Пуних 20 година од прогона Срба из Хрватске у злогласној акцији „Олуја“, две деценије туге, наде и сећања на велику трагедију српског народа. Од 250.000 прогнаних мало их се вратило на своја огњишта, а данас су расути по целом свету. Далеко од отаџбине неки су успели да свију ново гнездо, крену из почетка и постану успешни људи. У наредних неколико дана „Вести“ ће донети исповести оних који су преживели егзодус, а сада живе у Америци, Европи и Аустралији.

Валентину Јовановић, рођену Урукало, из Штутгарта, најлепше успомене везују за Далмацију, за села Братишковци и Пластово крај Скрадина, одакле су њени родитељи.

Они су радили у Немачкој, где је Виолета рођена, желећи да од уштеђевине направе мотел у Задру. Виолета је често као дете са њима одлазила за Далмацију. Сећа се да је тада говорила „Ауф Wиедерсехен Деутсцхланд, ја се не враћам, мени је овде лепше“.

Зато се чудила када су јој родитељи, иако је кућа у Задру била скоро готова, рекли да нема ништа од повратка у Далмацију и да је њихова будућност у Немачкој.

- Касније сам схватила зашто су ме родитељи у Задру увек називали Тина, а не Валентина, моју сестру Сандра, а не Александра, зашто смо у Штутгарту и на селу редовно ишли у цркву, а у Задру нисмо – каже Валентина која за „Вести“ прича како је доживела „Олују“ и изгон својих рођака и како данас радо одлази у завичај својих родитеља.

- Када је „Олуја“ почела моји родитељи су одмах отишли за Србију да дочекају родбину, а сестра и ја смо остале у Немачкој. Иако сам имала 19 година, осећала сам велики страх, готово исти као и када смо својевремено сазнали да су Хрвати заузели нашу кућу. У Штутгарту се тих августовских дана 1995. сестра и ја нисмо одвајале од телевизора. Гледале смо колоне избеглица из Крајине и у једном тренутку препознали нашу сестру од ујака и бабу Ану. Биле су на црвеном трактору, истом оном којим су нас децу водили на купање на реку Крку. Срећни смо што су живе, што иду ка Србији, што су избегле зло. Покушавамо још некога да распознамо, али се слике на екрану брзо мењају. Хоћу да зовем маму, да јој кажем да сам видела Даду и бабу, али телефони не раде. Кријем страх и сузе од сестре, мала је, да се не уплаши – присећа се тих дана Виолета.

За то време њени родитељи дочекивали су у Руми бројну родбину из колоне, помагали им, пружили најосновнију помоћ. Неки су ту остали, други отишли у Пазову, трећи за Београд или Нови Сад.

Тек годину дана касније Валентина је сазнала детаље њиховог изгона из Крајине и доласка у Србију, како су били несрећни, гладни, жедни, прљави.

- Они који су дошли на трактору или у аутомобилу макар су имали неку вредност, а шта је могао онај који је стигао само с иконом у руци – каже Валентина.

Ипак, њени рођаци су, као и многи други избегли Крајишници, по доласку у Србију одмах почели да праве себи ново гнездо.

- Када су могли градити куће у кршној Далмацији, како не би могли у равној и плодној Војводини? Сви су се добро снашли, хвала Богу. Невероватно је како су сви ти људи велики ствараоци. Деца која су била у колони одрасла су у међувремену, нема разлике између њих и староседелаца сем што поред српских поседују и хрватске документе, и што стално јуре у завичај својих родитеља.

Село буди песма, а за Никољдан, Бадњи дан, Божић, Светог Стевана, Светог Саву и на Петровдан звоно цркве Светог Николе подигнуте још 1592. године – прича Валентина. Додаје да је њихово, као и сва остала села у Далмацији „успавано“ јер су се вратили и тамо живе само старији људи.

- У мамином селу, од њене родбине, сада живи само њих троје.

Овог лета тамо их је четрнаесторо. Пристигла деца, унуци из Србије, Републике Српске, Немачке, Аустрије да помогну у винограду и маслињаку. Селом се крећу аутомобили српских регистрација, чује се екавица код младих, док се старији опуштају у буковичком дијалекту, иде се на сајам за Преображење у манастир Крка, упушта у ћакуле.

После ће они који остану препричавати утиске годину дана. Све до идућег лета – пренела је „Вестима“ део атмосфере Валентина Јовановић.

www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/509438/Dve-decenije-od-Oluje-Prepoznala-rodjake-u-koloni

Прочитај без интернета:
0 гласовa