Египат је најмногољуднија сјеверноафричка земља, иако се често спомиње његова блискоисточна оријентираност. Земља на ријеци Нил ипак је чврсто везана уз афрички континент, те има прилику утјецати на политичке и господарске тијекове барем сахарских земаља. Почетком српња 2013. Египат је одлучио замрзнути своје чланство у Организацији Афричке уније, услијед нестабилности у држави. Нови предсједник Абдел Фатах ал-Сиси поновно је активирао то чланство и наглашено исказао интерес већег присуства Египта у афричким питањима.

Афричка унија – нова египатска фронта

Египат је поновно активирао чланство 17. липња 2014., кад је ал-Сиси отпутовао на 23. Редовну сједницу Афричке уније у Екваторијалног Гвинеји, која се одржавала под тематским насловом „Пољопривреда и сигурност хране на афричком континенту“. Долазак самог предсједника има симболичку важност којом се хтјело указати да је Египат врло склон сурадњи с афричким земљама. Ал-Сиси је у Екваторијалној Гвинеји најавио да ће Египат основати Агенцију сурадње за афрички развој, чији ће циљ бити припрема и обнова афричких кадрова и нове иницијативе за имплементацију пилот развојних пројеката по цијелом континенту.

Не треба сметнути с ума да је управо Египат у свибњу 1963. основао Организацију Афричког јединства, сада прозвану Афричку унију, када је у етиопском главном граду Аддис Абаби потписан оснивачки акт од стране 31 независне афричке државе. Аддис Абаба је том приликом проглашена сједиштем организације, што је и данас. Организација је замишљена већ 1958., кад су се у Аццри сусрели челници Јужноафричке републике, Алжира, Либије, Нигерије и Египта како би разговарали о регионалној организацији. Ове земље творе главнину прорачуна Афричке уније, отприлике 15 посто.

Египат је био кључан у многим одредницама рада Афричке уније. Каиро је тако створио структуру Афричке уније 2000., на састанку Уније у Ломеу, а касније је и предложио измјене гледе права интервенције Афричке уније у унутарње послове других земаља. Ове интервенције служе у случајевима злочина геноцида, злочина против човјечности, и ратних злочина. Такођер, Египат је увео арапски језик међу службене језике Афричке уније. У Египту су се одржали и многи састанци Афричке уније, међу којима је најважнији одржан у љето 2008., у египатском љетовалишту Шарм Ел Шејх, гдје је основан Економски одбор Уније, те се уједно значајно повећала улога министара финанција држава чланица.

Јасно је видљиво да је десетљећима египатска вањска политика успјевала осигурати важан статус египатској држави међу земљама Трећег свијета. Повезаности с разним арапским, афричким и исламским иницијативама омогућило је Каиру да египатске и арапске интересе прогура кроз Покрет несврстаних, кроз Организацију Исламске конференције, те кроз Афричку унију. Но, устанак 2011., и долазак Муслиманског братства на власт, на кратко су избацили Египат с тог мјеста важности. Египатска националистичка, грађанска и умјерена држава постала је нестабилном и вјери окренутој земља, те се Египат почело перципирати као сигурна лука за радикале – иако је то само предрасуда Муслиманског братства.

Као резултат, Египат није успио ући у коалицију растућих снага, у БРИЦС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка република). Уз то је опала сурадња са сусједним и регионалним државама. И док је сукоб са Заљевским монархијама био видљив у недостатку финанцијског слијева у Египат, нова опасност долазила је с афричког континента. Као што је познато, египатска жила куцавица је Нил. Најдужа ријека на свијету своју највећу снагу добива на етиопским висоравнима, те средњоафричким државама, подручју које је Египат десетљећима занемаривао. Египат је тако с Етиопијом задњи споразум око регулације тока Нила потписао 1959. Након устанка на тргу Тахрир и свргавања Хоснија Мубарака, Етиопија је одлучила наставити с изградњом Нахда бране на Плавом Нилу, што потенцијално угрожава количину воде која доспијева до Асуанске бране која је најважнија брана за производњу електричне енергије. Етиопски чин охрабрио је и друге земље нилског базена да пронађу могућности својих пројеката на Нилу, без египатске приволе. Преко ноћи, Египат је од богате земље дошао до могућности крајње несташице воде. Египћани наглашавају да се не противе развојним пројектима у Етиопији, већ да се брину за штету која може настати у земљи без водних ресурса осим Нила и недостатка кише. Етиопија, с друге стране, има 12 ријека и климу богату кишом. Египат годишње трпи дефицит од 20 милијарди кубичних метара воде јер удио који добива од Нила није достатан.

Морси је покушао компензирати очите лоше потезе вањске политике у приближавању Катару и Турској, које нису много мариле за египатске потешкоће у то вријеме. Угрожен је египатско-израелски мировни уговор, Синај је пао у тотални каос и владавину терористичких организација, а губитак повјерења у свијету болно је одјекнуо кад је Међународни монетарни фонд ускратио Египту зајам од 4,8 милијарди долара.

Овај египатски вањскополитички пад промијењен је повратком војске на власт и бирањем ал-Сисија за предсједника Египта. Није безначајно да је ал-Сиси за свој први међународни посјет одабрао Афрички суммит у Екваторијалној Гвинеји. Одмах по повратку у Египат постигао је договор у седам точака с етиопским премијером Хаилемариамом Десалегном, те створио Билатералну заједничку комисију како би се ријешио пријепор око етиопске бране. Египатски министар наводњавања Хисам Ал Могази изјавио је да је ал-Сиси спреман путовати у Етиопију колико је год потребно како би се постигао договор. У одговору на то, етиопски министар вањских послова Тедрос Адханом Гхебреyесус обећао је да брана Нахда неће бити употребљена за наводњавање. Ипак, потребно је неко вријеме да ал-Сиси у потпуности поврати египатску политичку моћ у односу на земље нилског слива. За трајније приближавање употријебио је другачији и дугорочнији приступ.

Вјерска дипломација

Како је Етиопија већински кршћанска земља, ал-Сиси је повезао Етиопску православну цркву и Коптску цркву у Египту. Тако је за Божић ове године етиопски патријарх Абуне Матхиас посјетио папу Тавадроса ИИ. од Александрије. На том сусрету папа Тавадрос споменуо је давне везе које спајају двије цркве, укључујући заједничку повијест и изворе. За Нил је рекао да повезује двије цркве, као и двије државе, а сличан одговор добио је од етиопског црквеног поглавара који се сусрео и с ал-Сисијем. Ради се о повијесном сусрету и показивању моћи црквене дипломације, посебно због тога што двије цркве нису у најбољим односима. Коптска и етиопска црква имају сличне ритуале, традиције и обредне свечаности, дијеле исти календар, а етиопска црква се и основаном од стране Александрије. Међутим, задњи је бискуп Етиопије послан из Александрије 1909., када је црквена власт у Аддис Абаби почела сама бирати челника цркве у Етиопији. Преговори између двије цркве вођени су између 1941. и 1959., али нису успјели помирити разлике.

За ал-Сисија посјет етиопског патријарха био је увод у мекшу дипломацију, те је означио египатско пружање руке афричким земљама у нилском сливу, а посебице Етиопији. Као резултат, ал-Сиси је добро примљен на састанку на врху Афричке уније у Етиопији, иако је морао скратити тај посјет због терористичких напада на Синајском полуотоку. Вјерски великодостојници тако су преузели помирљиву дипломатску улогу. Тијеком сусрета шеика Ал Азхара Ахмеда ал Тајеба и етиопског патријарха, Тајеб је послао јасну поруку Етиопљанима, рекавши да нитко не може утажити жеђ нилском водом науштрб туђе жеђи. Тајеб је нагласио да Египћани не очекују штету од Етиопљана, јер то крши вјерска начела и сва хуманитарна начела.

Вјерска дипломација показала се учинковитом, те је у међународне иницијативе укључено и свеучилиште Ал Азхар. Ово је једно од најстаријих свеучилишта на свијету, али због моћи свећенства египатски предсједник Гамел Абдел Насер реорганизирао је 1961. Ал Азхар, те га ставио изравно под државну контролу. Запосленици су тако преко ноћи постали државни службеници.

Министарство вањских послова Египта сусрело се с челником Ал Азхара на самом крају просинца 2014., те наговијестило потпору одласка шеика на путовања диљем Еуропе, Азије и Африке, како би се ширила порука умјереног ислама и потреба борбе против екстремизма и тероризма. Другим ријечима, Ал Азхар је добио задатак ширити египатску вањскополитичку визију, која укључује и Африку. Посебно је наглашена улога Ал Азхара у односу с муслиманима у Африци и њиховог одбацивања штетног екстремизма (Чад, Нигерија, итд). Ово није први пута да Ал Азхар настоји приступити афричким муслиманима, али овог пута има изнимно велику подршку државе, која сматра да је надзор радикланих и терористичких скупина на афричком континенту изравна опасност за египатску сигурност. Тренутачно Ал Азхар води неколико египатских исламских центара, прије свега у Сомалији, Танзанији, Еритреји и Уганди. Они су се почели отварати у педесетим годинама двадесетог стољећа, када је Насер хтио путем ислама допријети до афричких земаља и ојачати сурадњу с њима.

Као резулзат, 65 посто страних студената на свеучилишту су Африканци који желе студирати вјерске студије и правосуђе. Такођер, 75 посто Ал Азхарових посланика одлази у мисије на афричком континенту. Постоји низ потешкоћа на том путу. Међу њима је и недостатна припремљеност водитеља Ал Азхарових мисија. Многи од њих не причају локалне језике, што их спријечава у ближем контакту с локалним заједницама. Многи нису нити заинтересирани за ширење египатске исламске културе или идеје. Узели су позицију посланика јер се плаћа боље него на свеучилишту, које је као и остатак Египта у сложеној и дубокој финанцијској кризи. Већина посланика су стари људи, те се бирају због престижа, а не зато јер су компетентни за посао. Мало их је који су школовани за рад у не-арапским друштвима. Стога је потребно додатно интегрирати Ал Азхар и дипломатске мисије, како би се учинковито наставио рад започет прије 40 година, када је Насер имао идеју снажног египатског присуства у афричким државама.

Ал-Сисијева оријентираност према Африци носи наду у нове економске прилике, као темељ поновним партнерствима на афричком континенту. Уз то, Египат се види као вођа у одговору на многе изазове континента, посебице у подручју мира и сигурности, рјешавања сукоба, развоја помоћи и давања техничке експертизе. У томе се највише окреће својим сусједима, Либији, Судану, и државама Сахела. Због тога се Египат почиње све више активирати у регионалним савезима, попут Заједничког тржишта за Источну и Јужну Африку (Цомеса) и Заједници Сахелских и Сахарских земаља, гдје се настоји поставити као моћан економски регулатор. Египат ће ускоро угостити трећи суммит Цомесе, гдје ће 26 земаља потписати уговор о слободној трговини с Јужноафричком развојном заједницом (Ангола, Боцвана, ДР Конго, Лесото, Мадагаскар, Малави, Маурицијус, Мозамбик, Намибија, Сејшели, Јужноафричка република, Свазиланд, Танзанија, Замбија и Зимбабве) и Источноафричком заједницом (Бурунди, Кенија, Руанда, Танзанија и Уганда). Тиме би се ефективно повезао један велик дио Африке у зону слободног трговања, гдје Египат види многе прилике. Египатски је интерес да у тој зони нема сукоба, па је развио и Агенцију партнерства у развоју и Каирски регионални центар за мирно рјешавање сукоба и одржавање мира у Африци, који служе подршци економских и друштвених пројеката у Африци, те одржавање мира и сигурности на континенту.

Односи са Суданом

Више усредоточености Египат ће дати Судану. Египат и Судан двије су интринзично повезане земље, које спаја и тренутачна овисност о етиопским одлукама везанима за кориштење Нила. Египат и Судан не дијеле само Нил, већ и повијест, религију, језик и сродство. Геополитички, Судан је главни египатски улазак у Африку. Јединство је изнимно наглашено између двије земље, и то као Јединство долине Нила, симболичка реалност настала још прије рушења монархије у Египту,. Након 1953. Каиро и Картум улазили су у низ политичких сукоба, понајприје због управљања водним ресурсима и хидрауличких пројеката. Посебне везе с Египтом у Судану су подијелиле мишљења, те и данас постоје Суданци који подупиру ту повезаност, док други сматрају да се Египат понаша као да има мандат над Суданом. Додатне потешкоће настале су издвајањем Јужног Судана, који је такођер представио своје интересе у управљању водним ресурсима.

Судански предсједник Омар ал-Башир одувијек је био близак Муслиманском братству, које је ал-Сиси уврстио у терористичке организације. Суданци, с друге стране, сматрају да су везе између двије земље стратешки и економски важне, али и идеолошки значајне. Башир је имао добре и значајне односе с Муслиманским братством, и откад је Морси свргнут, односи с Каиром су се значајно погоршали. Посјет ал-Сисија Картуму у љето 2014.означили су спој интереса: ал-Сиси треба суданску подршку у борби против етиопских интереса, а Башир треба потпору Египта због унутарњих политичких борби у Судану. Економски је посебице важна пољопривредна размјена, јер тренутачно трговачки односи износе тек 750 милијуна долара годишње.

С друге стране, западне и сјеверноафричке власти наглађавају да је Судан омогућавао кријумчарење оружја из Ирана у Источну Либију, Синај и Газу. Судан је кључна земља за кријумчарење оружја кроз египатски Синај, иако службени Картум то оповргава. Као знак добре воље, суданска влада је пристала на заједничко патролирање границом како би се спријечило кријумчарење. Истовремено, судански министар вањских послова Али Карти оптужио је египатску обавјештајну службу да наоружава политичку опорбу у Судану. Уз то се ал-Сиси и Башир морају договорити и око граничног пријепора за подручја Халајеб и Шалатин, које својатају обје земље, те обје употребљавају парламентарне и предсједничке изборе тамо као доказ управе на тим подручјима. Особно приближавање двојице предсједника у наредном ће раздобљу бити важан корак у рјешавању ових проблема, а као темељ тога опстају заједнички интереси, од разбијања блокаде суданског предсједника у свијету, до суданске потпоре египатским настојањима у расправа око Нила.

Египатско отварање Африци остаје највећим досадашњим кораком предсједника ал-Сисија. Очито је да постоје многобројни проблеми у ширем сусједству, али и потенцијали у источној и јужној Африци. Разина успјешности овисити ће о доброј кохезији дипломације и вјерских службеника, утјецају у Афричкој унији и регионалним организацијама, али прије свега господарска стабилност Египта као реални показатељ египатског утјецаја.

www.advance.hr/vijesti/analiza-egipatsko-otvaranje-africi-kairo-na-putu-povratka-utjecaja-iz-ere-nesvrstanih/

0 гласовa