Београд – Када се бавимо екуменизмом, морамо се трудити да гледамо у сам корен појаве. Јер, екуменисти у Православној Цркви често причају бајке о свом ангажману, предстваљајући себе као „мале Перице“ које иду међу инославне да нешто „сведоче“. А, у ствари, реч је о озбиљном „глобалном бизнису“, иза кога већ деценијама стоје кључне структуре моћи Новог светског поретка. Зато смо решили да направимо разговор са др Слободаном Јанковићем, научником који се, у оквиру својих интересовања, позабавио и овом темом.

Господине Јанковићу, већ одавно је уочено да је екуменизам квазирелигиозни глобализам, који нема скоро никакве везе са тежњом да се дође до религијске истине. Глобалистичке силе дуже од једног века раде на стварању уједињеног човечанства, у чему религија, лишена своје сржи, обезличена, треба да игра важну улогу. Шта бисте нам могли рећи о том процесу на основу Ваших истраживања историје глобалних мировних иницијатива?

Прве иницијативе за светски мир су у САД покренуле протестантске деноминације, на основу идеје теолога и социјалисте фабијанца др Валтера Рошенбуша (Walter Rauschenbusch) и британског методистичког проповедника и марксисте Хари Ворда (Harry F. Ward). Тридесетак протестантских заједница су се на иницијативу поменутих 1908. ујединиле у Федерални савет Христових цркава у Америци. Убрзо се ова организација обратила за финансирање тајкунима, које су тада у САД звали и пљачкашки барони (robber barons), међу њима и Ендрјуу Карнегију. Карнеги се, иако је био агностик, залагао за уједињење свих хришћанских конфесија, али и Јевреја (уједињења верских заједница које се позивају на Христа и јудаизам). Он већ 1911. године почиње да финансира Федерални савет цркава у САД, Инсистирао је да се у рад ове институције укључе римокатолици и Јевреји, и да би требало сви заједно да служе (или саслужују?). Када му је проповедник Фредерик Линч, који му је подносио месечне извештаје о раду савета, рекао да би у том случају можда требало дати име фондација, јер би ту осим протестаната били и римокатолици и Јевреји, Ендрју Карнеги му је рекао „Ваше преферирање за реч фондација (што значи и утемељење) је мало утемељено. УНИЈА је права реч!”[1] Карнеги је финансирао Федерални савет од почетка са мањом сумом, да би фебруара 1914. у договору са коловођама те организације успоставио Карнегијеву Црквену унију за мир (Carnegie Church Peace Union) са оснивачким капиталом од два милиона долара (што би у 2015. одговарало суми од 46 милиона долара).[2]

А улога других „барона пљачкаша“? Колико су се они укључивали у екуменистичко „миротворство“?

Рокфелери су такође били заинтересовани за „мир“, како кроз науку тако и кроз цркве. На црквеном плану Џон Дејвисон Рокфелер млађи (John Davison Rockefeller Jr, брат Нелсона Рокфелера) финансирао је покретањеМеђуцрквеног светског покрета (Interchurch World Movement) 1919-1920, Федералног савета Цркава и Светског савета цркава.[3] Овај Рокфелер који је купио земљиште за подизање седишта УН у Њујорку 1946, финансирао је у истом граду и изградњу највише црквене грађевине у САД, екуменистичке Риверсајд цркве. У том храму први старешина је био баптистички проповедник Хери Фоздик (Harry Emerson Fosdick), рођени брат председника Рокфелер Фондације, Рејмонда Фоздика (Raymond B. Fosdick) и велики пропагатор светског мира и уједињења света. Рејмонд Фоздик је био и велики пријатељ америчког председника Вудроа Вилсона који га је именовао за заменика Генералног секретара Лиге Народа 1919. године, а био је и члан америчке делегације на мировним преговорима у Паризу.[4]

Не треба заборавити ни иницијативу за оснивање Комисије за праведни и трајни мир (Commission on a Just and Durable Peace) октобра 1940. Први председник те комисије Федералног савета цркава био је један од оснивача Савета за спољне послове (Council of Foreign Relations) у Вашингтону, управник Рокфелер Фондације и председник Карнегијеве задужбине за мир и касније државни секретар САД (1953-1959) Џон Фостер Далес (John Foster Dulles, +1959).[5] Џон Далес је иначе рођени брат контроверзног обавештајца и потом директора ЦИА, Алена Далеса (Allen Welsh Dulles, +1969).

С обзиром на учешће супербанкара у глобалистичком покрету, чији је саставни део екуменизам, шта бисте могли рећи о томе? Каква је историја „банкарског екуменизма“?

Америчка тајкунска породица Рокфелер формално припада једној од баптистичких конгрегација. Рокфелер јуниор, унук ‘Била Ђавола’ (како су звали његовог деду, путујућег трговца и преваранта) постао је велики донатор протестантских либералних конгрегација. Део богатства заснованог на превари, нафтној индустрији и банкарству, породица је усмерила у наводно благостање света, основавши фондацију 1913. Још пре изградње Риверсајд цркве на Менхетну, у центру Њујорка, чланови породице су посећивали локалну баптистичку цркву у којој су 1920-их држали проповеди и веронауку. Ове проповеди су редовнослушали новинари. Они су потом у чланцима исмевали Џона Д. Рокфелера као баронапљачкаша који оправдава своје деловање интерпретацијом Светог писма.[6]

Говоре и писање о хришћанској основи великог богатства и растућим разликама између неколицине супербогатих и осталих користио је и Ендрју Карнеги. Он је у есеју „Богатство” из 1889. године, величао управо огроман и растући јаз између милионера и осталих као начин за постизање хришћанских идеала и остваривања ‘мира на земљи и добре воље међу људима’.[7] Он је против милостиње већ за давање онима који су способни да искористе помоћ како би напредовали. Карнеги је у том есеју навео како су мале разлике у материјалном статусу онемогућавале прогрес. Тако је као лош пример навео једну епизоду из његовог живота. Једном приликом отишао је код једног поглавице Сијукса (амерички индијанци) у шатор. Том приликом увидео је да се у материјалном погледу поглавица врло мало разликује од осталих чланова племена (највећа разлика је била у томе што је поглавица обично имао највећи шатор како би у њему могли да се окупе угледници племена и расправљају о заједничким пословима). То је по њему била заосталост.

Кад се помену супербанкари, одмах почиње прича о „теорији завере“. Колико је то тачно?

Неко би на овом месту могао цинично да пита да ли сада почињем да говорим о некој завери? Могуће је да и тога има, међутим, део плана или његова целина су одавно обелодањени. Као што сам раније навео, Рокфелеров сарадник, проповедник ‘хришћанског’ деловања у свету и ширења мира, Џон Далес (John Foster Dulles), је почетком Другог светског рата покренуо чувену Комисију за праведни и трајни мир (Commission on a Just and Durable Peace) у оквиру Федералног савета цркава и постао први председник те комисије. Циљ Комисије је био пропагирање подршке будућој америчкој улози у међународним односима и предупређивање евентуалног новог изолационаизма. Далес је радио на томе да конгрегације окупљене у Федерални савет цркава проповедају неопходност учествовања Америке у стварању тела која би регулисала међународне политичке и еконoмске односе као и безбедносне (међународна контрола наоружања) — заправо у будућим Уједињеним нацијама. Ово се назире из ‘шест тачака мира’ које је Далес изложио у говору од 18. марта 1943.[8] Припрема за послератно уређење у чему је протестанстки инспирисан екуменизам требало да допринесе, подразумевала је разраду сценарија у којој би англоамериканци могли да доминирају светом. На ту тему и тему духовне заснованости будуће међународне организације Далес је лета 1942. причао са кентерберијским надбискупом Вилијамом Темплом (William Temple), Арнолдом Тојнбијем који је тада био директор за истраживања спољних послова Краљевског института за међународне послове – Четам хауса (Royal Institute of International Affairs, 1939–43) и водећим британским екуменистом, лордом бискупом Џорџем Белом (George Kennedy Allen Bell). После састанка са овом тројком разговарао је са британским политичарима, министром спољних послова Ентони Идном и замеником премијера Клементом Атлијем.[9]

У часопису Тајм, 16. марта званично су објављени планови либералних америчких протестаната везаних за остварење праведног и трајног мира после рата:

– „Стварање светске владе са делегираним моћима;

– Потпуно напуштање америчке (политике) изолационизма;

– Снажна и хитна ограничења националног суверенитета (независности држава);

– Међународна контрола свих војски и морнарица;

– Универзални систем новца… осмишљен тако да предупреди инфлацију и дефлацију;

– Општесветска слобода имиграције (свако може да се сели где жели јер светска влада бди над свим, напом. С. Ј.);

– Прогресивна елиминација свих тарифа и ограничавајућих квота у светској трговини;

– Аутономија свих подјармљених и колонизованих народа (са бољи третманом за црнце…).” [10]

Дакле, званична хришћанска (протестантска) иницијатива за мир служила је пре свега налажењу начина за успостављање англоамеричке доминације над светом. Они су узели да се (наводно) баве Божијим да би задобили оно што је ћесарево.

Да подсетимо, Далесов рођени брат Ален био је амерички дипломата и високо позиционирани обавештајац који ће постати шеф ЦИА. Браћа Далес су такође, као партнери фирме Sullivan & Cromwell, приватно сарађивали са Рокфелерима као консултанти Рокфелер банке у предратном периоду.[11] Два брата су у духу протестантског поимања Христових речи после рата лобирала за бомбардовање Гватемале због тамошње аграрне реформе која је угрожавала фирму у којој су они били сувласници, чувену United Fruits Co. (која је имала огромне плантаже банана у тој и у другим земљама).[12]

Рокфелери су се представљали као хришћани, а да ли су то и били?

Велики дародавци, Рокфелери, као и Карнеги и Морганови били су познати и као велики тлачитељи радне снаге. После протеста рудара који су 1914. тражили хуманије услове рада у Рокфелеровом руднику угља у Колораду, национална гарда је побила 20 демонстраната са њиховим породицама (Лудлоу масакр). Рокфелерови су и поред тога наставили да проповедају у Њујорку давање милостиње и залагали се за благостање свих народа (као Шојић који неће да помаже појединцима него целом народу).

Оно што је Рокфелерима, због лошег мишења јавности о њима, било потребно јесу даровити говорници на њиховој страни. Њихове проповеди су се сводиле на истицање деловања (пословног успеха и давања милостиње) а не на доктрини (учењу). Осим тога, Рокфелери су, као и Карнеги, промовисали „уједињење хришћана” што ће се временом претворити у уједињење различитих религија.

У том погледу занимљива је Риверсајд црква као највиша црквена грађевина у САД (торањ је висок 119m). Она је изграђена по моделу катедрале у Шартру која се везује и за темпларски ред, можда јер су је саградили цистерцити, ред који је основао духовни утемељивач темплара Бернардо ди Кјаравале.

Да ли је Риверсајд храм по мери финансијских магната?

У време када се међу протестантима водила велика борба око начина даљег деловања, придржавања основа (фундамента) вере или модернизовања у циљу ‘прилагођавања потребама савременог човека’ контроверзни и чувени баптистички проповедник, Хари Фоздик, рођени брат Рокфелеровог асистента Рејмонда, прошао је две теолошке школе под утицајем учења фабијанца Рошенбуша а које су Рокфелери временом почели да финансирају.[13] Он је, иако баптиста, постао проповедник у њујоршкој презбитеранској цркви и прочуо се као одличан говорник, чије су проповеди радијски преношене широм САД. Најпознатију проповед против фундаменталиста, а заправо против библијских основа вере, он је одржао 1922. године. Рокфелеров проповедник се хвалио да је јеретик (сектине секте отпадник) и порицао девственост Богородице, порицао могућност Бога да чини надприродна чуда, негирао истинитост већине библијских текстова као и Христов други долазак који је дефионисао као симболичан. Фоздик се залагао за контролу рађања и уопште прилагођавање вере потребама секуларног савременог друштва. Док су Рокфелери подржавали еугенетику и он је, па је био члан Управног одбора Америчког друштва за еугенетику (American Eugenics Society), када су је одбацили и он је то учинио. Сматрао је да психологија омогућује човеку смирење и постизање унутрашње равнотеже, тј. раја изнутра. Тај и такав јеретик одушевио је Џона Рокфелера старијег (оснивача нафтне империје) па је он штампао Фоздикову модернистичку и либералну проповед у 130 хиљада примерака и послао људе да је бесплатно деле.[14]

Пошто је Фоздик због јеретичких учења избачен из презбитеријанске цркве 1925. године, Рокфелер га је ангажовао да буде водећи проповедник у новоизграђеној интерденоминацијској Риверсајд цркви. Од тада до данас измењало се укупно 7 главних проповедника, при чему су сви од реда били изразито напредни и модерни. Фоздиков наследник је хваио допринос јеретика, четврти је био агент ЦИА у Корејском рату, велики поборник права хомића и лезбејки и члан друштва Лобање и кости. Претпоследњи, амерички црнац Бред Брекстон (Brad R. Braxton) је морао да напусти службу после само два месеца. Он је натеран да то учини јер је био сувише ускогруд према схватању парохијана. Наиме, грех Брекстона се састојао у чињеници да је рекао како се човек може спасти само у Исусу Христу. То је засметало ‘верницима’ који кажу да неки од њих сматрају да се може спасти кроз Буду, други само кроз чињење добра и социјално ангажован рад, трећи кроз Лао Цеа итд. Актуални главни проповедник је женско — феминисткиња Еми Батлер, — неудата мајка, која има ‘скромну’ плату од 250 хиљада долара годишње и приде добија новац за покривање трошкова становања, осигурања, пензије и за друге потребе. Она сматра да је непристојно причати о висини личних примања. Батлерова је пре тога проповедала у Вашингтону где је предикаоницу преузело трансродно биће, бивши амерички маринац који је вероватни кандидат за наредног проведника у Рокфелеровом храму. Риверсајд је редовни учесник Њујоршке поворке срама у којој учесницима парохијани деле доручак и другу врсту укрепљења.

Зашто су Рофелери били заинтересовани за екуменизам? Шта су предузимали да се ставе на чело покрета?

Као што сам раније навео, велике фондације биле су заинтересоване за заједничко деловање различитих протестантских деноминација са Римокатоличком црквом па и јудаизмом да би у перспективи то обухватило све или највећи део религија света. Поучно је указати у том смислу на део циљева и планова подршке светском екуменизму који су нам доступни данас. Дакле, овде није реч само о екуменизму какав се у нас мисли у односима Православне и Римокатоличке цркве, већ о једном ширем и муљевитијем деловању.

Фондација Хенрија Луса (Henry Luce Foundation), некадашњег власника њујоршког часописа Тајм као и других часописа, између осталог покрива трошкове за римокатоличко-православни дијалог.[15] Хенри Лус, оснивач фондације, познат је као аутор синтагме Амерички век, и био је велики заговорник америчког интервенционизма и уласка те земље у Други светски рат те у Корејски и Вијетнамски рат а зарад, како се то увек лепо наведе, „ширења америчких вредности.”[16]

Фондација Рокфелер је основала низ образовних институција и катедри, између осталог и Чикашки универзитет и на њему цркву која је од почетка па до данас представљала бућкуриш — место на коме служе припадници различитих протестантских демонинација а данас се окупљају и неке муслиманске секте, будисти, обожаватељи шамбале и медитације и слични.[17] Образовне институције су служиле и служе да науке промене начин мишљења и осмисле делотворне механизме за преобликовање друштва у правцу који је, према Рокфелерима и њиховим сарадницима, био пожељан.

Џон Рокфелер млађи (син оснивача нафтне империје) дародавац земљишта за УН, финансијер подизања Риверсајд цркве финансирао је и оснивање Екуменистичког института у Босију у Швајцарској. Овај институт је покренут 1946. и постао је део Светског савета цркава од оснивања те организације 1948.[18] На овом институту су предавали или се школовали и многи православци. Гостујућа предавања је 1956. држао и отац Георгије Флоровски а школовали су се или дошколовавали и чувени екуменисти: садашњи васељенски патријарх Вартоломеј, митрополит пергамски Јован Зизијулас, наш владика бечки Андреј (Ћилерџић) и румунски патријарх Данијел.[19]

Рокфелерова фондација је финансирала и истакнутог швајцарског екуменисту Алфреда Келера (1872-1963). Келер је по налогу те фондације посетио Балкан 1925. године и успоставио контакт са Грчком православном црквом и са васељенским патријархом, кога је срео у Солуну. Келер ће посетити Балкан опет 1931. када је разговарао са више православних високих достојансвеника, између осталог и са српским патријархом, без неког нарочитог резултата. Оно што је успео јесте да организује конференцију у Софији о социјалним питањима на којој је учествовало 12 делегата из балканских православних цркава. Пошто су помесне цркве отвориле тела која ће се бавити социјалним питањима одмах им је Централни биро, протестантска организација у Женеви којој је Келер био на челу а Рокфелер редовни финансијер, послала 400 хиљада франака.[20] То не значи да су они који су примили ова средства одлучили да мењају веру као што разни манастири који добијају и који су добили донације од инославних тиме престају да буду православни. Међутим, донација зарад покретања одређене активности која је препоручена споља већ ставља ствари у другачију перспективу. Да ли је активизам Цркве у социјалној сфери лош и погрешан? Не, историјски није. Овде се ради о нечему другом. Да ли је циљ донације био пуко социјално деловање или навикавање на сарадњу са протестантским и другим нехришћанским организацијама, то јест заједничке активности, како би једног дана могло да се пређе и на саслуживање? С ове временске дистанце и са историјским искуством какво данас имамо ова питања постају легитимна.

У Софији је говорио и Џон Мот, чувени презбитеријанац, екумениста, који је поменуту Вашој књизи „Граматика екуменизма”. Треба рећи да је Мот први успоставио дугорочне везе са православним црквама. Он је у Јапану говорио и са Св. Николајем Јапанским, тамошњим архиепископом, упознао је патријархе у Јерусалиму, Александрији, Антиохији и Константинопољу а на Халкију држао и предавање богословима. Мот је био део делегације коју је лета 1917. у Русију послао амерички председник Вудро Вилсон. Сачувано је његово обраћање на Сабору Руске православне цркве који је изабрао патријарха Тихона. Боравио је више пута у Русији а био је и у Србији. Занимљиво је да је по његовом обиласку земље од Петрограда до Владивостока, 1917, Сабор Руске православне цркве наложио успоставу Одељења за уједињење хришћана (Отдел по соединению Церквей) са циљем скоријег уједињења са Англиканцима и старокатолицима а у даљој перспективи са свим хришћанима (то није заживело).[21] Међутим, став руске цркве односио се на уједињење кроз признање и примање учења Православне цркве као једне свете, саборне и апостолске, дакле на приступање њој и одбацивање јереси а не пуко уједињење у коме би свако веровао како му се свиди.

Мот је био први предводник Међуцрквеног светског покрета који је 1918. основан са циљем прикупљања 336 милиона долара (фантастична сума за оно али и за данашње доба) ради повезивања свих протестантских мисија које промовишу мир и евангелизацију. Дакле, међуцрквени покрет је основан зарад скупљања новца, како би се онда остварио хумани циљ подршке миру и лечењу тела и душе (мисионари здравствени радници и евангелизатори). Рокфелери су од почетка изразили подршку и дали почетни новац за оснивање организације надајући се да ће и други бизнисмени приложити новац. Незнано како Рокфелерове паре су страћене а екумениста Џон Мот није успео да прикупи средства од других спонзора. С обзиром да је пројекат пропао, сарадник Џона Дејвиса Рокфелера млађег, Рејмонд Фоздик, преузео је вођење пројекта и пласирао остатак новца и учинио све да се не прочује да је неки подухват моћне породице пропао већ је одговорност пребацио на себе.[22]

Данас је Рокфелер фондација такође активна у разним екуменистичким али пре свега у међуверским иницијативама које упарује са борбом за мир, заштитом животне средине и другим звучним темама. Тако је ова фондација покрила трошкове, може се слободно рећи паганског скупа, у Асизију 1986. када су се окупили будисти, римокатолици, шамани, неки муслимани, јудеји и залутали православци не би ли се наводно молили за мир у свету. Рокфелери нису директно платили овај скуп, него је трошкове покрила њихова Фондација за заштиту дивљине (World Wildlife Fund).

Тешко да су православни пре Другог светског рата као примаоци дара, заправо од Рокфелер фондације, имали сазнање о пореклу новца. А новац има и боју и мирис и укус.

Кад све ово знамо, и кад видимо дубоку уплетеност православних предводника у екуменизам, има ли за нас било какве наде?

Не треба журити ни у осуди. Ако неко и сагреши, био то појединац или заједница, он се ипак може вратити на прави пут. За то је недавни пример Антиохијска православна црква у Америци, која је коначно напустилаНационални савет цркава у Америци, организацију насталу на Карнегијевим идејама, односно из Федералног савета цркава.[23] Римокатоличка црква не учествује у овом телу. Према јавном признању званичника те организације, која окупља махом либералне протестантске верске заједнице (око 45 милиона људи у САД), православци су ти који свему дају (привид) легитимитет и утемељеност. Антиохијске епархије на америчком тлу су напустиле ово тело због све већег додворавања ЛГБТ заједници и одбијању генералног секретара да подржиДекларацију о хришћанском браку (документ који позива да брак може бити само заједница мушкарца и жене) због забринутости како би такав документ могао да се злоупотреби против хомосексуалаца и лезбејки (за разлику од нпр. америчких римокатолика који су тамо најгласнији противници абортуса, истополних бракова и сл. због чега су папа Фрањи конзервативни).[24] Дакле, браћа православци напуштају то (лоше) друштво, а тамо нису ни омиљени пријатељи екумениста римокатолици. Зато се може поставити питање оправданости даљег учешћа епархија Српске православне цркве у раду Националног савета цркава у Сједињеним државама.

Разговор водио: Владимир Димитријевић /Извор: Борба за веру / Обрада: Визионарски

www.vaseljenska.com/vesti/ekumenizam-rokfeleri-i-kvazireligiozni-glovalizam/

1 глас