Зоран Раковић, сведок страдања Срба од стране јединица Насера Орића у Скеланима у свом сведочењу за наш портал „Србин.инфо” отвара своју душу и прича о стравичним злочинима које су јединице Армије БиХ (Бошњака) починиле над српским цивилима у Скеланима 16.01.1993.г: „Скелани-Република Српска 16. јануар 1993. година-дан страдања и патње једнога народа!

Тог дана реци Дрини и њеноме мосту која спаја Скелане (Република Српска) и Бајину Башту (Република Србија) погинуло је 35 Срба који су тог јутра спас потражили бежећи у Србију из правца Скелана. Остали број њих 34 је погинуло на својим кућним праговима у Скеланима немајући никакву шансу да преживе. Неколицина њих је заробљено и одмах након тога мучки убијено (само је 4 случаја заробљених који су касније живи размењени)!

Скелани, Ћосићи, Црвица, Калиманићи су места у општини Сребреница (Република Српска) која је тог дана односно јутра у 4 и 30 посетила смрт. Не онаква како је замишљамо са све „косом у руци и црним плаштом“ већ стравичнија, језивија… баш онаква каква само из пакла може да дође! А пакао и његов извор у то време је био у Сребреници.

Примери које ћу сада навести десили су се на општини Сребреница:
– Залазје, Сасе, Биљачи и Загонима на Петровдан 1992. године, укупан број настрадалих 69-Срба,
– Кравица, Божић 1993. година, број настрадалих Срба-49.

Остали случајеви су углавном били непосредно после или пре великих Православних празника . 3.500 Срба православне вере на подручју општине Сребреница је платило главом верност православљу и немењања вере па и по цену овоземљаског живота!

Крвави пир ђавола славио је тада победу над српском нејачи. Сведок овога што ћу вама сада и написати и сам сам био. Гордана Секулић (30) ширила је руке попут крила тог дана штитећи од куршума своју малу дечицу. Мајка је очајнички желела да сачува своје гнездо, своје потомство. Погођена с леђа, у врат, на половини моста пала је мртва.

Чуо сам само крик: „Спасавајте ми децу!“ Глигић Александар,на моје очи препливава Дрину,силан младић-лав,што би наш народ рекао…како се докопао десне обале постао је доступан снајперу и једним метком у врат је на лицу места убијен.

 

Имао сам утисак да ми се срце одронило кад сам видео када је Милица Димитријевић у полицијску станицу унела мртвог сина Александра. Имао је само пет година. Глава му је била разнета, мозак је цурио по њеним рукама. Њега је оставила и вратила се по сина Радисава (10) који је био тешко рањен. Пребачен је на ВМА у Београд, али ни њему помоћи није било.

Четрнаестогодишњи дечак је возио деветоро деце. Бежали су ка мосту. Њихов пут је прекинуо рафал у центру Скелана, свега двеста метара од моста, од спаса, погођени су браћа Димитријевићи. Погођени су из близине, а да рука оног ко је пуцао није задрхтала иако је видео да пуца у голоруку децу.

А данас нама суде. Не нама живима већ Србима покланим и пострадалим од руке ђавола лично и његовог војника Насера Орића. Жртву претварају у злочинца а злочинца у жртву. Сви пострадали Срби су криви, а они преживели су злочинци, то је, на жалост, истина белосветских моћника.
Порука наша судијама,тужиоцима и џелатима Срба и српскога народа треба да буде: Када нам судите, судите нам по болу који свет осећа када гледа своје невине жртве по париским улицама, у Њујорку… А ми Срби знамо како ћемо,јер није било зла које није овуда прошло, није било зла коме се нисмо супротставили и које нисмо победили! Тако ће бити и овај пут.

facebookreporter.org/2017/01/16/%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%BB%D1%83%D0%B7%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%BE-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BD-%D0%B8%D0%BD%D1%84%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BA-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0/

5 гласовa