Борис Јељцин се наравно не може се избрисати. Разрушио је највећу земљу у свету, извргнуо је руглу: а то је ружичасти сан сваког руског „либерала“. Али, они немају такав инструмент као Јељцин. Јељцин је имао. Јељцин је (на нашу несрећу) победио зато што је био исконски и што је поседовао све црте исконског човека. А то што је он био изрод – ту се ништа више не може учинити, заслужили смо таквог

Да Јељцин није пропио свој ждребећи организам него проживео још десет година – било би све исто што и данас. Сви знаци „повратка у тоталитаризам“ и „реанимација Совјетског Савеза“ – били су за његов владавине утемељени. Јељцин је увео трупе у Придњестровље („Крим-наш“ №1) и сломио румунске нацисте који су се тада накотили у Молдавији. Јељцин је увео трупе у Чеченију („Крим-наш“ №2)

Да су Јељцину уградили ново срце, нове бубреге, нову јетру, четворособну и са додатном турбином, данас бисмо гледали потпуно исте ствари: „пролеће“ на Криму, нову спиралу хладног рата, антиамериканизам, тиху подршку „сепаратистима“ у Донбасу, параде и Шојгуа. Можда би Јељцин данас био још радикалнији – истина, учинио би и више грешака

У белом Јељциновом маузолеју ће се налазити експозиција „Наследник“ са великим плакатом: „Волођа, чувај Русију!“ Још и експозиција: о томе како је он чува. Како је завештано – тако је и чува. Не треба тамо ништа рушити. Треба само преместити неколико фотографија и приказати ширу слику деведесетих. Тада ће руска прогресивна јавност схватити да ни тамо нема ништа своје

Пише: Захар ПРИЛЕПИН                                                             У САДАШЊЕМ упрошћеном облику, руски либерализам је – од свих учења која данас постоје највише идеалистичко. У извесном смислу он је налик на озлоглашене „црностотинаше“ (али, не бркајте их са стварним руским црностотинашима пре револуција из 1917., који никада нису били, чак ни издалека, толико чудовишни како су их приказивали и још увек приказују).

Исто као што црностотинаши новог кова желе да протерају или да истребе сво јеврејство и све друге сувишне туђинце, руски „либерали“ жуде да измене, обуче или лоботомирају огромну већину становништва у Русији. Суштина је иста, али су размере веће.

Становништво им изгледа аморфно, слабо, ништавно, јер „није изашло да спасава Совјетски Савез“ (заправо, совјетски људи су због своје наивности напросто преспавали распад, а већ од 1992. три године узастопце улицама су ишле озлојеђене масе од сто, двеста, триста хиљада људи – никаква Болотнаја није тако врвела).

А ако тада нису изашли, расуђује наш „либерал“, значи, и сада неће изаћи да спасавају свој „Руски свет“, свој „Бесмртни пук“, свој „Крим-наш“ и своје срамно, убого, мрско „руско пролеће“.

И, како се сада изражава Дмитриј Биков: своју „менталну катастрофу“.

Дајте ми само полугу, каже „либерал“, ми ћемо преврнути вашу Русију наглавачке, сукња ће се засукати, штрчаће голе, венозне дебеле ноге. Биће добро, одиграћемо реванш.

Они стално измишљају некакав њихов огромни разгранати систем свенародне тајне подршке, иако је, у ствари, то – „мали народ“ формиран по принципима секте у коју константно врбују нове чланове. Врбују у институтима и по универзитетима, преко њихових радио-станица и новина, преко луксузних часописа и друштвених мрежа, преко њихових „некомерцијалних“ (најкомерцијалнијих на свету) организација и компликованог система донација и узајамне подршке.

Они имају још и свог бога, идола: он је мртав, има бели маузолеј. Презиме идола је – Јељцин.

Имају и апостоле, такође мртве, попут Њемцова. Заправо, њих има више од једног Њемцова, али у свету сјаја мртваци живе по неку сезону, а затим ишчезну. Зато Старовојтова, Собчак, Гајдар и други ни на што не утичу: новопреобраћеним секташима није јасно зашто они треба да воле, враг би га знао кога, а заслуге тих људи не могу се никако описати; исто тако ће бити са Њемцовом – јер, које су његове заслуге, сем што се стално појављују ванбрачна деца?

Па, никакве – његова достигнућа не могу се препричати, о њему нема апсолутно шта да се каже, сем: „Да, сећам се Бориса… Био је тако млад и тако шармантан…“

На пример, Едуард Лимонов и Александар Проханов или покојни Александар Зиновјев имају богате биографије, хапшења, ратове, квинтал књига, визије и грешке, децу такође имају, сасвим је могуће и ванбрачну, у сваком случају, ту има о чему да се разговара и чему да се позавиди – а ви, о чему ћете просуђивати када у други свет оде неки следећи (Алфред, Јељинов министар) Кох?

Колико горчине један бивши јељциновски министар може да носи у свом белом телу?

Али, Јељцин – наравно: не може се избрисати. Разрушио је највећу земљу у свету, извргнуо је руглу: а то је ружичасти сан нашег „либерала“, они то такође желе. Али, они немају такав инструмент као Јељцин. Јељцин је имао.

Мали народ (не у етничком смислу) веома воли да говори о својој индивидуалности, а у ствари, то је увек гомила, чопор, руља, они могу само тако – грубо и дрско. Они увек губе у личној конфронтацији са представником „великог“ народа.

Јељцин је (на нашу несрећу) победио зато што је био исконски и што је поседовао све црте исконског човека. А то што је он био изрод – ту се ништа више не може учинити, заслужили смо таквог.

Руски либерали о томе мало размишљају, само ћутке верују да је Јељцин заувек њихов. Он ће у потребном тренутку оживети, макар привремено, макар на тренутак и – огромним ручердама ухватити свог штићеника за главу и одвући га у пакао.

Оживети или не – нема чега да се плашимо. Ево шта треба разумети: да Јељцин није пропио свој ждребећи организам него проживео још десет година – било би све исто што и данас.

Сви знаци „повратка у тоталитаризам“ и „реанимација Совјетског Савеза“ – били су за његов владавине утемељени.

Јељцин је увео трупе у Придњестровље („Крим-наш“ №1) и сломио румунске нацисте који су се тада накотили у Молдавији.

Јељцин је увео трупе у Чеченију („Крим-наш“ №2), и само монструозно гомилање корумпираних -либерално-буржоаских ниткова око трона, који су издавали једну за другом победе генерала на Кавказу, није дало да се та питања заврше на време.

Јељцин је у почетку раздао суверенитета онолико „колико понесу“, међутим, супротни процеси почели су још у време његове владавине: он више није имао снаге да тиме управља, али му је инстинкт тачно сугерисао да даље тако не сме, даље ће морати другачије, обрнуто („Све што сте однели донесите назад – ја сам се нашалио“).

Да су Јељцину уградили ново срце, нове бубреге, нову јетру, четворособну и са додатном турбином, данас бисмо ми гледали потпуно исте ствари: „пролеће“ на Криму, нову спиралу хладног рата, антиамериканизам, тиху подршку „сепаратистима“ у Донбасу, параде и Шојгуа.

Или је Шојгу постојао још у његово време? У његово време РПЦ је несумњиво заузела своје место.

Можда би Јељцин данас био још радикалнији – истина, учинио би и више грешака.

Ипак, треба мало кориговати експозицију у његовом белом маузолеју.

У маузолеју треба да се налази придњестровска експозиција: треба је назвати „Прва битка са најновијим фашизмом“, тим пре, што је то стварно био први окршај.

У маузолеју треба да се налази кавкаска експозиција: треба је назвати „Прва битка са ИСИЛ“, тим пре, што је то стварно био први окршај.

У маузолеју треба да се налазе експозиције на тему „Протеривање либерала из власти“: зато што су Јегора Гајдара, Бориса Њемцова, Петра Авена, Алика Коха и читаво то друштво изгурали из Кремља у време Јељцина.

У маузолеју ће се налазити експозиција „Први председник и Руска православна црква“. (Иначе, Јељцин би такође стрпао у затвор „Пуси-рајот“, само нешто краће: он је био јекатеринбуршки партијски конзервативац, све то – њему се не би свидело).

Наравно, у маузолеју ће се налазити експозиција „Наследник“ са великим плакатом: „Волођа, чувај Русију!“

И последња експозиција: о томе како је он чува.

Како је завештано – тако је и чува.

Не треба ништа рушити. Треба преместити неколико фотографија и приказати ширу слику деведесетих.

И тада ћу да видим са каквим образом ће наша прогресивна јавност посећивати своју вољену гробницу.

Ви ту немате ништа своје. Све је приватизовано, чак и ваш мртви идол.

извор: fakti.org/rossiya/evo-kako-je-prilepin-sahranio-ruske-liberale-kada-ce-srbija-svoje

8 гласовa