СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ

Лидери ЕУ определили су за стварање потпуно нове интеграције, која би требало да замени оно што се данас још увек зове ЕУ

Од пет сценарија будућности Европске уније које је недавно у Европском парламенту обзнанио председник Европске комисије Жан Клод Јункер, 27 лидера европске интеграције су се у Риму определили само за један – онај да будућу интеграцију чине групе земаља са различитим степеном интегрисаности, за сценарио такозване Европе са више брзина. То разоткрива чињеницу да ЕУ лидери немају нових идеја како да сачувају и оживе интеграцију и Декларација из Рима донесена у част 60. рођендана европске интеграције представља само куповину времена и замајавање јавности, а не пут ка решењу кризе.

Такозвана Европа са више брзина, међутим, постоји још од самита у Мастрихту децембра 1992. године, када је, да би се спасило и само постојање интеграције, договорено да неке земље могу да прихвате део решења, а неке не морају. Касније је та вишебрзинска ЕУ озваничена пре свега кроз еврозону и оне који немају јединствену валуту евра, као и кроз Шенгенску групу земаља без унутрашње граничне контроле и земље које су изван Шенгена. Унутар те две основне вишебрзинске групе постојале су такође разлике. У Декларацији из Рима је уз формулацију „кретања различитим путевима“ додато „али кретајући се у истом правцу“. У преводу, различитим брзинама у истом правцу, па ко стигне да стигне.

ОБМАНЕ И ЛАЖИ
Укратко, такозвана Европа са више брзина одавно постоји и управо је то један од кључних узрока вишегодишње егзистенцијалне кризе ЕУ. И онда, како се тај тако темељан узрок кризе ЕУ може сада нудити као њено решење и као будућност која ће очувати европску интеграцију. Вишебрзинска Европа је пут ка крају ЕУ. У Декларацији из Рима потом се изнад свега наглашава „јединство лидера ЕУ“ у одлучности за бољу будућност и напретка. То већ помало личи на увреду интелигенције људи јер вишебрзинско растакање интеграције не може да истовремено значи и јединство и одлучност. Уз то, ЕУ је, као никада до сада, дубоко подељена у свим географским правцима. Постоји подела на север и југ због политике штедње и виђења економске кризе, а ту је и јаз између запада и истока у политици имиграната и равноправности земаља чланица. А о каквом јединству у Риму се уопште може говорити, подсећа и чињеница да су две куцане стране текста Декларације „усаглашене“ пред сам самит и то под притиском моћних земаља и домаћина јер многи – јавно Пољска и Грчка – нису хтели да прихвате наметнуте бирократске формулације. О јединству говори и то што су се европски лидери после римског скупа разбежали, што би народ рекао, „к’о са турског гробља“.

eudeklaracijarim05Поред тих фразеолошких обмана, у Декларацији има и директних лажи. Тако 3. тачка Декларације говори о „социјалној Европи“ и заштити људи и помоћи онима који су угрожени. А у реалности је управо сурово рушење социјалног модела европских друштава и разарања решења насталих кроз европско историјско искуство. У том срамном послу ЕУ је постала подизвођач радова у име мултинационалних компанија и банака. На пример, само у Грчкој су у последњих пет година 12 пута смањене пензије и драстично ограничене могућности здравствене заштите и образовања.

И још једна лаж. Звезда водиља Декларације и рођенданског славља је тврдња да је ЕУ обезбедила, како је то рекао њен амбасадор у Београду Мајкл Давенпорт у тексту у једном дневном листу, „незапамћен мир, просперитет и безбедност“. Мир у Европи су, међутим, чували НАТО и, док је био, Совјетски Савез, а не европска интеграција. Када је реч о просперитету, ваља подсетити да су кључне чланице ЕУ и пре интеграције биле развијене земље, затим да је у време Европске економске заједнице и касније Европске заједнице просецна годишња стопа раста била 4,6 одсто, а од формирања ЕУ па до данас просечан раст износи 1,2 процента. А о безбедности сведоче насловне стране европских новина готово сваког дана.

ЕУ ПОСТОЈИ ЗБОГ ЗАПАДНОГ БАЛКАНА?
Наравно, свега тога су свесни европски лидери, али немају снаге да се суоче са том реалношћу и определили су се за губљење времена и наду да ће се на крају ипак нешто десити. Један део бриселске бирократије верује да би се време могло купити афирмисањем идеје проширења а за то су још остале само земље Западног Балкана, па се сада све више у јавности појављују разна упозорења како би тај део Европе требало што пре интегрисати. Није јасно како то учинити, па се у тим лутањима појавила и идеја стварања Балканске групе земаља које би прво требало међусобно да се повежу, па онда као група да чекају Европу са више брзина. На тренутке се учини и да судбина ЕУ баш и зависи од Западног Балкана.

Тако је председник ЕК Јункер уочи самита у Риму оценио да ће, ако ЕУ пропадне, на Западном Балкану избити нови рат. Порука је дакле да ЕУ мора да постојио због Западног Балкана. Агресивнији део Брисела истовремено верује да би на том Западном Балкану требало генерисати нове кризе, што се већ увелико чини у Македонији и Босни и Херцеговини, па да се онда ЕУ појави као медијатор и реши ту кризу. У Бриселу је старо уверење да су кризе корисне за европску интеграцију, али процена да би Западни Балкан могао да спаси ЕУ ипак није реална.

Опредељење већине лидера озваничено у Риму да се будућност европске интеграције гради на различитим брзинама сугерише да ће се на томе заиста и радити упркос искуству да је такав приступ већ показао да је он део проблема, а не решења. Колико је до сада познато, не би то било на начин да свака земља има своју европску брзину, него више кроз стварање група земаља са сличним потенцијалима и интересима, па би онда те групе чиниле ту широку европску интеграцију. Нејасно је како би то организационо било институционализовано, како би функционисало. Али јасно је да то више не би могла да буде Европска унија, то би била нека потпуно нова интеграција у Европи, нешто што је до сада у политичком искуству непознато. Другим речима, јасно је да су се лидери ЕУ определили за стварање потпуно нове европске интеграције која би требало да замени оно што се данас још увек зове ЕУ.

eudeklaracijarim01У том смислу би Декларација из Рима могла да буде и формални почетак нестанка ЕУ. Тврди се да је аутор те идеје и њен кључни носилац Немачка. Да ли, међутим, Немачка има стварне снаге да изнесе такав пројекат јер би то значило да Немци финансирају већину земаља Европе пошто би то била цена за њихов пристанак на немачке интегративне услове. У Немачкој се десио такозвани „савез елита“, који подржава такав концепт, али немачка елита има и богату историју нереалних амбиција. Није само реч о финансирању него и о лидерству. Савремена Немачка је невољан лидер, невољан хегемон и, упркос најмоћнијој економији и људском потенцијалу, нема капацитет да носи Европу на својим леђима.

www.standard.rs/svet/37346-%D0%B5%D1%83-%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%B5-%D1%83-%D0%B2%D0%B8%D1%88%D0%B5-%D0%B1%D1%80%D0%B7%D0%B8%D0%BD%D0%B0

5 гласовa