Економски стручњак Бранко Драгаш оштро критикује српску власт која, како каже, не швата да су у току велика глобална померања, већ попут некадашње Југославије у време пада Берлинског зида, иде у смеру супротном од светских процеса.

Србија нема пријатеље, сви све раде из интереса, па је политичка прича премијера Александра Вучића о пријатељствима један дилетантски приступ због нешватања глобалних кретања. Створена је нова империја Русија, а Запад је у дефанзиви и све иде ка краху Европске уније. Планета се мења, а ми као 1989. када је падао Берлински зид, опет идемо супротно, оценио је Драгаш у интервјуу за „Вести“.

На основу чега то тврдите?
– Председник Кине је рекао да ће 2025. све на планети одређивати Русија и његова земља, само се Србија куне у Запад и ЕУ. Велика Британија је повукла паметан потез бегом из ЕУ, а док изласци из те заједнице крећу, Србија и даље упорно хоће у тај брод који тоне.

Сматрате ли да је зближавање са Ватиканом и прича о доласку папе у Србију добар потез?
– Та прича о екуменизму, помирењу унутар хришћанства која је лажна, стално се провлачи кроз јавност. Убеђен сам иза рада на тим наводно добрим односима католичанства и православља стоји плански осмишљена намера покоравања православља. Ако је познато да је Ватикан најуређенија политичка заједница на свету, јасно да од њих треба да се бранимо, да чувамо своју веру и никако не дозволимо покатоличење.
Да ли је на плану унутрашњих реформи Србија на добром путу?
– Не знам шта је то Вучић урадио, осим што стално имамо изборе, већ треће од 2012. Бесмислен је био априлски ванредни излазак на биралишта и разбацивање великих пара да би у нову владу ушли већином министри из претходне. Могао је и без избора, реконструкцијом старог кабинета. Али, иначе је његова владавина мешавина демагогије Војислава Шешеља, апсолутизма Слободана Милошевића и макијавелизма Зорана Ђинђића, помешана са ‘јапаизмом’, истицањем ‘ја па ја’. Све то се одразило на демократски потенцијал земље.

На који начин се одразило?
– На делу је поражавајућ потпуни крах демократске јавности. За 26 година вишестаначја демократски потенцијал је потпуно пропао и вратили смо се у најмрачније доба. Уместо да подигну глас против тога, највећи број интелектуалаца је заћутао, а мањи део се продао на ситно и бави се само хвалоспевима премијеру, убијајући сваку логику народу.

А где је ту опозиција?
– Очито је Србија остала без јаке опозиције, јер ова постојећа ту и тамо нешто каже у парламенту, а углавном се понашају као икебане, па је моје мишљење да тако, у ствари, раде за Вучића. На почетку формирања демократске опозиције у тој колони су били јаке личности попут писца Борислава Пекића и академика Николе Милошевића, па и 1999. када сам и ја учествовао са интелектуалцима у формирању нове Демократске опозиције Србије. Сада се све променило и изврнуло у своју супротност јер бављење политиком у Србији је постало уносан бизнис.

Шта је, према вашем мишљењу, довело до расцепканости опозиције?
– Личне сујете. Залагао сам се за једну листу на изборима и покушавао да са неким умним људима ван политике учиним да опозиција буде на окупу. Остали су расцепкани јер мали лидери још мањих партија пошто-пото хоће да буду носиоци изборне листе.

Сматрате ли да и на председничким изборима опозиција треба да се уједини?
– Мислим да је важно да Вучић и Српска напредна странка изгубе председничке изборе јер је превише власти само у њиховим рукама. Зато би требало да 50 најпознатијих српских интелектуалаца подржи једног кандидата и да иза њега стане опозиција. Будући шеф државе треба да буде ванстраначка личност, академик, или универзитетски професор, човек са кредибилитетом у јавности као велики стручњак. Пошто се најављује велики број кандидата, од важности би било да кандидат кога подржи српска памет уђе у други изборни круг и сигуран сам да би у завршници однео победу.

На основу чега у јавност излазите са причом да власт износи нетачне податке о задужености земље?

- Задуженост је константна, из месеца у месец је 200 до 300 милиона долара, а тренутно је достигла 26 милијарди евра. Србију је ова власт од 2012. задужила 10,6 милијарди, што је и највећа задуженост једне власти. Ствара се лажна слика да је висина јавног дуга 77 одсто бруто националног дохотка, а у ствари је 134 одсто БДП-а. Колико је то задужење говори податак да изнад 60 одсто дуга земљи прети банкрот, па смо и задужени и распродати и срљамо у банкрот. Јавност од томе не зна ништа, јер се не представља право стање, већ се буџет фалсификује, а на ово безнађе, домаћи естрадни економисти и аналитичари остају неми.

Зашто онда Међународни монетарни фонд хвали Србију?

- ММФ нас је окупирао. Од Народне банке Србије су направили мењачницу, а по нашој економији вршљају како им се прохте. То су економске убице, уништитељи националних економија којих се Исланд спасао протеравши их, док наша власт не само да их довлачи, већ се тиме и поноси. Али, шта рећи за премијера који ништа није урадио на решавању 24 сумњиве приватизације, а приобаље Саве дао Арапима за Београд на води, па је грађевина која је донекле никла, већ потонула 27 центиметара. Ту где се ради нико од памтивека, од наших далеких винчанских предака није хтео да гради ништо велико, па ми је потпуно нешватљиво да Вучић није послушао бројна упозорења чувених српских архитеката.

Прочитај без интернета:
2 гласa