СТЕФАН ЈЕ БИО ПАШЕНОГ СА ВИЗНТИЈСКО-НИКЕЈСКИМ ЦАРЕМ ТЕОДОРОМ ЛАСКАРИСОМ
  • Пошто се велики жупан Стефан Немањић учврстио на престолу и консолидовао државу, почеле су припреме да се и кнежевина Србија уздигне на краљевски степен. За то је био потребан византијски пристанак, јер је у византијском систему светске хијерархије признавање и повишавање титула иностраних владара било ексклузивно право цара. Припреме су трајале скоро пет година (1217-1221), и успешно су завршене на Стефанов двадесетпетогодишњи великожупански јубилеј
  • Биограф Светога Саве Теодосије о крунисању у Жичи пише: „Када је ускоро била свршена велика црква у Жичи са свима одговарајућим лепотама, заповеди свети архиепископ брату самодршцу Стефану да тамо дође са великашима и са свима благороднима… А када сабор би веома велик, свети сaбратом самoдршцем на престо првосветитељства седе и свечано исприча о узроку сабора и о себи, говорећи:Не приличи да онај који вама у Богу влада буде истоименог достојанства власти са вама и да се исто зове…Потребно је да се и онај који вама влада у Богу миром украси КРУНОМ ЦАРСТВА
  • Стефан Првовенчани је владао као краљ само 7 година (1221-1228), али је за собом оставио велики култ Оснивача Српске Независности, која је трајала 238 година, до турског освајања Смедерева 1459. После краљевског крунисања Стефана Првовенчаног сви српски средњевековни  владари се на фрескама и иконама сликају са ореолом око главе

Пише: Љубомир СТЕВОВИЋ

         НАЈМЛАЂИ син великог жупана Стефана Немање, Стефан Немањић је 1195. од свог таста византијског цара Алексија III Анђела добио доживотну, ненаследну титулу севастократора још док је био принц.

         Кад се Немања замонашио 1196, наследио га је Стефан јер је титула севастократора била трећа по рангу у византијској светској хијерархији, а старији брат Вукан је био само Велики војвода од Зете. Уз севастократорску титулу Стефан је добио и крунски венац – стематогирион (слика 1) који је носио до крунисања за Првовенчаног краља српског 1221. византијском круном – дијадиматом – који је добио од свог пашенога – византијско-никејског цара Теодора Ласкариса.

1. Велики жупан Стефан Немањић, Милешева 1219

         Пошто се учврстио на престолу и консолидовао државу, почеле су припреме да се велики жупан Стефан Немањић и кнежевина Србија уздигне на краљевски степен. За то је био потребан византијски пристанак, јер је у византијском систему светске хијерархије признавање и повишавање титула иностраних владара било ексклузивно право цара. Припреме су трајале скоро пет година (1217-1221), и успешно су завршене на Стефанов двадесетпетогодишњи великожупански јубилеј.

         Пошто у Хришћанству власт произлази од Бога, византијског цара је крунисао Васељенски патријарх. По старом обреду, патријарх је у цркви Свете Софије освећивао царску одору, затим круну, и стављао је новом цару на главу.

         Према томе, првог српског независног краља требало је да крунише Архиепископ аутокефални Српске Православне Цркве. А СПЦ је могла да добије аутокефалност само заједничким благословом византијског Патријарха и Цара.

         Круна је, као симбол византијске супрематије, морала да буде дар од цара, а на главу великог жупана је могао да је стави и аутокефални српски архиепископ. После крунисања, Првовенчани Краљ је постајао независан владар, самодржац са примогенитурним наследним правом, који византијском цару без икаквих обавеза  признаје водеће место у светској хијерархији.

          Византијске круне – дијадимати

         У доба владавине династије Комнина (1081-1185) и Анђела (1185-1204), византијске царске круне су имале полусферан облик (сл. 2-4) и звале су се дијадимат, дијадема (διαδήματος, διαδεμα). О дијадиматима детаљно говори Ана Комнина (1083-1148) у спису о свом оцу цару Алексију Комнину (1081-1118):

         „Дијадимат царев, као половина кугле, обухватао је и покривао целу главу, и био је окићен са свих страна бисером и драгим камењем, неким што је било у дијадему усађено а неким што је висило. С обе стране главе висиле су низа слепе очи ниске бисера и драгог камења, лупкајући по образима, и то је накит који као царски цару припадА“.

 

2. Алексијe Комнин

Цар1081-1118

 

3. Алексијe II Комнин

Цар1118-1143

 

4. МанојлоIКомнин

Цар1143-1180

          Аутокефалност Српске Православне Цркве – 1219

         У међувремену су Крсташи 1204. освојили и опљачкали Цариград (и држали га до 1261), па је престоница Византије пресељена у Никеју и основано Никејско царство.

         Први Никејски цар је био Теодор Ласкарис (цар 1205-1222) екс-пашеног Стефана Немањића.

         Припреме за добијање аутокефалне Српске Архиепископијесу трајале две година (1217-1219).

         Да би заобишао непријатељски расположеног охридског архиепископа Димитрија Хоматијана, који ионако није могао да произведе независног српског архиепископа јер је исто имао чин архиепископа, Свети Сава је као монах из Свете Горе, која је у духовном и административном погледу била под директном влашћу цариградског патријарха, 1217. отпутовао у Хиландар да са канонске територије почне дипломатске припреме на највишем нивоу. У том циљу, Стефан га је у три маха потпомогао са „много злата“.

         После скоро две године, 1219., Свети Сава је отпутовао из Свете Горе у Никеју, да као први корак у том циљу од цара Теодора Ласкариса и патријарха Манојла IСарантина испослује самосталност Српске Православне Цркве. То је извршено уз пуно поштовање црквених канона; Сава је прво рукоположен за епископа, а затим је добио достојанство независног епископа и црквену аутокефалност. Следеће 1220. године, Архиепископ Сава је поделио земљу на епархије, рукоположио епископе и друго свештенство, довршио и осликао Жичу, саборну цркву пурпурне боје, у којој ће да се „…постављају сви будући краљеви ове државе, и архиепископи и епископи и игумани…“

          Краљевско крунисање у Жичи – 1221

         Двадесетпет година владавине великог жупана Стефана Немањића је било крунисано краљевском круном у Жичи, на манастирску славу, празник Вазнесења Христовог – Спасовдан, који је 1221. године био 20. маја.

         О томе детаљно говори биограф Светога Саве Теодосије:

         „Када је ускоро била свршена велика црква у Жичи са свима одговарајућим лепотама, заповеди свети архиепископ брату самодршцу Стефану да тамо дође са великашима и са свима благороднима.

         И одмах овај посла заповести свима властима своје државе, сазивајући ипате и војводе, тисућнике и сатнике, и мале заједно с великима. А свети архиепископ опет сазва све своје епископе, игумане и све црквене служитеље, и сви се сабираху у Жичу, у архиепископију, ка великој цркви.

         А када сабор би веома велик, свети сa братом самoдршцем на престо првосветитељства седе и свечано исприча о узроку сабора и о себи, говорећи:

         … Ево вас је Господ Бог ваш молитвама свога угодника светога и преподобнога оца Симеона утврдио, умножио и распространио, и међу вама су многи начелници и власти, ипати и војводе, многи мали и велики жупани. Не приличи да онај који вама у Бога влада буде истоименог достојанства власти са вама и да се исто зове. Него као што сам ја ради вас влашћу свештенства и као глава цркве у Бога постављен, потребно је да се и онај који вама влада у Богу миром украси КРУНОМ ЦАРСТВА, а ово је и у вашу част и похвалу, славу и величанство. А када ово буде, говорићемо вам и друго, о Божјој доброј вери и о спасењу вашем.

5. Кула на улазу у манастир Жичу, 1220

         А сви чувши да је његова реч блага и са осећањем за њих, узбудивши се поклонише му се с радошћу и говораху:

         — Од Бога послана те к нама и казивача Божјих речи, у свему послушајмо!

         Пошто је тада био празник Христа Спаса и Бога нашега, свети сврши у цркви свеноћно појање са свима молитвама, служећи и божаствену литургију са свима епископима и игуманима и са многим свештеницима. И у време када треба да се освећује, узе к себи у свети олтар, у светињу над светињама, венцоименитога брата великог жупана Стефана, молитвама и мољењем Богу благословивши га, багреницом и бисером опасавши га и украсивши, и ВЕНЦЕМ ЦАРСТВА часну главу његову венчавши, и миром га помазавши, прогласи га за Богом самодржавна краља српског.

         А благородни и цео народ поклонише се и молише му дуг век од Бога, говорећи:

         — Нека буде! Нека буде!

* * * * * * *

         Теодосије не зна прецизно грчко име „дијадимат“ за византијске круне из доба династије Комнина и Анђела, па круну Стефана Првовенчаног назива српским именима „КРУНА ЦАРСТВА“  и „ВЕНАЦ ЦАРСТВА“ али оба пута наглашава царско порекло круне Стефана Првовенчаног.

* * * * * * *

         После краљевског крунисања нигде више се, наравно, не спомиње Стефанова титула великог жупана, али ни титула севастократора, јер је Стефан напредовањем у византијској светској хијерархији објединио обе старе титуле у једну, краљевску. Као успомену на великожупански период 1196-1221. задржао је пурпурну коласту аздију.

* * * * * * *

         Стефан Првовенчани је владао као краљ само 7 година (1221-1228), али је за собом оставио велики култ Оснивача Српске Независности, која је трајала 238 година, до турског освајања Смедерева 1459.

         После краљевског крунисања Стефана Првовенчаног сви српски средњевековни  владари се на фрескама и иконама сликају са ореолом око главе.

          Жички порталнезависности – фреске Стефана

                   Првовенчаног и краља Радослава

         На улазу у цркву манастира Жиче, испод куле (слика 5), налази се фреска „Божићна химна“ и испод ње, лево и десно од врата, портрети краља Стефана Првовенчаног и краља Радослава, који су насликани после Стефановог крунисања за Првовенчаног краља српског 1221. (сл. 5).

         Стефан Првовенчани је приказан са десне стране улаза у пурпурној одори са круговима у којима су златом извезени двоглави орлови у полету. Ове одоре се у нашим народним песмама зову „коласте аздије“. На глави има византијску круну – дијадимат.

         Краљевић Радослав је приказан са леве стране улаза, као престолонаследник и савладар, са идентичном пурпурном коластом аздијом и византијском круном – дијадиматом – као његов отац Стефан Првовенчани. Сачуван је натпис поред његове главе:„РАДОСЛАВ КРАЉ“.

6. Улаз у манастир Жичу, лево Краљ Радослав, десно КраљСтефан Првовенчани, акварел Михаила Валтровића, 1873

         Пошто су портрети краља Стефана Првовенчаног и краља Радослава на улазу у Жичу оштећени овде се дају њихове слике из XIX века, када су били у много бољем стању. Најстарије, до сада необјављене цртеже (сл. 7 и 8) је направио Феликс Каниц када је 1860. обишао обновљену Жичу скупљајући грађу за своју књигу о српским старинама.

 

7. Краљевића Радослав, Жича

Цртеж Феликса Каница 1860

 

8. Стефан Првовенчани, Жича

Цртеж Феликса Каница 1860

         Дванаестак година касније, Михаило Валтровић је за Српско учено друштво направио акварел западног зида жичке куле са композицијом „Божићне химне“, фигурама краља Радослава и Стефана Првовенчаног. На сликама 9. и 10. су екстраховани њихови портрети са оригиналног акварела (слика 5).

 

9. Краљевић Радослав, Жича

Акварел Михаила Валтровића 1873

 

10. Краљ Стефан Првовенчани, Жича

Акварел Михаила Валтровића 1873

         Фреске манастира Жиче су биле обновљене у доба краља Милутина 1309-1316. Ликовна конфигурација реастаурираних краљевских портрета је углавном поновила претходни садржај. Пада у очи да је Феликс Каниц нацртао круне са крстом на врху, а Михаило Валтровић са великим драгим каменом орфаносом (ορπφοανοσ, камен „самац“), који је од 1314. на српским крунама замењен крстом.

         Последњи је цртеже фресака Стефана Првовенчаног и краља Радослава радио Бранислав Живковић 1985. године. Он је видео круну краља Радослава са орфаносом на врху (слика 11), а круну Стефана Првовенчаног са крстом (слика 12). Таква разлика је немогућа – они носе исту круну, исти дијадимат! Вероватно је слој са орфаносом старији, насликан 1221, а слој са крстом насликан 1314-1316. То би требало да утврде конзерваторска испитивања која још нису предузимана.

 

11. Краљевић Радослав, Жича

Цртеж Бранислава Живковића 1985

 

12. Краљ Стефан Првовенчани, Жича

Цртеж Бранислава Живковића 1985

         У сваком случају са крунидбених портрета Стефана Првовенчаног и краља Радослава из манастира Жиче се лепо види да је прва српска краљевска круна имала облик дијадимата, типичне византијске круне из ХI – ХII века (слике 1, 2, 3).

 

12. Краљевић Радослав, Жича

Галерија фресака, око 1960

 

13. Краљ Стефан Првовенчани, Жича

Галерија фресака, око 1960

         На сликама 12. и 13. је приказано стање жичких фресака Стефана Првовенчаног и краља Радослава са почетка шесдесетих година ХХ века. Портрети су оштећени и испрани, главе и круне се једва разазнају, а од орлова на коластим аздијама углавном се види само подсликани слој. Још увек пропадају због климатских утицаја, јер се налазе на отвореној, спољној страни портала, а заводи за заштиту споменика сматрају да фреске не треба да се рестауришу да би се сачувале у „изворном“стању!

извор: fakti.org/srpski-duh/istorija-ne-tumbaj/evo-kako-je-krunisan-prvi-srpski-kralj-stefan-prvovencani-u-zici-na-spasovdan-20-maja-1221

1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ