У селу Војновац, на граници Лике и Горског котара, било је више од 200 српских кућа у којима су живели вредни домаћини. Миланко Мудрић је имао 12 хектара обрадиве земље, ливада и шуме и велику кућу. Бежећи од „Олује“ кренуо је заједно са свим мештанима на пут без повратка и стигао до Сремске Митровице, где и данас живи и мучи се. Жељко Мудрић је брат Гордане Урошевић која живи у Минхену.

- У ноћи када је почела „Олуја“ моји родитељи и брат са породицом били су у нашој кући. Неко им је јавио да се сви мештани окупе на месту које смо звали полигон. Сви су се окупили осим једне баке којој нико није стигао да јави јер је живела на крај села. Речено им је да више не могу остати код својих кућа и да морају одмах да крену – сузних очију говори за „Вести“ Гордана.

Њезин отац Миланко Мудрић, мајка Марија и брат Жељко са породицом оставили су све што су тешким радом стицали деценијама. Данима су путовали и стигли до Сремске Митровице. Тамо су касније умрли Горданини родитељи, а брат и данас ту живи, борећи се за егзистенцију и „већ пуних 20 година спава само четири сата“.

Миланко Мудрић је радио у шумарији и уз то обрађивао земљу. Он је имао 12 хектара обрадиве земље, ливада и шуме и велику кућу на спрат. После одласка мештана, хрватски „ослободиоци“ кренули су у пљачку српске имовине. Камионима су одвозили све што су нашли у кућама и окућницама. Сведок свега тога је Српкиња, која је остала у селу и којој су хрватски војници поклонили живот.

- Прва жртва у нашем крају био је Стево Радошевић, кога су убили хрватски полицајци приликом повратка кући. Он је био са члановима ловачког друштва. Када је после поноћи кренуо кући са ловачком пушком на рамену срели су га хрватски полицајци и убили – прича Гордана.
Кућа и земља породице Мудрић, као и осталих Срба у Војновцу, уступљени су Хрватима досељенима из БиХ.

- Наша кућа је једно време била напуштена, а онда су се у њу уселили Хрвати из Босне. Када смо 2011. године први пут после „Олује“ отишли да посетимо нашу кућу, изашла је жена која нас је љубазно примила и рекла да она не сме да нас пусти у кућу, јер њезине комшије су људи који су били у рату и да се она због тога плаши за себе. Тражили смо од ње наше документе, дипломе, фотографије, а она нам је рекла да ништа од тога нема, јер је све спаљено. Касније смо успели да продамо кућу, а земљу нисмо могли јер нам је адвокатица рекла да „немамо право на земљу“ – присећа се Гордана.

Наша саговорница је, иначе, после завршене средње медицинске школе, шест година радила као масер у кошаркашком клубу Цибона у Загребу. Како се нашла у Минхену?

- Полиција је 1991. године често долазила у просторије Цибоне, нарочито у време борби у Вуковару. Директор нам је рекао да ће месец дана Цибона бити затворена. Тада сам добила позив из Минхена, сестра мог директора хтела је да дођем на дочек Нове године код њих. Тада су већ у Немачкој почели да дају дулдунг (привремена дозвола боравка). Отишла сам и остала у Минхену – каже Гордана.

Она више нема жељу да поново оде у Војновац, који је последњи пут посетила пре четири године са супругом Драганом и сином Александром.

- То све боли као да је део тела откинут. Никада није зарасла та тешка рана – признаје Гордана.

На испиту код Будакове ћерке

Гордана се и данас сећа савета своје наставнице Хрватице која јој је говорила да никада не треба да каже шта је по националности.

- Када сам у Загребу уписала средњу медицинску школу питали су ме шта сам, а ја сам рекла – Југословенка. Инсистирали су да се определим да ли сам католкиња или православка. Рекла сам да ми је отац православац, а мајка католкиња, а да сам ја православка. Због тога сам једва завршила четврти разред медицинске школе. Малтретирала ме професорка предмета Нега болесника, кћерка усташе Миле Будака. Када сам тражила да полажем пред комисијом тај предмет, она ми је дала двојку – сећа се Гордана.

www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/510028/Dve-decenije-od-Oluje-U-jednoj-noci-ostali-bez-svega

Прочитај без интернета:
0 гласовa