Овај текст намењен је свима нама, а посебно онима који мисле да је југословенска економија за време Тита била изграђена на стабилним темељима. Ако погледамо и анализирамо економске показатеље, морамо признати да је идеја о робусности југословенске економије била илузија и да је “благостање” о којем многи југоносталгичари данас говоре(1) било позајмљено на рачун будућих генерација. Те генерације сада, уз плаћање рачуна за деструктивне ратове деведестих и интервенционистичке економске политике(2) држава наследница бивше Југославије, плаћају и рачун краха неодрживог економског система социјалистичке Југославије.

Први знак да је робусност југословенске економје била илузија појавио се одмах после Титове смрти. Осамдесете године биле су обележене одлагањем почетка враћања спољног дуга Југославије због финансијске немоћи привреде. Југославија је 1991. годину дочекала са око 20 милијарди долара дуга. Претходно јој је Међународни монетарни фонд умањио укупна потраживања за 1.8 милијарди(3) јер земља једноставно није имала средстава за враћање ни камата, а камоли главнице. Шта је овом стању претходило? Претходило му је неколико деценија изградње економије чија је структура била таква да јој је опстанак зависио баш од сталног повећања спољног дуга – економије зависника.

Графикон испод приказује укупни дуг Југославије од 1961. до 1980.(4) и линију којом се може апроксимирати тренд кретања укупног дуга. Линија је експоненцијалног облика и прилично верно апроксимира стварни дуг у периоду 1961-1980. По овом тренду, укупни дуг се увећавао за око 17.6% сваке године у том двадесетгодишњем периоду. Да се се тај темпо раста наставио и после 1980., укупни дуг би данас износио око 6 хиљада милијарди долара. Када имамо у виду да је данас укупни годишњи бруто домаћи производ (БДП) свих бивших југословенских република заједно око 200 милијарди долара, јасно нам је о каквој се астрономској суми дуга ради. Ово нам исто тако јасно говори да је раст дуга који се бележио између 1961. и 1980. био једноставно неодржив.

1 (Medium)
Ови бројеви стављајуу одговарајући контекст стварно увећање дуга свих бивших југословенских република са око 20 милијарди долара 1980. на око 150 милијарди данас. Тачно је да је 150 милијарди многоструко више него 20 милијарди, али имајмо у виду да, кад се узме у обзир пад вредности долара, 20 милијарди 1980. и 100 милијарди 2014. имају отприлике једнаку економску моћ. Дакле, у реалној вредности, спољни дуг бивше Југославије се увећао за око 50% од 1980. до данас. Иако бисмо сви ми можда волели да је та цифра мања, упоређено са удвостручавањем спољног дуга сваке три или четири године пре 1980., то представља драматично смањење раста. Ово, наравно, не значи да је тренутна задуженост бивших југословенских република повољна и да су економске политике тих држава у добром стању. То само значи да је нереално било надати се да југословенски дуг може да остане на на нивоу од 20 милијарди долара без озбиљних структурних промена и смањења потрошње.

Иако ови бројеви нуде потенцијално објашњење краха југословенске економије осамдесетих, сам експоненцијални раст дуга не би нужно морао водити краху, ако је сврха задуживања временски ограничено инвестирање у пројекте који би донели повећану продуктивност и тиме омогућили и успешну отплату дуга у будућности. Нажалост, то није био случај када се ради о бившој Југославији.

Чињеница да је југословенска економија провела најмање двадесет година под темпом раста дуга од преко 17% годишње, сугерише да се и структура те економије формирала на тај начин да је даљи опстанак економије зависио од будућег увећања дуга. Да бисмо разумели зашто је југословенски дуг стрмоглаво растао и зашто је био неотплатив, потребно је хронолошки анализирати трговински баланс и индикаторе продуктивности Југославије.

Трговински баланс је макроекономски показатељ односа величине увоза и извоза једне земље. Ако је трговински баланс близу нуле, то значи да су увоз и извоз отприлике једнаки. Ако је трговински баланс позитиван, та земља извози више него што увози и кажемо да постоји трговински суфицит, а ако је баланс негативан, увоз је већи од извоза и та земља је у трговинском дефициту.

Када је економија једне земље у трговинском суфициту, страна валута (којом странци плаћају производе те земље) се нагомилава у земљи извознику. С друге стране, страна валута (којом се плаћа увоз) се одлива из земље чија економија је у трговинском дефициту. Земље које константно имају негативан трговински баланс се у исто веме задужују код страних кредитора да би надоместиле недостатак стране валуте. Није тешко видети зашто је овакво стање неодрживо на дуже стазе, тј. одрживо је само дотле док страни кредитори желе да земљи дужнику позајмљују новац.

Ако погледамо укупан југословенски трговински дефицит током седамдесетих година прошлог века, увиђамо да он убрзано расте између 1970. и 1980. Штавише, тај дефицит расте чак и брже од југословенског спољног дуга. Један део те разлике био је покривен дознакама југословенских емиграната. На пример, укупне дознаке емиграната су 1971. износиле 1.3 милијарде долара, а 1972. 2.1 милијарду.(5) Ипак, ни прилив стране валуте кроз спољне кредите и дознаке емиграната није био довољан да покрије сав трговински дефицит и спречи одлив стране валуте из Југославије.(6)

Мерено у процентима БДП-а, укупни спољнотрговински дефицит Југославије између 1970. и 1980. повећао се са нешто испод 10% на око 50% БДП-а.(7) Оно што је забрињавајуће у овоме није сама цифра од 50% БДП-а, него чињеница да је Југославија из године у годину бележила све већи трговински дефицит у односу на БДП. Ово је још једна назнака да је сама структура југословенске економије била таква да је стабилност целе економије зависила од прилива страних средстава за које није постојало покриће у домаћој производњи.

2 (Medium)
Структура југословенског трговинског дефицита била је таква да су увожени углавном репроматеријали као што су нафта и сировине.(8) Оваква структура производње не обећава повећање продуктивности у будућности којим би се покрио трговински дефицит из прошлости и тако могли отплатити дугови. Штавише, иако је укупни обим производње на нивоу економије Југославије растао јер се користило више ресурса, продуктивност по јединици уложених ресурса(9) у већини југословенских индустрија током шездесетих и седамдесетих година је опадала. Са таквом смањеном продуктивношћу, шансе за успешно враћање кредита у будућности постају никакве.

Структура производње у којој се позајмљује новац да би се купили репроматеријали престаје бити одржива онда када извор кредита пресуши, а то се у случају Југославије десило почетком осамдесетих. Југословенска економија је тада остала без спољног „горива” и то је постало осетно током наредне деценије која је обележена одлагањем отплате спољних дугова. Југословенска економија не само да није имала капацитета за отплаћивање постојећих дугова, него је и сам њен капацитет да функционише у несмањеном обиму зависио од нових задуживања. Југословенски БДП стагнира после 1980., а од 1986. почиње да опада.

Ови показатељи сугеришу да прича коју често чујемо о томе како се бивша Југославија херојски „дигла из пепела” после Другог светског рата није потпуна. Прво, није јасно колико је то уздизање било херојско, посебно ако је за њега заслужно неодрживо задуживање. Друго, тешко је дати неку оцену те приче ако не знамо како су се неке друге земље „дигле из пепела.” Зато, упоредиомо БДП(10) по становнику неких земаља које су крајем четрдесетих година прошлог века имале приближно једнак БДП као и Југославија тог времена.

Погледајмо шта нам историјски подаци говоре. Говоре нам да су све државе које су овде приказане, осим Мађарске и Бугарске, имале знатно већи раст БДП-а по глави становника него Југославија између 1947. и 1989. Дакле, можда се Југославија херојски дигла из пепела, али изгледа да су се Јапан, Немачка, Италија, Аустрија, Грчка и Шпанија много херојскије дигле из тог пепела.

3 (Medium)
Чак и када се узме у обзир да су земље западне Европе примиле америчку помоћ у вредности од преко 12 милијарди долара у склопу Маршаловог плана,(11) та бројка бледи у односу на 47 милијарди долара које је Југославија примила као репарације за ратну штету у Другом светском рату,(12) што у виду индустријске опреме што у монетарном облику. Уз то, постоје јаки докази(13) да је улога америчких интереса представљених у политици Трумана и Ајзенхауера у Југославији у периоду након Другог светског рата била слична оној у земљама западне Европе. Та улога састојала се у пружању политичке и економске подршке режиму као противтежи „тврдом” социјализму Совјетског Савеза и његових европских сателита. Дакле, не можемо знатно бржу стопу раста западноевропских економија приписати несразмерној помоћи САД-а у односу на Југославију.

С друге стране, Мађарска и Бугарска показују сличан спор раст бруто домаћег производа као и Југославија. Осим што ваља приметити да су, за разлику од осталих овде приказаних земаља, Мађарска и Бугарска имале сличан економски систем као и Југославија, детаљније објашњење разлика у брзини „дизања из пепела” је тема за посебну анализу.

Ако погледамо остале економске индикаторе(14) као што су примања по домаћинству, стопа инфлације и незапослености, ни ту ситуација није ружичаста у последњих десет година Титове владавине. Примања стрмоглаво опадају крајем седамдесетих упркос пумпању огромних количина страних средстава у земљу. Годишња инфлација се мери двоцифреним бројевима, а неколико година пред Титову смрт убрзава и достиже 40% годишње. Стопа незапослености се, упркос одласку преко 1.1 милион (или 20% радне снаге)(15) Југословена на привремени рад у иностранство, од 1970. до 1980. попела са нешто испод 7% на 12%. Такав раст незапосленостии стопе економске емиграције би се у економској литератури окарактерисао као знак дубоке рецесије. Дакле, југословенска економија је касних седамдесетих била у очајном стању, али је то замаскирано увећањем страних кредита епских пропорција у комбинацији са повећањем економског исељавања становништва.

Можда је време да ревидирамо своја уверења о „херојским успесима” бивше нам домовине и признамо да је, упркос непрестаном расту прилива страних средстава у виду кредита без покрића, девизних дознака милионске дијаспоре и политички мотивисане америчке економске помоћи, југословенска економија бележила скроман раст. Али, чак је и тај скромни раст био неодржив без континуиране стране помоћи. Оно што се догодило осамдесетих и деведесетих, само је откривање стварног стања југословенске економје. Као кад хронични алкохоличар мора да се суочи са реалношћу своје зависности, тако смо се и ми, кад-тад, морали суочити за реалношћу немоћи југословенске економије да функционише без спољног допинга.

ПРЕДРАГ РАЈШИЋ / Каталаксија

  1. Bili smo mala Amerika
  2. Serbia Overtakes Croatia in Economic Freedom
  3. Mojmir Mrak, Debt Conversions in Yugoslavia, OECD Development Centre, Working Paper No. 54
  4. Mate Babic and Emil Primorac, Some Causes of the Growth of the Yugoslav External Debt, Soviet Studies, Vol. 38, No. 1 (Jan., 1986), pp. 69-88
  5. David A. Dyker Yugoslavia: Socialism, Development and Debt
  6. David A. Dyker Yugoslavia: Socialism, Development and Debt
  7. Macroeconomics of Yugoslavia, 1970-1990
  8. Razvoj privrednih djelatnosti u SFR Jugoslaviji
  9. Socialist Yugoslavia (1945 – 1992) as a Failed Response to Mises and Hayek: A Survivor’s Experience
  10. Historical Statistics for the World Economy: 1-2003 AD
  11. Marshall Plan
  12. World War II reparations towards Yugoslavia
  13. Lorraine M. Lees, Keeping Tito Afloat – The United States, Yugoslavia, and the Cold War 
  14. Mit o zdravoj jugoslovenskoj ekonomiji
  15. Economy of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia

www.vaseljenska.com/misljenja/ekonomija-titove-jugoslavije-odlaganje-neminovnog-kraha/

1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ