Не разликује се „смисао“ Вијетнамског рата од смисла геноцидне кампање против америчких урођеника, колонијалистичког покоља Филипинаца, нуклеарног бомбардовања Јапана и табања сваког града Северне Кореје

„Вијетнамски рат“, један од вишњих „догађаја“ aмеричке телевизије, почео је на мрежи PBS. Режисери филма су Кен Бeрнс и Лин Новик. Одушевљен својим документарцима о Грађанском рату, Великој кризи и историји џеза, Бeрнс о рату у Вијетнаму каже: „Инспирисаће нашу земљу да о Вијетнамском рату почне да говори и мисли на сасвим нови начин.“

У друштву чије је историјско памћење углавном збрисано пропагандним поробљавањем о својој изузетности, Бeрнсов „потпуно нови“ Вијетнамски рат представља као „епско, историјско дејство“. Његову раскошну кампању разглашавањa[1] ће промовисати највећи могући спонзор, Банка Америке, коју су 1971. године студенти у калифорнијској Санта Барбари спалили јер је била симбол омраженог рата у Вијетнаму.

Бeрнс каже да је захвалан „свеукупној фамилији Банке Америке“ која „дуго подржава ветеране наше земље“. Банка Америке је корпоративни власник пролома[2] који је убио можда четири милиона Вијетнамаца, опустошио и затровао некад прелепу земљу. Преко 58000 америчких војника је убијено, а процењује се да је још толико њих себи одузело живот.

Гледао сам прву епизоду у Њујорку. Не да вам да посумњате у њихове намере од самог почетка. Приповедач каже да су „рат честитошћу повели пристојни људи мимо кобних несугласица, америчке гордости и несугласица Хладног рата“.

Овако нечасна изјава није изненађење. Цинична измишљотина лажорије[3]која је водила ка пролому по Вијетнаму је била ствар престижа – само један од њих је био „инцидент“ у заливу Тонкин из 1964. године, којег Бернс представља истинитим. Службени документи су препуни смећа од лажи, нарочито Пентагонски папири које је 1971. објавио велики узбуњивач Данијел Елсберг.

Није било честитости. Честитост је затрована и канцерозна. Мени је, као што мора бити и већини Американаца, тешко да гледам филм смућкан од мапа „црвене опасности“[4], интервјуа који ништа не објашњавају, нејасних архивских резбарија и успаљујућих америчких сцена с бојних поља.

У британском саопштењу за јавност (BBC ће ово приказивати) не помињу се мртви Вијетнамци, већ само Американци. „Сви ми тражимо неки свој смисао ове ужасне трагедије“ каже Новикова. Алал јој је то постмодерно!

Све ово је јасно онима који су уочили како су амерички медији и популарна бехемотска култура у служби великог злочина друге половине XX века. Од филмова „Зелене беретке“ и „Ловца на јелене“ до „Рамба“ и осталог оправдавају се нападачки ратови. Ревизионизам не стаје и крв се никад не осуши. Нападач се сажаљева и прочишћава од кривице док „сви ми тражимо неки свој смисао ове ужасне трагедије“ уз увод: „Где ти беше плавооки мој сине[5].

Размишљао сам ја о „пристојности“ и „честитости“, присећајући се првих својих искустава која сам стекао као млади репортер из Вијетнама. Забезекнуто сам гледао како пламени напалм спаљује кожу сеоске деце и претвара је у стари пергамент и како низови бомби за собом остављају дрва претворена у камени угаљ надевен људским месом. Генерал Вилијам Вестморленд се према људима односио као да су „бубашвабе“.

Почетком седамдесетих година посетио сам област Кванг Нгај у којем су америчке трупе усмртиле између 347 и 500 мушкараца, жена и деце (Бернс више воли да каже „убиле“). У то време је ово представљано као „одступање“ – „Америчка трагедија“, писао је Њузвик. Процењује се да је током трајања америчких „слободних зона ватре“ у овој провинцији поклано 50000 људи. Масовна убијања. Тога није било у вестима.

У провинцији Куанг Три је пало више бомби него на Немачку током Другог светског рата. А после рата су неексплодирана средства углавном у Јужном Вијетнаму усмртила више од 40000 људи, оних које је Америка објавила да „спасава“, па са Француском смислила особиту империјалистичку превару.

Не разликује се „смисао“ Вијетнамског рата од смисла геноцидне кампање против америчких урођеника, колонијалистичког покоља Филипинаца, нуклеарног бомбардовања Јапана и табања сваког града Северне Кореје. Циљ је то којег је описао пуковник Едвард Лансдејл, знаменита личност CIA на којој је Грејем Грин засновао централни лик новеле „Тихи Американац“.

Према „Рату бува“[6] Роберта Тејбера, Лансдејл је рекао: „Има само једно средство да се победе бунтовници који неће да се предају, а то је истребљење. Само је један начин да се контролише територија која пружа отпор, а то је да је буде претворена у пустињу.“

Ништа се променило није. Када се Доналд Трамп 19. септембра обратио ОУН, тој установи која је требало да човечанство „ослободи од рата“, објавио је како је био „спреман, вољан и у стању“ да „потпуно уништи“ Северну Кореју и њен 25-милионски народ. Присутни се нису узбудили, али ни Трампов језик није био неуобичајен.

Његова ривалка за место председника Хилари Клинтон хвалисала се да је спремна да „потпуно збрише“ Иран, нацију од преко 80 милиона људи. То је „амерички начин“ и сад само за то још фали еуфемизам.

Вративши се у САД сударио сам се са тишином и одсутношћу супротстављања. Метафорички речено, на улицама, у новинарству и уметности је, раније толерисано, разногласје у „мејнстриму“ уназађено у несагласје.

Много је бесне рике на Трампа – којег мрзе јер је „фашиста“ – али код њега нема знака прихватања система освајања или екстремизма.

Где је дух великих антиратних протеста који је превладавао Вашингтоном седамдесетих година? Где је нешто слично Покрету за нуклеарно замрзавање, који се ваљао улицама Менхетна осамдесетих година захтевајући од председника Регана да повуче балистичке нуклеарне ракете из Европе?

Стварна снага и морална доследност поменутих великих покрета имала је великих успеха. Године 1987. Реган је са Михаилом Горбачовом постигао Уговор о нуклеарним ракетама средњег домета (INF) чиме је стварно завршен Хладни рат.

Џон Пилџер

Према тајним документима НАТО, које је добио немачки „Зидојче цајтунг“, овај уговор ће вероватно бити одбачен пошто „расту планиране нуклеарне мете“. Министар спољних послова Немачке Зигмар Габријел упозорава да се „не понове најгоре грешке доба Хладног рата. Сви ваљани уговори о разоружању и контроли наоружања које су постигли Горбачов и Реган су већ угрожени. Европа је поново угрожена постајући поље војних вежби за нуклеарно оружје. Морамо против тога да дигнемо свој глас“.

Нема тога у Америци. Хиљаде који су скочиле у „револуцији“ сенатора Бернија Сандерса током прошлогодишње председничке кампање сада здружено ћуте поводом онаквих опасности. И опстаје табу тема да главна америчка насиља свуда по свету нису извршили републиканци, чак ни мутанти попут Трампа, већ либерални демократи.

Апотеоза тога је Барак Обама – са седам узастопних ратова који носе његов потпис, укључујући уништење модерне либијске државе. Обама је тај који је срушио украјинску владу после избора – која им није била по вољи јер није хтела да нагомила НАТО трупе на западне границе Русије истим путем којим су 1941. године надирали нацисти.

Обамин „Азијски обрт“ из 2011. године је најавио преношење већине америчких поморских и ваздушних снага у Азију и на Пацифик – без икаквог циља осим супротстављања и изазивања Кине. Кампања убијања широм света – коју је спровео овај добитник Нобелове награде за мир – вероватно је најобимнија кампања тероризма после 11. септембра.

Оно што је у САД познато као „левица“ у ствари је удружено са најмрачијим ћумезима институционалне моћи, особито Пентагоном и CIA, који не желе да виде мировни договор Трампа са Владимиром Путном и који би да поново установе Русију као непријатеља на основу недоказаних навода о утицају на председничке изборе 2016. године.

Истински скандал је подмукло подвргавање моћи коју су стекли злокобних господари изазивања рата за које Американци нису гласали. Надмоћ Пентагона и агенција које врше присмотру за вакта Обаме представљају историјску смену моћи у Вашингтону. Данијел Елсберг то с правом назива државним ударом. О томе сведочи чињеница да три генерала јуре Трампа.

Све ово не продире у оне „либералне мозгове утопљене у формалдехид идентитетске политике“, на шта је подсетио коментар Лусиjане Боун. Комерцијална и тржишно проверена „различитост“ је нови либерални бренд, а не класа подложника[7] без обзира на њихов пол и боју коже, па није ни општа одговорност заустављање варварског рата који би требало да заустави све ратове.

„Како је дођавола дошло до овога?“ пита се Мајкл Мор у својој бродвејској представи „Услови моје предаје“, водвиљу за оне који се буне против контекста у којем Трамп има улогу Великог брата.

Из представе Мајкла Мура (Фото: Broadwaycom)

Дивио сам се Муровом филму „Роџер и ја“ који приказује економско и социјално разарање његовог родног рада Флинта, Мичиген, као и филму „Sicko“ који истражује корупцију у систему здравствене заштите Америке.

Оне вечери кад сам гледао Мурову представу, његова „таши-таши-танана“[8] публика уверавала је саму себе да представља „већину“ и позивала на „свргавање Трампа, лажова и фашисте“. Изгледа је Мурова порука била да је требало запушити нос и гласати за Хилари Клинтон како би живот наставио да буде известан.

А можда је он у праву. Уместо да само израбљује свет, како то Трамп већ ради, Велика Уништитељка[9] би напала Иран и испалила ракете на Путина који њој личи на Хитлера, што је простаклук особите врсте када се има у виду да је 27 милиона Руса страдало у Хитлеровом нападу.

„Чујте и почујте, оставите по страни то што ради наша влада, Америка заиста воли сав свет“, рекао је Мур.

Чула се само тишина.

Са енглеског посрбио и напомене написао: Душан Ковачев


[1] Именицу advertising сам превео у једном од њених многих значења.

[2] Именица invasion посрбљена по узору на именицу коју је користио српски књижевник Бранко Ћоопић.

[3] Пилџер употребљава кованицу false flag, „операција под лажном заставом“.

[4] Аутор је употребио фразу „red peril“ maps. Преведено према смислу.

[5] Аутор је згађен злоупотребом из песме „Пашће јака киша“ (A Hard Rain’s A-Gonna Fall) великог антиратног активисте, огорченог противника Вијетнамског рата, америчког уметника Боба Дилана.

[6] Студија о герилском ратовању.

[7] У оригиналу class people serve.

[8] Фраза happy-clappy преведена према смислу.

[9] Ауторова алузија на ликове из цртане ТВ Серије The Great Ghandizenкоја се емитује од 2002. године. Радњу серије чине доживљаји два поменута бића сулуде памети (зову се Капут и Зески) која лутају свемиром у потрази за галаксијом над којом би успоставили властиту свемоћ. Себе су прозвали „великим уништитељима“ (The Great Obliterators). Наравно, неспособни су да остваре свој наум, па кад и покушавају да остваре план доведу себе у ситуацију да морају да беже главом без обзира.


ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 24. 9. 2017. у 11:17 – измењен је цео пасус који почиње са „Како је дођавола дошло до овога?“. 

 

Џон Пилџер: Убијање историје stanjestvari.com/2017/09/23/pildzer-ubijanje-istorije/

4 гласa