Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

ДРУШТВО у Русији се дели у две категорије.

У првој су они који су уверени да је Рај на земљи био створен један једини пут у историји на Западу. А да другога неће бити и не може ни да буде. Зато је Запад за њих – апсолутни квалитет живота, социјалних и људских односа и принципа поретка у свету.

Русија за њих није Запад. У „Рашки“ нема и не може бити ничега што би могло да се упореди чак и са Португалом. Земљиште није такво, а ни посебног ваздуха слободе нема.

Самим тим Русија не може да буде Запад, нити да се држи као Запад. Све што је код нас могуће, то је – радити „као на Западу“, слично као што су у колонијама грађени „европски квартали“, у које само што нису земљу и ваздух из Енглеске довозили. Разумљиво, ни ти квартали нису били оно право, али су били макар нека острвца живота за човека.

Пошто је Једини Рај тамо, то значи да само преостаје да се трудимо да се нађемо тамо (на Западу) – па ма у ком статусу. Дакле: мора се купити карта за Рај. А да би се нешто такво могло купити – мора се нешто продати.

Проблем дружине наших патриота иностранства је у томе што њени припадници, по правилу, немају шта да продају осим – Рођене земље.

Они су без посебних компетенција и талената релевантних за тамошње тржиште. Наши људи који су већ на Западу и који су тамо конкурентни – по правилу су умерено критични према Западу, а некада и веома критични. Код њих ништа и не мирише на патриотизам према иностранству.

Зато, кад чујете нешто у стилу „ми смо паметни људи који су потребни целом свету, а овде нас не цене“ – знајте да су пред вама безмало сто посто дестилисана, безобразна и неука стока…

Самим тим: њима и преостаје само да купе карту, продајући Рођену земљу у најбуквалнијем смислу.

Државни функционери ове сорте понашају се као феудалци-земљопоседници јер Русију користе као извор ренте….

Бизнисмени исте пасмине доживљавају сопствену земљу као свој обртни капитал. Настоје да се домогну неког уговора, да се договоре о подели плена, да мазну свој део кеша и да збришу…

Гори од свих су припадници „креативне класе“… Да имају праве способности – давно би отишли из земље, а не кукали. Пошто их немају, остаје им само да продају Родну земљу у чистом виду. Чак и као идеју јавног добра. Они кеш који им је потребан да купе карте – такви извлаче из разарања и самог појма Родна земља и из пропагирања тврдње „ништа се неће догодити“.

Галаме обично о одсуству демократије, институција и слобода. Само, њима реално никаква демократија и институције нису неопходни јер су уверени да „независно од свега, ништа добро неће бити“. Њима је потребно само да се од њих откупе: „Инсититуције? Може ли у готовини?“.

Међутим, са сваком конкретном акцијом растурања Родне земље остаје све мање и мање. Зато су припадници „креативне класе“ најзаинтересованији за екстериторијално живљење. Он су за екстериторијалност пармезана, за „умно окружење за умне људе“ и све у том стилу…

Управо ове три групације патриота иностранства и киње нашу земљу.

Чиновнички јарам је најбруталнији и изазива највише негодовања јер је повезан са ванекономском принудом и злоупотребом јавне власти.

Јарам бизниса је најразорнији пошто подрима производње снаге и сеје темпиране бомбе у виду вишеспратница на проблематичним темељима и без канализације.

Јарам „креативне класе“ је најсмрдљивији и провоцирајуће увредљив.

Све ове групације патриота иностранства из све снаге мрзе „обичне“ патриоте.

Патриоте су људи који сматрају да је за нас достојан живот могућ само у Русији. При том се не ради ни о каквом „алтернативном“ достојном животу за који је идеал измишљен по принципу „грожђе је зелено“, већ о најобичнијем животу са добрим путевима и аутомобилима, са добрим образовањем и лековима, са лепим стварима.

Нормални патриота прави свој стил бољег живота без икакве фетишизације иностраног, било позитивне било негативне. А да би се то могло – не смемо се лепити за успехе Запада, већ постизати своје успехе…

Темељ западног благостања је развијена индустријска економија. Земље Азије које су развиле сопствену индустрију такође су у веом повољном положају. А све приче о постиндустријализму биле су мамац за наивчине: чим су постале могуће потпуно роботизоване фабрике – САД су почеле да повлаче своју производњу из Кине и других држава.

Русија је дозволила „патриотима иностранства“ да униште знатан део њене индустрије као неконкурентну и никоме потребну, а сада се испоставља да није у стању да себе обезбеди практично ничим.

Запад је почео да проповеда слободну трговину тек кад је достигао одређену висину у економском развоју… Тада је понудио једначину: ми вама апсолутно слободно нудимо своју скупу електронику, а ви сте апсолутно слободни да нама испоручујете своје банане. Тако је профункционисала идеална подела рада: свако производи оно што најбоље уме. Ви ефикасно производите банане, а ми ефикасно правимо „Ајвоч“.

Симптоматично је што су се све три групације патриота иностранства накострешиле чим је почео, колико год да је неусаглашен, рад на нашој производњи. Њихови припадници су почели да сложно тврде да је за њих атмосфера у друштву постала потпуно неподношљива и да морају одмах напустити Русију.

Ти људи воле чоколаду, али не фабрике чоколаде. Они желе да у бившим фабрикама чоколаде отварају своје „стваралачке офисе“ и плаши их што су домаћи производи затровани хлоридом натријума.

У свему овоме постоји још озбиљнија страна проблема,

Њима је мало да продају комад Родне земље и да збришу са тим новцем. Наши покушаји да Русији обезбеимо успех противрече њиховој животној стратегији. Зато они нису само спремни да кидну преко границе – они ће нам у свему активно сметати.

Не постоји трећи начин: или правите, чак и оштрим мерама, сопствени успех и почињете да га извозите, или покушавате да увезете туђи успеш. Додуше, у овом другом случају постоји и гора варијанта – кад сами себе извозите према туђем успеху. У том случају и долази до трговања Родном земљом.

У томе постоји једна невоља. Продајна цена ваше земље пада. Они који вам продају свој успех имају стотине начина да оборе вашу, а подигну преко мере своју цену.

При том имате све више конкурената који желе да тргују другим комадићем ваше земље – па цена пада још више. Другим речима, кад се распродаје Рођена земља делује закон падајуће зараде.

Сваки следећи њен комад све теже је приграбити, а продаје се јефтиније него претходни.

Зато је прави пут ка благостању само један: правити свој национални успех, а затим га и извозити.

Мора се бољи и квалитетнији живот „производити“ овде – са узлазном линијом, а не са падајућом зарадом као код трговаца Родном земљом.

fakti.org/rossiya/evo-prilike-da-uporedite-ruske-patriote-zapada-sa-srpskim

Прочитај без интернета:
5 гласовa