Може ли траг новца којим се финансира неколицина овдашњих невладиних организација да објасни њихов статус у српској јавности и друштву, без обзира на оно што те невладине организације учине тој јавности и том друштву?

У центру Београда, у Кнеза Милоша улици број 4, ниче споменик људским правима и демократији у Србији. Или је то споменик непроглашене окупације Србије? У сваком случају је то споменик бахатом и нетранспарентном располагању новцем и имовином грађанки и грађана Београда и Србије. Како су „Новости“ приметиле пре неколико дана, реч је о пословном простору површине 512 квадратних метара у срцу Београда, који је на неодређено време и без икакве накнаде Град Београд уступио на коришћење „Кући људских права и демократије“, организацији у којој је окупљено пет невладиних организација (Грађанске иницијативе, Београдски центар за људска права, Комитет правника за људска права, Хелсиншки одбор за људска права, Центар за практичну политику).

Нетранспарентност сагледавамо у питању процедуре по којој им је уступљен овај простор (решењем бившег градоначелника Драгана Ђиласа, без икакве јавне расправе или претходног демократског процеса одлучивања) сагледавамо је у питању разлога због којих је изабрано баш ових пет организација цивилног друштва а не неке друге (Фонд за хуманитарно право, на пример, или Центар за очување наслеђа Косова и Метохије, или Асоцијација Рома, или „Звончица“ – удружење родитеља деце оболеле од малигних болести, или Цемтек – Центар за музику, театар и кинематографију, или Центар за бесплатну стерилизацију и превентивну бригу о псима и мачкама мешанцима, или…) то јест, да ли је и другим организацијама цивилног друштва Град понудио тај или неки други бесплатни простор, ту је онда и питање зашто би невладине организације биле привилеговане бесплатним пословним простором, за разлику од занатлија, кафеџија, трговаца… који закуп пословног простора плаћају дебело…

Док се бахатост састоји у томе што се, уступањем пословног простора у Кнеза Милоша 4, Град одрекао прихода од, наводе „Новости“, „најмање 100.000 евра годишње“ који би свакако користили много већем броју грађанки и грађана Београда да су употребљени за, рецимо, обнову још неког дечјег обданишта, или школске фискултурне сале, или су могли да буду искоришћени за лечење неке болесне деце којој је помоћ неопходна…

Сребреничка подвала

Но Кнеза Милоша 4 је само материјална последица оне упитаности да ли та „Кућа људских права и демократије“, и све што она симболизује, представља споменик демократизацији или пак непроглашеној окупацији Србије? Ову је упитаност додатно појачао низ од неколико недавних догађаја без директне међусобне везе.

Најпре је једна од срећних добитница простора у Кнеза Милоша 4, прва дама Хелсиншког одбора у Србији, Соња Бисерко, пред Међународним судом правде у Хагу сведочила против Србије у спору који је пред овим судом повела Хрватска због наводног геноцида; иако је и сама Бисерко изјавила да је свесна да се „мој пристанак да сведочим у том процесу третира као издаја“, њено је сведочење против сопствене земље (добро, земље у којој живи) изазвало тек занемарљиву реакцију јавности. Потом су „Жене у црном“, а био је међу њима и понеки мушкарац, тик после обележавања 15-годишњице почетка НАТО агресије – 26. марта – на Тргу Републике организовале „мировну акцију ¸Памтимо злочине на Косову‘“, „а поводом 15 година од злочина почињених над албанским становништвом на Косову“; реакција јавности свела се углавном на Фејсбук коментар бившег телевизијског водитеља, који је због тога одмах приведен и провео је неколико дана у притвору, упоредо са њим је приведен и вођа покрета „Наши“ због објављивања на Интернету „списка 30 највећих србомрзаца и издајника међу јавним личностима“ чији је циљ „указивање јавности на све оне који у друштвено-културном простору Србије некажњено шире говор мржње према српском народу и чине тешка кривична дела дискриминације и ширења верске, националне и етничке мржње и нетрпељивости, а никада до сада нису изведени пред лице правде“,а уз све то су надлежни државни органи обавестили јавност да би и лајковање оваквих садржаја на интернету могло да се протумачи као кривично дело… И најзад, 9. априла, Министарство одбране Србије отказује промоцију књиге „Сребреничка подвала“, заказану месец дана раније за 10. април у Дому Војске Србије; до отказивања долази пошто је Фонд за хуманитарно право – на чијем је челуНаташу Кандић заменила Сандра Орловић – тог 9. априла издао саопштење у којем „захтева од Министра одбране Небојше Родића и Начелника Генералштаба Љубише Диковића да онемогуће одржавање овог скупа у просторијама државних институција“…

Па се, после ових случајева а они су тек део случаја у којем живимо и не знамо му лека, поставља оправдано питање узрока недодирљивости споменутих, и осталих њима сличних и блиских невладиних организација. Јесмо ли толико огуглали на оно што и сама Соња Бисерко доводи у везу са издајом? Да ли је ћутање јавности, поводом перформанса жена које су уцвељене само због злочина које су починили Срби, знак да је јавност схватила да је сваки злочин страшан само ако су га Срби починили? Или се то ћутање може схватити и као достојанствено игнорисање непристојне провокације? Што би и Соњу Бисерко, и жену у црном,Сташу Зајовић, и Наташу Кандић и Сандру Орловић…, претворило у ходајуће негације свега што о Србима тврде јер им Срби из дана у дан, толеришући чак и оне који их најстрашније вређају оптужбама да су геноцидни злочинци, масовни силоватељи и затуцани ксенофоби, доказују своју културу толерантности и домаћинске широкогрудости; ако је тако, само нека тако и остане.

Траг новца

Али не исцрпљује се објашњење нашег случаја само овим могућностима; како објаснити, на пример, ону очигледну узрочно-последичну везу између захтева ФХП-а и одговора Министарства одбране поводом књиге о Сребреници, или пак давање на бесплатно коришћење државне, народне имовине особи која ту исту државу и народ денунцира због (наводног) геноцида?

Новинари истраживачи у Сједињеним Америчким Државама и осталом развијеном западном свету имају једно златно правило:Фолов д мани. Прати ток новца. Испратимо ли ток новца којим се финансирају ове заступнице људских права и ексклузивне српске одговорности за злочине, долазимо до поприлично једноставног објашњења њихове моћи и недодирљивости пред којима салутирају и министар одбране и начелник Генералштаба онога што је преостало од српске војске. Свима су им, наиме, финансијери углавном исти, и углавном проистекли из безбедносно-политичких структура Сједињених Америчких Држава, што нас иначе баш чуди.

Фонд браће Рокфелер, на пример, поред осталих у Србији, финансира и Фонд за хуманитарно право, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Жене у црном, Центар за евроатлантске студије… ФХП је, тако, 5. јуна 2013. добио 17.000 долара, 18. октобра 2011. 180.000 долара, 18. јуна 2009. 75.000 долара, Центар за евроатлантске студије Јелене Милић 2. августа 2012. 45.000 долара и још 30.000 11. априла 2011, Хелсиншки комитет Соње Бисерко 75.000 долара 13. фебруара 2008, „Женама у црном“ је кроз Реконструкција женски фонд, чије су оснивачице, плаћено 30.000 долара 19. јула 2010, и пре тога 80.000 долара 9. марта 2006, а на листи плаћеника Фонда браће Рокфелер су и Независно удружење новинара Војводине, Иницијатива младих за људска права, Центар за регионализам, Београдски фонд за политичку изузетност… Иако није потребно посебно доказивати везу Рокфелера са вашингтонским естаблишментом, па и оним безбедносним, напоменимо да се међу руководиоцима овог фонда налази и Николас Бернс, некадашњи амерички амбасадор у НАТО, званичник Националног савета за безбедност задужен за Русију, Украјину и Евроазију, трећерангирани у Стејт департменту између 2005. и 2008…

Институт за мир Сједињених Држава (Унитед Статес Институте оф Пеаце – УСИП) федерална институција коју је основао амерички Конгрес 1984. са циљем да „служи народу и влади (САД)“ и у чијем борду директора седе и амерички државни секретар и секретар за одбрану, финансирао је Хелсиншки одбор за људска права Соње Бисерко са 34.550 долара у фискалној години 2006. и 45.000 долара 2004, Фонд за хуманитарно право исте фискалне године са 40.000 долара, а финансирали су и Цесид, Б92…

Указали смо раније на везу УСАИД-а са америчким безбедносним структурама; укратко, УСАИД делује, стоји у његовим оснивачким актима, „на основу спољнополитичких смерница председника САД, државног секретара и Националног савета за безбедност“ у којем пак седе и директор ЦИА, и директор Националне обавештајне заједнице, и амерички секретар за одбрану, и начелник Генералштаба америчке војске… Осим што директно даје паре Фонду за хуманитарно право који заузврат даје инструкције српском министру одбране и начелнику Генералштаба који заузврат те инструкције испуњавају, УСАИД заједно са „Чарлс Стјуарт Мот“фондацијом (и немачким Маршал фондом, такође из САД) учествује у формирању Балканског фонда за демократију (Иван Вејвода је био његов извршни директор) који финансира и Хелсиншки одбор за људска права и Центар за евроатлантске студије, док се споменути партнер УСАИД-а, „Чарлс Стјуарт Мот“ фондација, појављује као финансијер и Фонда за хуманитарно право и Жена у црном (50.000 долара, Годишњи извештај фондације за 2011. годину).

„Жене у црном“ финансира и амбасада САД у Београду (пројекат: 2013/2014. Родна перспектива људске безбедности, у партнерству са Аутономним женским центром и АСТРА) а иста амбасада истовремено финансира и Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) Јелене Милић – на пример, пројекат „Одговори на локалне, регионалне и глобалне безбедносне претње“ – и то у сарадњи са Балканским фондом за демократију, који пак заједно са НАТО одељењем за јавну дипломатију финансира ЦЕАС-ов пројекат „НАТО, Србија и Западни Балкан – Конференција о новом НАТО стратешком концепту“…

И зато ваљда и не треба да нас чуди што антиратне активисткиње и пацифисткиње из „Жена у црном“ наступају заједно са НАТО плаћеницом Јеленом Милић из ЦЕАС-а, рецимо, 4. октобра прошле године у „саопштењу Центра за евроатлантске студије и ¸Жена у црном‘“ под насловом „Заглушујућа тишина која пара уши“, или у заједничком протестном „Саопштењу поводом именовања Доминика Строс-Кана за економског саветника владе Србије“, или у саопштењу од 4. марта ове године „Соња Бисерко није сама“ поводом њеног сведочења против Србије, а у корист Хрватске…

Међу финансијерима ЦЕАС-а је и Национална задужбина за демократију (НЕД) – 38.000 долара 2013, 36.000 долара 2012… која пак финансира и Фонд за хуманитарно право (47.000 долара 2013, 45.000 2012.) али и „Пешчаник“, Е-новине, Јуком, Иницијативу младих за људска права (114.000 долара у 2012. години) Независно друштво новинара Војводине (скоро 100.000 долара само 2012.)… При чему треба имати у виду да се НЕД готово у потпуности финансира из буџета САД (буџетска линија Стејт департмента намењена УСАИД-у) и да се финансирање пројеката у иностранству обавља уз консултације са Стејт департментом; у његовом борду су и Елиот Абрамс, заменик националног саветника за безбедност у администрацији Џорџа Буша Млађег, Мишел Дан која је радила – не наводи се прецизна функција – у Бироу за обавештајне послове и информације (Тхе Буреау оф Интеллигенце анд Ресесарцх, ИНР) „чија је примарна мисија“ – стоји на његовом званичном сајту – „да прикупља обавештајне податке од користи за дипломатију САД“,Бери Џексон који је био асистент председника САД за стратешке иницијативе и спољне послове, Стивен Шестанович, некадашњи старији директор за развој политике у Националном савету за безбедност, Вин Вебер из Саветодавног комитета америчког секретара за одбрану…

И тако даље, могло би се овако набрајати унедоглед. Све информације којима смо вас засули, од финансираних и финансирања до финансијера, иначе, потичу из јавних, званичних извора; и све што смо изнели представља само део укупне слике, будући да ни наше невладине организације, а ни њихови амерички финансијери, нису онолико транспарентни колико то од других захтевају. И још је мање транспарентан, премда се наслућује, посао који финансирани заузврат обављају за своје финансијере.

А одговор на дилему којом смо започели причу – какав нам то споменик ниче у Кнеза Милоша 4 – ваљда је сад потпуно јасан.

www.in4s.net/index.php/nikola-vrzic-evo-ko-koliko-placa-natasu-kandic-sonju-biserko-zene-u-crnom-b92-cesid-pescanik-e-novine/

13 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ