Еди Рама се одомаћио у Београду. После Рахмана Морине и Азема Власија он је албански политичар који најчешће посећује нашу престоницу. Слично је и што државна телевизија налази за сходно да директно преноси његова обраћања. Ваљда зато што можемо чути неке епохалне речи.

Не треба бити, наравно, против покушаја успостављања што је могуће бољих односа са суседним државама и народима. У интересу сваке нормалне политике су дуготрајна стабилност и предузимање мера од обостране користи. Међутим, поставља се питање: какве користи ми од честих долазака Раме имамо? Да ли се тиме обезбеђује дугорочна стабилност?

У новијој историји наше власти (српске и југословенске) су покушале три пута да формулишу активнију политику према Албанцима. Обреновићи су, подстакнути идејом Илије Гарашанина, финансирали племенске вође у северној Албанији. Било је то мудро и стрпљиво припремање терена за решавање Источног питања. Никола Пашић је, у тренутку када Аустроугарска врши преурањени притисак да се формира држава Албанија, пронашао савезника у Есад-паши. Са њим је, чак, потписао и споразум о стратешком партнерству, који се није дуго одржао.

На крају, комунистичке власти су задужиле Светозара Вукомановића да помогне Енверу Хоџи у прављењу партијске инфраструктуре и организацији државног апарата. Броз је размишљао и да целу Албанију укључи у „велику Југославију“. Слободан Милошевић је такође имао један покушај договора са Фатосом Наном током Критског самита 1997. године. Усаглашени споразум је био обећавајући, али се није допао Ричарду Холбруку. Зато је „миниран“, а данас га ретко ко и спомиње. Разлог је очигледан: Милошевића треба приказати као „касапина“, а са Холбрука скинути сваку одговорност за ескалацију рата на Косову. Остало је да лебди у ваздуху: како би данас Балкан изгледао да је међународна заједница пружила шансу договору са Крита?

Данашњи покушај организовања српско-албанских односа се разликује од свих наведених. У претходним случајевима је иницијатива долазила са Балкана, од Срба и Албанаца. Сада се ради о америчком пројекту, који је пре свега геополитичког карактера. Пошто је неизвесно да ли ће се и када Срија сагласити са пријемом лажне државе Косово у ОУН (не вреди се правити невештим, то је српским званичницима више пута предочено у последњих осам година, а и јасно пише у преговарачком поглављу 35), а са применом Бриселског споразума ће бити још пуно невоља, алтернативни пут за амортизовање српског утицаја на КиМ води преко Тиране. И први скуп организован у Београду на ову тему пре три године је заправо била расправа о томе шта могу бити ефекти партнерства Тирана-Приштина-Београд. Када се разгрну велике речи о дометима спољнотрговинских односа, инвеститорима који ће похрлити код нас само да се ми међусобно измиримо и европској перспективи, резултати свега ће, заправо, бити искључиво политички. Отприлике, овде се ради о сличном оквиру као што је покушано у БиХ за време Бориса Тадића са прављењем трилатерале Сарајево-Београд-Анкара. Само је тада требало отворити врата Турској да институционално врши притисак на Српску, уз сагласност Србије, док се сада отварају врата Албанији да потпуно легализује све што је до сада радила на КиМ. Опет, уз сагласност Србије. А урадила је пуно. И то на штету српских интереса, наравно. Следећи корак је формирање „Војске Косова“ и Тирана је у том погледу већ на себе преузела неке обавезе.

Да би се разматрали будући односи са Тираном, неопходно је најпре да будемо начисто са две ствари. Прво, да ли треба прихватати учешће у свим америчким подухватима на Балкану. Мала смо земља и некада морамо оћутати и када нам ставови великих сила и нису баш по вољи. Али, то истовремено не сме значити и да немамо своје интересе и да се у свему мора учествовати. И друго, неопходно је сагледати постављање Тиране по појединим питањима. Пре свега око пројекта „велике Албаније“. Јер, иако то сви званичници јавно оспоравају, никада се о томе међу Албанцима није више говорило, нити на томе радило.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:630420-%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD-%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%A0%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%87%D0%B5%D1%81%D1%82-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D1%82

3 гласa