ШПАНСКИ ПИСАЦ И ДИПЛОМАТА ФИДЕЛ СЕНДАГОРТА: ШИРИ СЕ СТРАХ ДА ЋЕ НОВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ЖИВЕТИ ГОРЕ

  • Уздрмана је веру у економски напредак, за који се чинило да ће трајати вечно. Друго, интензивира се страх од губитка идентитета, због културних промена, изазваних имиграцијом. Таква осећања се политичким језиком изражавају као оштра критика против елита, супротстављање споразумима о слободној трговини, са протестима против имиграције и појавом националистичких слојева друштва
  • Шири се одбацивање глобализације и космополита који инсистирају на њеним корисним ефектима и неповратном карактеру. Оваква оштра реакција против елите може се у потпуности разумети, ако се овај феномен проанализира у религиозном контексту: третирајући га као побуну против пропалих нада у обећани прогрес, у који су веровали тако снажно да је та вера у великој мери заменила стара веровања
  • Глобализација је продукт Запада, из кога су Европа и Сједињене Државе извукле екстра профит. Али, главна питања су унутрашња: како обновити европски пројекат, решивши се истовремено хроничног дефицита демократије, како комбиновати отвореност према спољном свету и социјалну стабилност унутар земље, како привући талентоване имигранте склоне интеграцији? И, најзад: како вратити веру у себе и у нашу будућност?
Пише: Фидел СЕНДАГОРТА, шпански писац и дипломата, El Pais

ПРЕ годину и по дана, амерички геополитичар Роберт Каплан (Robert Kaplan) објавио је студију под називом „Нова мапа европског Средњег века“ (Europe’s New Medieval Map).

Каплан је проучавао успон популистичких снага, супротстављених, између осталог, европској интеграцији, и у закључку упозорава на фрагментацију континента, некада „велики проблем“ Сједињених Држава. Резултат референдума о​​ подршци Брегзиту неколико месеци касније само је потврдио основаност његовог предвиђања.

Међутим, сам Каплан, тако проницљив у опису европских неуспеха, није успео да предвиди налет популистичких идеја у својој сопственој земљи, све док се нису појавиле у свој својој очигледности.

Управо оно што је Каплан назвао искључиво европским проблемом, у великој мери утицало је и на Сједињене Америчке Државе. А ако то утиче и на Европу и на САД, онда, несумњиво,имамо феномен који се може окарактерисати као искључиво западни.

Дефинитивно, Запад је термин који је застарео са окончањем хладног рата, периода када је постојање заједничког спољног непријатеља окупљало земље са обе стране Атлантика. Касније, ни теза о сукобу цивилизација, ни оживљавање Азије нису допринели обнови јединственог западног приступа у супротстављању другим силама.

Протеклих деценија, Европска унија је била фокусирана на своје проблеме, док су се Сједињене Државе удаљавале од Европе, фиксирајући свој поглед на Азију. Али сада, изненада, ми се суочавамо са озбиљним изазовима који имају нешто заједничко, што се појављује унутар наших земаља, а не изван. Дакле, имајући посла са сличним проблемима – поново схватамо наше заједничке интересе и судбине.

Да ли је успон популистичких снага узрокован истим разлозима у Европи и Сједињеним Државама?

Чини се да су узроци слични у суштини, иако у Европи њих прате центрифугалне тенденције, које угрожавају процес интеграције, које нису уочљиве на другој страни Атлантског океана. Али, постоје неке унутрашње тенденције, које се понављају у оба случаја.

Прво, уздрмана је веру у економски напредак, за који се чинило да ће трајати вечно, а такође се стекао утисак, који деле широке народне масе, да ће нове генерације живети лошије од својих претходника.

Друго, интензивира се страх од губитка идентитета, због културних промена, изазваних имиграцијом.

Таква осећања се политичким језиком изражавају као оштра критика против елита, супротстављање споразумима о слободној трговини, са протестима против имиграције и појавом националистичких слојева друштва.

Наравно, ови фактори су комбиновани на различите начине, у зависности од тога да ли је реч о левичарским или десничарским политичким покретима. Међутим, они имају заједничку основу: одбацивање глобализације и космополита који инсистирају на њеним корисним ефектима и неповратном карактеру.

Оваква оштра реакција против елите може се у потпуности разумети, ако се овај феномен проанализира у религиозном контексту: третирајући га као побуну против пропалих нада у обећани прогрес, у који су веровали тако снажно да је та вера у великој мери заменила стара веровања. Све ово је праћено одбацивањем онога што се сматра ерозијом националног осећања.

Ова два аспекта склапају се у изразито песимистичне прогнозе. И овде није реч о скептичној визији и песимизму оних који се не обмањују ограниченошћу људске природе, већ напротив, у овом случају смо суочени са колективним осећањем огорчења због онога што се доживљава као погрешно и неправедно понављање у развоју историје.

С обзиром на слична расположења, вреди запамтити да је глобализација – продукт Запада, из кога су Европа и Сједињене Државе извукле екстра профит пре него што су почеле да помажу другим државама.

Такав оптимизам, који ишчезава на Западу, преселио се на Исток, где су стотине милиона људи у кратком временском периоду прошле из стања сиромаштва у средњу класу. Заиста, један од најзначајнијих ефеката глобализације јесте – повратак демографских индикатора економске тежине, који су били карактеристични у прошлости.

Можемо бити изненађени када сазнамо да је пре само 10 година, привреда Индије, са популацијом скоро 30 пута већом, била слабија од шпанске економије. Данас, индијски БДП двоструко превазилази шпански и има веома високе прогнозе раста у наредним годинама, што значи да је ситуација била нетипична у прошлости.

Међутим, успон Азије и релативни пад у развоју Запада улазе у дуготрајни циклус историје, која још није написана. Осим тога, постоје фактори који могу довести овај невероватан азијски успон до фијаска, ако у будућности мудар поглед на националне интересе не постане приоритетним.

Овде доминира жесток импулс национализма, производ поноса због повратка у прву лигу светских сила, усмерен против суседних, исто тако моћних држава, као што је био случај у Европи у првој половини ХХ века, наравно, са катастрофалним последицама.

У међувремену, Европа и САД задржавају значајне политичке, економске и војне ресурсе који ће им у блиској будућности гарантовати ауторитет у међународним односима. Међутим, главни ризик за обе стране је њихова унутрашња ситуација.

Ствар је у томе што је најубедљивији аргумент западног друштва – грађанска виталност и снага сопственог примера, како воли да нагласи председник Обама – извор његове моћи.

Као последица тога, политичке и друштвене сфере, које подржавају отворени, либерални поредак и неискључиви идентитет, мораће да добију битку идеја и осећања. Да би се то урадило, мора се кренути са разумном храброшћу у решавање важних питања, за која често у прошлости није било времена: како обновити европски пројекат, решивши се истовремено хроничног дефицита демократије, како комбиновати отвореност према спољном свету и социјалну стабилност унутар земље, како привући талентоване имигранте склоне интеграцији.

И, најзад: како вратити веру у себе и у нашу будућност.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/evo-kako-pocinju-da-se-osvrcu-i-placu-fini-ljudi-na-zapadu-koji-su-profitirali-od

2 гласa