Нисам се крио у земуницама и манастирима… Сам сам изнајмљивао станове, храну сам куповао ноћу у продавницама… Био сам веома тих до убиства Ђинђића, а онда су станови постали сумњиви и почео сам да се показујем…

Радован Караџић, први председник Републике Српске који је 24. марта у Хагу осуђен на 40 година робије, каже да је током скривања у Србији неколико пута успео да избегне хапшење. Свака та акција је потом, тврди Караџић, у медијима лажно представљена као полицијска и војна вежба!

2

Караџић је све о вишегодишњем скривању и бегу од хашке потере испричао на саслушањима 25. и 28. јула 2008, непосредно после хапшења, чији записник ексклузивно објављујемо. Други део исказа Радована Караџића преносимо у целости:

У време када су ме на описани начин лишили слободе, код себе сам имао лаптоп који се налазио у посебној торби. Тај лаптоп сам увек носио са собом. У торби је био још и „олимпус“ дигитални диктафон с каблом за прикључење на компјутер, једно „Јеванђеље“, диптих икона Богородице и Христа. На хард диску лаптопа налази се комплетна одбрана коју треба да дам пред Хашким трибуналом.

Такође, поред лаптопа, имао сам педесетак флопи дискова на којим се налази остатак одбране. Ту су сви моји говори које сам држао, интервјуи, Тохољева „Црна књига“ и други материјали важни за одбрану пред Већем Хашког трибунала. Без лаптопа и материјала који ми је одузет не могу дати квалитетну одбрану пред Хашким трибуналом и то ми је у овом тренутку неопходно да ми се врати.

Одбрану сам одувек припремао, кад сам видео прве озбиљне акције хапшења, схватајући да је договор с Америком изигран. Поред те торбе ја сам имао и кесу у којој је био несесер с тоалетним прибором и купаћи прибор (гаћице и капа). Те ствари су ми узете одмах приликом лишавања слободе и те ствари више нисам видео до сада.

Лажна документа

Станове сам налазио преко огласа или агенција, уз лажна документа. Све време боравка у Београду ја сам се сам кретао, јер је то тако најбезбедније
Долазак пред судију

У понедељак 21. јула 2008. после 22 часа, младићи који су ме чували рекли су да се спремим да идем на тај разговор који сам тражио. До тог времена, у та три дана, није ме нико физички ни психички малтретирао.

Међутим, светло у тој просторији је било нехумано, нисам могао да читам и имао сам болове у очима. Иначе, сви ти момци са којима сам контактирао били су врло љубазни и били су забринути због чега не једем.

Дакле, после 22 сата, у понедељак, кад су ми рекли да је дошло време за разговор, рекли су да се спремим, затим су ме узели између себе, поново ми покрили лице шеширом и кроз кухињу одмах извели на тло, до возила које је стајало близу. Сео сам у аутомобил, а поред мене су седела двојица са стране. Кола су у први мах морала да сиђу низ једну краћу стрмину, а потом смо се негде спуштали и имао сам утисак да прелазимо или Топчидерску звезду или сквер код „Драгише Мишовића“, јер сам могао да назрем са стране и кроз рупице шешира толико да се оријентишем. Пре него што сам пошао на тај разговор, ништа ми није враћено од докумената и папира које су ми узели.

4

После тога сам дошао у ову притворску јединицу. Колима смо ушли у неки покривен простор, из којег се са неколико степеника доспева до врата. Дакле, ја сам изашао из кола, попео се на неколико степеница, ушао у просторију и дуго ишао неким ходником. Са леве стране сам могао назрети кроз шешир решетке и схватио да је то затвор. Чуо сам да се отварају нека врата, увели су ме у једну просторију и скинули ми шешир.

То је светла просторија са компјутером, столом, столицом и ту се појавио после кратког времена неки старешина који ме је с мојом лажном легитимацијом у руци питао ко сам и како се зовем. Одговорио сам: „Све је јасно“.

То лице је било у униформи као и сви остали у згради. Униформе су биле плаве боје. Тај старешина је имао неке чинове, кратко ошишан и уљудан. Тада су ми комисијски предочили моје ствари и записнички их одузели. То су ствари из оне пластичне кесе. Торба за лаптоп, лаптоп и остале ствари из те торбе нити су ми показали, нити су ми записнички вратили. Ја сам тад потписао записник о одузимају ствари, који су ми том приликом показали. Тај записник су писали преда мном, а ја сам им помагао да га саставе. У том записнику није поменут лаптоп, нити је био.

Мислим да сам у зграду ушао 10-15 минута после 23 часа. Обавестили су ме да ћу се срести са истражним судијом и обавити законску процедуру. Око 00.45 мене су коначно из тог притвора довели у канцеларију поступајућег истражног судије, овде присутног Дилпарић Милана.
Излазак из илегале

Пропустио сам да кажем да су ми отиске прстију узели тек после саслушања од стране истражног судије и уручења решења истражног судије. Дакле, у та три дана ни на који начин није покушавано да ми се утврди идентитет. Нису ми узети отисци прстију, ни фотографија, ни ДНК узорак.

На питање поступајућег заменика тужиоца колико дуго боравим у Београду одговарам да не могу да одговорим тачно у континуитету, али боравим од времена пре смрти Зорана Ђинђића, до када сам био у илегали. По смрти Зорана Ђинђића, ја се више не кријем.

На питање да ли сам мењао место боравка одговарам „да“, мењао сам често место боравка. Станове сам изнајмљивао у разним деловима града. Станове сам сам налазио, без икакве помоћи, преко огласа или агенција, уз лажна документа. Мој млади синовац Драган Караџић се у жару непотребно жртвује, а истина је ово: био је са мном у контакту СМС порукама и знао је где сам, повремено оријентационо, повремено прецизно. Нову годину смо чекали пре Закона о сарадњи са Хашким трибуналом.

Шта је Караџић причао о хапшењу

* На дан хапшења, у петак 18. јула 2008, био сам у стану у Улици Јурија Гагарина 267
* У 21 час кренуо сам у Батајницу на ноћни фудбалски турнир „Милица Ракић“
* Аутобус је изненада стао, пришла су двојица и ухватила ме, једва сам стигао да се прекрстим
* Држали су ме три дана у ћелији под земљом

Није ми доносио храну да ме не би открио, јер је стално био праћен, али није било ни потребе, јер сам се ја и за време илегалног боравка сналазио за исхрану у некој од продавница које раде ноћу. Све време боравка у Београду ја сам се сам кретао, јер је то тако најбезбедније. Нисам имао помоћ никога у налажењу станова, јер ту помоћ нисам ни тражио јер би ме то угрозило. Ниједном пријатељу у Србији ја нисам јавио да сам у Београду, а од нових познаника сам крио идентитет, тако да нико од старих пријатеља није знао где сам, а од нових пријатеља нико није знао ко сам.

Био сам веома тих и уздржан до убиства Ђинђића и излазио сам само до продавнице, сваки пут неке друге, да ме не упознају. А онда су станови у којима нико не живи постали сумњиви, па сам почео да излазим и да се показујем комшијама. Јавно сам се приказивао да не би ништа посумњали. Разлог да изађем у јавност је да одагнам сумњу од стана у којем као нико не живи.

Радио сам да бих се издржавао, јер нисам имао помоћ од никога. Све време сам био доброг здравља.

Не воли катакомбе

На питање тужиоца одговарам да никада нисам био у манастиру Острог, нити у једном другом манастиру.

Склањао сам се од породице, познаника, пријатеља, фамилије, манастира и свих да им не нашкодим. У црквама сам боравио само за време литургије и прислуживања свећа, не упознавши се ни са једним свештеним лицем. Храмове које сам посећивао такође сам мењао да ме не би запамтили.

На питање тужиоца да ли сам боравио на Романији – био сам на Романији и другим планинама. Када је Романија у питању, на њој сам боравио у време док сам имао заштиту службеног обезбеђења, то је било до 1997. године, кад је МУП повукао службена лица која су била у мом обезбеђењу. На планинама сам увек био сам испод неба, дакле у некој колиби, никад испод земље и у катакомбама које помињете. Када су усвојени закони о сарадњи са трибуналом, отпустио сам све своје телохранитеље и више нико од њих није имао везе са мном.

5

Увек испод неба

На планинама сам увек био сам испод неба, у некој колиби, никад испод земље и у катакомбама које помињете

На питање тужиоца да ли познајем особу под надимком Мргуд – није ми позната особа по имену Мргуд.

На питање тужиоца да ли сам се за све то време видео са Ратком Младићем – од 1996. године, од када је Биљана Плавшић постала в. д. председника Републике Српске, ја се нисам видео са Младићем нити било којим официром било које војске. Једноставно нисам се сретао ни са ким ко ме је раније познавао.

На питање тужиоца да ли сам се виђао са Жарком Гавриловићем – никада нисам видео Жарка Гавриловића за кога ме питате. Чини ми се да је он био председник Светосавске странке и у то време сам га видео на неком скупу, али после 1995. године никад.

На питање одговарам: почео сам да се потпуно скривам кад сам уочио неколико озбиљних акција за хапшење, којима сам једва измакао и које су накнадно проглашаване за вежбе, мада нису биле вежбе јер се вежбе унапред најављују. Постало ми је јасно да је договор с Америком изигран и да морам сам да се бринем о својој безбедности.

Америка га издала

Године 1997. или 1998, на Палама су се појавили људи који су се представљали као истражитељи Трибунала.

Имајући на уму наш правни систем, мислио сам да се ради о истражним судијама и био сам сагласан да им се све са мојим деловањем стави на располагање. Тако су заиста у Влади имали пуну предусретљивост, стекли увид у све што их је занимало и, документовано, запримили све што су хтели и разговарали са свима са којима су хтели.

6

Према мојим сазнањима, однели су преко 300 докумената, оригиналних наредби за које су утврдили како су донесене и протоколисане, касета и других докумената. И сами су изјавили да није било рестрикције. У то време ја сам размишљао и припремао сам се за добровољну предају том суду, рачунајући на праведно суђење. Показало се да је то била превара. Они немају истражне судије и то нису истражитељи Трибунала, већ истражитељи тужилаштва. То сматрам озбиљном процесном грешком и недопустивим поступком. То, као и чињеница да су били селективни у избору материјала који је ишао мени у прилог, одбацујућег, уверило ме је да не треба да идем пред тај суд. Нерадо су узимали ослобађајући материјал.

Хашка превара

Године 1997. или 1998, на Палама су се појавили људи који су се представљали као истражитељи Трибунала. Припремао сам се тада за предају том суду, рачунајући на праведно суђење…

Тачно је да је постојао споразум са Америком, који је Холбрук у име Америке постигао са мојим опуномоћеним сарадницима који су преговарали у моје име, као представника Републике Српске. Чак је Холбрук изјавио да је постигао и више од успеха јер је по Дејтону требало да се одрекнем јавних функција, а он је постигао да се одрекнем и страначке функције која није била јавна.

По том споразуму, Америка је гарантовала да неће бити укинута Српска демократска странка и да ће јој бити дозвољен излазак на изборе, те да за мене Хаг више не постоји иако ће неко време остати оштра реторика против мене. Ја сам тражио да исто важи и за генерала Младића, али не знам да ли је Милошевић нешто у то време постигао, пошто ја нисам могао да говорим у име генерала Младића.

Пошто ми предочавате наводе у чланку „Филмска потера за др Дабићем“, који је објављен у дневном листу „Пресс“ на данашњи дан, 28. јула 2008. године, ја тврдим да ниједан навод у том чланку који се тиче наводне активности агената БИА према мени као др Дабићу, у време задржавања, а ни раније, под маском мојих пацијената није тачан. Ја не знам да ли су мене ухапсили припадници БИА или ВБА.

То је све што имам да изјавим.

informer.rs/vesti/politika/65312/ISTINA-HAPSENJU-KARADZICA-PRVI-JAVNOSTI–ubistva-DJindjica-onda-poceo-pokazujem

Прочитај без интернета:
2 гласa