• Жене су добиле право да… Да не буду жене – то јест да не буду оно што је створио Господ Бог. То право уништава не само њих саме, већ и мушкарце, и само човечанство: зато што руши породицу – темељ сваке људске цивилизације која има национално, верско или било какво друго природно порекло
  • Нису жене криве за то – али управо жене треба да се побуне против тога. И Осмом марту треба да ти управо такав, нови смисао – жена се враћа традицији, јер ће без ње и она нестати, раствориће се у глобалном унисексу
  • У Норвешкој  су жене већ истиснуле мушкарце из владе, и из парламента. То није зато што су жене јаке, а мушкарци слаби – већ зато што су и једни и други изгубили своју суштину
  • Градска жена-потрошач која ради – то је један од главних темеља глобализације. Управо је она главни купац – како самохрана жена, тако и породична. Штавише – породица је сметња капиталистичкој глобализацији: потрошач-самац или потрошач из непотпуне породице је повољнији за тржиште, зато што повећава број „домаћинстава“ и куповина
Пише: Петар АКОПОВ

        НИСУ жене криве за еманципацију – али управо жене треба да се побуне против ње. И Осмом марту треба дати нови смисао – жена се враћа традицији, зато што ће без ње нестати, раствориће се у глобалном унисексу.

        Назив празника 8. Марта, чини се, одавно већ нема никакав значај – званично се зове Међународни дан жена, па и суштински већина га доживљава као празник пролећа и лепоте, као повод да се честита пријатељицама, колегиницама и женама, да им се пожели љубав и срећа, поклони цвеће.

        Представе о томе да је жена била обепсрављена до појаве феминисткиња крајем 19. века спадају у област митологије – у историји људске заједнице постојале су различите цивилизације са различитим искуствима женског учешћа како у животу друштва, тако и њене улоге у породици. Али, то није суштина – много је важније признати друго: главни резултат борбе за права жена у последњих сто година је уништење породице.

        Засад још не потпуно, али ако говоримо о западном друштву, чији је производ феминизам који спада међу кључне појмове глобализације, то јест универзалне матрице за читаво човечанство – тамо је криза породице попримила претеће размере. Русије се то директно тиче – у том смислу што преношење на наш терен модела потрошачке хедонистичке атлантске цивилизације доводи до истих резултата.

        А најтрагичније је што многе жене не виде директну везу једног с другим – да равноправност уништава породицу. За то неразумевање, наравно, највише су криви мушкарци – као и генерално за све што се догађа с човечанством – али у конкретном случају ипак се ради о слабијој половини коју су убедили да је она јача. Убедили су је конкретни мушкарци- али то не скида у потпуности одговорност са жена.

        Шта су жене добиле својим ослобођењем?

        Добиле су обавезу да раде – не право, већ обавезу. Само васпитање жене у савременом западном друштву заснива се на њеној једнакости са мушкарцем – ја чак нећу ни да говорим о следећем стадијуму глобализације, када се догађа свесно брисање разлика између полова.

        Једнакост подразумева такмичење, конкуренцију, борбу – то јест жене почињу да попримају мушке карактеристике. При том, обука жена у практично било којој области одвија се мање више успешно – зато што је сама суштина жене чак и на физиолошком нивоу прилагођавање на било које околности: ради преживљавања потомства, ради очувања људског рода.

        Изузетак чине креативне професије и оне где је потребна снага  – ту ступају на снагу природна ограничења, које жене практично не могу да превазиђу, зато је тако мало женских пилота, модних креатора или математичара. Али, научивши да буду комерцијалисти, пиаристкиње или чиновнице, жене постају не само радна снага, већ пре свега потрошачи – а у сваком нетрадиционалном друштву, какво и јесте савремена западна цивилизација, та функција човека постаје кључна.

        Градска жена-потрошач која ради – то је један од главних темеља глобализације. Управо је она главни купац – како самохрана жена, тако и породична.

        Штавише – породица је сметња капиталистичкој глобализацији: потрошач-самац или потрошач из непотпуне породице је повољнији за тржиште, зато што повећава број „домаћинстава“ и куповина.

         „Ослобођена жена“ даје свој допринос рушењу породице – несвесно, као жртва, али даје. Зато што је васпитана без правих и природних породичних вредности (а чак и да су јој усађивали те вредности у теорији, животна пракса и лично искуство сведоче  супротно), зато што стреми да буде самостална, зато што је убеђују да је живот – задовољство и авантура, борба и каријера.

        У Русији видимо тек средину тог процеса – али Запад, који је тим путем отишао знатно даље од нас, даје нам невероватне примере мутације људског друштва, жена и мушкараца. Наравно, и мушкараца – зато што је егоистични и безвољни савремени западни мушкарац (о гејевима и да не говорим) производ „равноправног“ друштва“: државна пропаганда, друштвене вредности и толерантна култура, непотпуне, то јест женске породице, у којима одрастају дечаци.

        Погледајте владајуће елите Скандинавије – у Норвешкој  су жене већ истиснуле мушкарце из владе, и из парламента. То није зато што су жене јаке, а мушкарци слаби – већ зато што су и једни и други изгубили своју суштину.

        Жене су добиле право да… Да не буду жене – то јест да не буду оно што је створио Господ Бог. То право уништава не само њих саме, већ и мушкарце, и само човечанство: зато што руши породицу – темељ сваке људске цивилизације која има национално, верско или било какво друго природно порекло. Нису жене криве за то – али управо жене треба да се побуне против тога. И Осмом марту треба да ти управо такав, нови смисао – жена се враћа традицији, јер ће без ње и она нестати, раствориће се у глобалном унисексу.

        Не треба тражити ко је започео „еманципацију“ – наравно неисправни мушкарци – не треба тражити ко је од ње више страдао, треба само признати да су до данашњег стања, које не одговара никоме, довели мушкарци и жене, умногоме због тога што су се полакомили на Мамонин мамац под називом „равноправност полова“.

        Ако и даље наставе да иду тим путем, биће још горе – сви виде како се активно промовише родна идеологија која покушава да створи нове „полове“ и да учини „природним“ њихов избор и мењање.

        Одрицање од своје природе већ на физичком нивоу – питање је не тако далеке будућности за „глобалистичку цивилизацију“.

        Признавање да смо различити данас је актуелно не само у геополитици и односима између великих држава и цивилизација.

        Када се говори о традиционалним вредностима, о коду руске цивилизације, треба да схватимо да ће њено очување бити могуће само захваљујући женама – које неће приморавати да силују сопствену суштину: да мењају свој женски искон да буду мајке и домаћице и да га замене за најамни рад у оквиру атомизованог друштва свеопштег разлагања.

        У томе, суштински, и јесте главни значај раскида Русије са Западом. Отаџбина-мајка зове своје кћерке: доста је било играња туђе игре „могу ја сама“.

fakti.org/rossiya/medija-menju/emancipacija-zena-unistava-i-zene-kao-pol-i-porodicu-i-covecanstvo

2 гласa