ли има наде да ћемо чути ријечи покајања и извињења за 5.000 живих запаљених или бачених у јаме у Јању и околини, 42.000 Срба бачених у Шарановачку јаму и закланих у систему логора Госпић, 4.000 мученика из Пребиловаца, 12.000 српске нејачи поклане на Гаравицама код Бихаћа, 3.000 убијених у Грубишином Пољу, више од 1.000 српских цивила убијених на Купрешкој висоравни, 700 закланих у православној цркви Рођења пресвете Богородице у Глини, 5.000 српске дјеце, жена и стараца које су Хрвати 1941. године поклали или бацили у јаме у Ливањском пољу, хиљаде покланих и запаљених на Романији или 10.000 закланих на Шушњару код Санског Моста? Не закланих, спаљених и у јаму бачених пилића, а и то би био злочин који захтијева покајање и извињење, већ живих људи, људских душа.

Да ли грађани Дубице треба да се надају да ће их наредних дана посјетити бискуп Комарица, клећи и извинити се због тога што су његови Хрвати и његови католици, предвођени свештеницима његове католичке цркве, од 28.000 Срба колико их је 1941. године било у тој општини заклали 22.500? Узалуд се надају.

Бискуп Комарица једно говори, а друго мисли и ради. Његова истина о злочинима у посљедњим ратовима очигледно има два лица. Једно за Хрвате и католике, друго за „православне шизматике“ и остале. Није баш у складу са основама хришћанства, али какве уопште везе има Хрватска католичка црква и њено понашање од 1941. године до данас са основама хришћанства?

Када је очитао буквицу српским новинарима и испратио госта из Хрватске, бискуп Фрањо Комарица је отишао у сједиште своје бискупије у самостану Петрићевац. Да се одмори од напорног дана. У истим оним просторијама у којима су жупник фра Мирослав Мајсторовић и усташе 1941. године направили план покоља српског становништва у околини Бањалуке.

Само 7. фебруара 1941. године усташе из Загреба и Бањалуке, предвођене фра Мајсторовићем и другим свештеницима католичке цркве, уз здушну помоћ локалног хрватског становништва, су у бањалучким насељима Мотике, Дракулић и Шарговац убиле најмање 2.300 српских цивила, међу њима више од 500 дјеце. Без испаљеног метка. Само нож, сјекира, крамп, мотика… И врисак.

Очајни крик стотина српске дјеце којој злочинци уз благослов фра Мајсторовића режу вратове још ођекује изнад самостана на Петрићевцу и као оштрица ножа сјече небо изнад Бањалуке. И душу сваког нормалног људског бића које помисли на тај ужас, без обзира на вјеру и нацију.

Не знам како је са душом бискупа Комарице и како се он, као божији човјек носи са чињеницом да служи у цркви којој су руке крваве до лаката, да спава и живи под кровом под којим је осмишљен покољ 2.300 дјеце, жена и стараца, али знам свој став. И не плашим се да га јавно изнесем.

Да је под сводом било које православне светиње, па макар то била Пећка патријаршија, Грачаница или Студеница испланиран такав монструозни злочин какав је испланиран на Петрићевцу, да је колону свирепих убица предводио свештеник из те светиње, клао дјецу и благосиљао њихово клање, радије бих је минирао, него што би у њој заспао и у њој се Богу помолио.

У Загребу је осмишљен и под командом Загреба извршен покољ више од 1.000.000 Срба у Другом свјетском рату. У посљедњем рату у Загребу је осмишљено највеће етничко чишћење у Европи послије Другог свјетског рата у којем је из Хрватске протјерано више од 700.000 Срба.

Упркос томе, да ли можете да замислите да епископ или митрополит СПЦ дође у главни град Хрватске и пред укљученим телевизијским камерама изјави да је за њега Загреб Јасеновац? Иако би имао много разлога да то учини.

Пред сједиштем СПЦ у Загребу би се окупило 100.000 домољуба, лудаче у црном би организовале демонстрације пред Патријаршијом у Београду, “коректни“ новинари, политичари и аналитичари у Београду би се утркивали са својим хрватским колегама у осуди те „четничке провокације“ и спашавању српског образа, хрватски Сабор би расправљао о забрани дјеловања СПС у Хрватској, а оштра упозорења из Брисела, Лондона и Вашингтона у Београд би сустизала једно друго.

ДУШАН МАРИЋ

за ФБР приредила Биљана Диковић

извор: Фејсбукрепортер

Прочитај без интернета:
5 гласовa