У Београду после Великог рата, радикал и српски обавештајац Пуниша Рачић постао је једна од главних личности за тајне политичке везе. Ратом опустошена Србија је и по стварању Краљевине СХС била плодно тле за корупцију.

Најгоре је било на Косову и Метохији, које је још било пуно албанских разбојничких банди, качака, а незадовољство повратком српских власти тињало је и међу албанским становништвом.

За чиновнике су се на Косову и Метохији из Београда углавном упућивали најгори службеници, махом по казни. Али, они су се одлично сналазили међу становништвом коме је подмићивање током векова турске власти постало начин живота.

Кобна седница

Док 1925. није први пут изабран за посланика радикала, Пуниша Рачић је живео у Скопљу. Ту се оженио и добио ћерку и сина. Поново је постао посланик 1927, а већ наредне године Скупштина је постала поприште увреда, претњи, псовки између позиције и опозиције. Стјепан Радић, председник опозиционе Хрватске сељачке странке претио је отцепљењем Хрватске због српског хегемонизма.

Врхунац сукоба је настао пошто је Радић на седници, 20. јуна 1928, оптужио посланике владајуће већине да долазе у парламент само ради гласања, а остало време проводе „само у ракијашницама“, и са клупе им довикнуо: „Хајде, стоко, час горе, час доле!“

Сукоб на седници се проширио током наступа радикалског посланика Томе Поповића, који је вербално напао Стјепана Радића и упркос опомени председника скупштине запретио да ће „Ако се ваш вођа, ако Стјепан Радић, који брука хрватски народ, и даље продужи са вређањем, да ће његова глава пасти. Ја вам господо то кажем и од тога не бежим! Ја вам то јамчим!“ Поповића је за говорницом заменио Пуниша Рачић.

Издајник „црнорукаша“

Када је 1917. године отворен Солунски процес против Црне руке и њеног вође пуковника Драгутина Димитријевића Аписа за наводни покушај убиства регента Александра Карађорђевића, на суду се нашао и Пуниша Рачић, али као сведок оптужбе. У процесу је изјавио да се увукао у редове црнорукаца како би их одао полицијским властима. Тиме је помогао да се Апис и још неки његови сарадници осуде на смрт.

Он је поздравио држање посланика Поповића и сам запретио „Господо, као Србин и народни посланик према својој нацији и отаџбини отворено кажем, да ћу употребити и друго оружје, које треба да заштити интересе српства“.

Пошто је посланик Светозар Прибићевић рекао „Хоћете да се у Лондону чује да се овде прети оружјем!“ Рачић је наставио: „Има неколико година, откад је требало да се наша држава консолидира, кад је требало наш народ да искористи, што је стекао у рату својим јунаштвима и верношћу према савезницима. Све дотле је један део народа употребљавао, што је најгоре, клевете да омета уређење, и издавао интересе нашег народа и ове наше државе.“

На оптужбу о издаји дошло је до великог узбуђења у редовима Сељачке и Самосталне демократске странке. Посланик ХСС Иван Пернар пришао је Рачићу који је силазио са говорнице и, према једној верзији, довикнуо му: „Опљачкао си бегове!“

Рачић је прво позвао председавајућег Нинка Перића да казни Пернара, и вратио се на говорницу, где је узвикнуо: „Ако га не казните, ја ћу да га казним. Ја ћу се лично обрачунати са њиме.

Ко год буде покушао да се стави између мене и Пернара, погинуће!“ Председник скупштине је у том тренутку из неразјашњених разлога напустио дворану.

Пуцањ у Југославију

Према подацима из тајних архива Удбе у Београду, који су отворени пре неколико година, Пуниша Рачић је са говорнице поменуо српску крв која се за Краљевину проливала, а када је Хрват Иван Пернар злобно је добацио: „Израчунајте колико сте литара крви пролили па да је платимо!“, Рачић је потегао пиштољ…

Остало је познато. Пуцњи 20. јуна 1928. су заједно са двојицом хрватских посланика и Стјепаном Радићем, који је умро касније од последица рањавања, сахранили идеју југословенства. Историчари, махом хрватски, тврдили су да је Пуниша Рачић пуцао по налогу краља Александра, како би му дао повод да распусти Скупштину и заведе диктатуру.

Београд слао олош на Косово

О корупцији међу српским властима на Косову су сведочили управо поражавајући извештаји Пунише Рачића. Њега је 1921. лично Пашић послао на југ да извиди ствар. Рачић је извештавао да су корумпирани косовски службеници међусобно толико „сложни и организовани, те их је немогуће сузбити“. Власт су злоупотребљавали сви, од председника општина и начелника срезова до жандарма, порезника, полицијских и судских писара, па и чувара шума. На врху коруптивне пирамиде били су председници општина и начелници округа и срезова. Примали су мито за пуштање затвореника на слободу, трговали робом коју је држава слала за помоћ грађанима, издавали уредбе које су, већ према висини мита и личној потреби привилеговале или кажњавале поједина лица, цела села и области.

Пуниша Рачић је са Косова писао и да „општинске деловође пљачкају народ на разне начине“: При мобилисању регрута, наплати пореза, одређивању јавних радова, издавању докумената, уверења, објава, пасоша… Деловође су изнуђивале новац од богаташа, а ко би им се успротивио био би пријављен војним властима да сарађује са качацима! Казна за такав преступ били су затвор и спаљивање куће.

www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/652107/Dva-veka-srpskih-tajkuna-15-Izracunajte-krv-pa-da-je-platimo

2 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ