Пише: Чедомир Антић

Написао сам једну књижицу под претенциозним насловом Историја Републике Српске Крајине. Скромну синтезу утемељену на основу важније литературе и објављених докумената. Њен је значај пре свега у теми која је код нас мало заступљена и наслову који као такав не постоји. Као што не видим научне домете у тој књизи не мислим ни на зараду, а било би је, и те како, бар за издавача… Важно ми је, међутим, да буде објављена у већем тиражу и да не буде затворена у неком магацину. Научне књиге могу да буду успешне са малим тиражом и без рекламе – њихова публика је малобројна и заинтересована. Оваква књига мора да има висок тираж, да буде јефтина и доступна. Пораз и несрећа који су нас снашли имају мало предности, једна од њих је да данас можемо хладне главе да сагледамо све што се догодило.

До сада сам објавио седамнаест књига. Већину њих су ми поручили издавачи. Први ме је чекао годину дана. Књига ми није плаћена само у случајевима када бих се одрекао хонорара. Имао сам девет издавача. До пре два месеца није ми одбијена нити једна књига. Историју РСК до сада су одбила четири озбиљна издавача. Двојица су морала некога да питају, трећи је месецима одлагао разговор, а четврти је заказао састанак за који се испоставило да пада усред његовог одмора који проводи далеко…

То је наше стање. Док у Книну хрватске власти подижу споменик човеку који се дичио што је тај град и земљу учинио чистим као у „Звонимирово доба“ протерујући „људе прљавих гаћа“и оснивају музеј посвећен рату у коме су са седам пута јачим снагама, уз споразум са Србијом и помоћ највеће силе на свету, поразили и протерали народ који им је 1945. омогућио да се врате међу људска бића… У Србији влада незаинтересованост, потиштеност и свесни заборав. То није помирење већ понижење. То није толеранција већ мазохизам. То није суочавање већ иживљавање. Нација која није спремна да се суочи са својим грешкама и злочинима нема извесну будућност. Море, савезници, историјска срећа могу јој пружити привид да нема проблеме који су са нестанком омражене мањине у ствари постали огољени. Међутим, нација која себе не поштује и заборавља своју прошлост не може уопште ни имати будућност…

Пре двадесет година, на јучерашњи дан, Туђман и Изетбеговић – политичари који су признали одговорност за рат („…рата не би било да га Хрватска није хтијела…“ и „…жртвовао бих мир за суверену Босну…“) потписали су споразум чији је исход био заједнички напад на земљу под заштитом УН. У том нападу погинуле су 1.852 особе, већином цивили. Прогнано је најмање 200.000 људи. Уништена је или отета имовина у вредности од око 30 милијарди евра.

Хрватске власти данас представљају Србију као агресора а Крајину као државу терора. Истина је да је Хрватска била та која је започела рат. Да је на шовинистичкој мржњи према Србима исковала национално јединство. Да су Срби чинили мање од шестине становништва и више од трећине жртава овог рата. Да су од три највећа злочина рата (Госпић, Овчара, Пакрачка пољана) два извршена над Србима. Да злочинци над Србима углавном нису кажњени… Да је више цивила убијено у Крајини током и после „Олује“ него за време три године постојања сиромашне и бесудне крајишке државе.

Помирење би било могуће када би хрватске власти једном прихватиле и показале стоти део оног пијетета који српске показују према злочину у Сребреници. До помирења не може доћи ни док Србија не почне да држи до себе. Нама треба истина, каква је да је… Ни национални мит, ни европска утопија у коју ће још мало па веровати само они који из европских фондова примају од десет до сто просечних месечних зарада српске факултетске сиротиње. Понашање наших власти на парастосу Крајишницима 4. августа све показује. Ти учестали, помпезни доласци великодостојника само у време јубиларних годишњица… Сада премештање дана сећања на дан који Хрватска слави. Зар поред свих мука и пораза треба да се понашамо као они који већ годину дана изгореше да и они имају параду као што су председник Николић и министар Гашић имали све са „братом Владимиром“ (Путином)?

Србија нема снага нити значајнију жељу да обнови Српску Крајину. У ту земљу нема ни ко да се врати, осим стараца жељних спокоја. Ипак, овде је реч о принципима слободе. Једном је била Република Српска Крајина. Прибежиште народу коме су одузета права. Израз слободне воље и демократије. Велике силе је нису прихватиле. Србија под тиранином није је заштитила. Она сама није имала снага, ни људи да настане боља, праведнија и некако опстане.

Сећање на Српску Крајину данас је наша дужност. Објавићу ту књигу, кад-тад, сâм ако треба.

www.politika.rs/pogledi/Chedomir-Antic/Spomen-na-Srpsku-Krajinu.sr.html

Прочитај без интернета:
11 гласовa