Сви су желели „европске реформе“, свима су обећаване „европске реформе“ и – сви су их добили. Јер, зар вам нису подигли цене струје и осталог? То су заправо европске реформе, а још нису коначне пошто је цена струје и даље два-три пута нижа него у Европи…

  • На ово „Европејци“ кличу: онда ми желимо и европске плате! Узвраћају им: „Нема проблема. Зарадите их“. А они питају: „Где да их зарадимо?“ и добијају одговор: „Али европске реформе се не односе на плате. Плата је -приватна ствар“…
  • Руси су се у 20-ом веку насвргавали својих „злочиначких влада“. Намајданчили се до изнемоглости! Чак 90 одсто Руса није баш задовољно својим животом, у последње време им је постало теже. Али опет 90 одсто Руса – реформе НЕ ЖЕЛИ. Не, нико неће одбити повећање плата, никоме не сметају асфалтиране улице – такође. Али, ради тога стављати лонце на главу и палити гуме у Кремљу – Боже сачувај! Наскакали су се Руси, отрезнили, сазрели. Гледају комшије у Украјини са ужасом: зар смо пре само 25 година и ми били такви?

Пише: Јуриј АЛЕКСЕЈЕВ, Рига

        ПЕВАЧ Виктор Цој је мртав. Али сећања, како су стадиони и тргови скакали уз његову песму „Ми хоћемо промене“ – и даље живе. Тако нешто је тешко заборавити.

        Гледам украјинске ТВ, водим дуге ноћне разговоре на Скајпу са становницима ове, мени не туђе, земље. Код њих је сада најпопуларнија мантра – „реформе-промене-реформе-промене-реформе-промене“.То понављају сви, и мајданци и антимајданци, па чак и неутрални нихилисти.

        Сви хоће – промене!

        Питао сам многе: а какве реформе-промене желите, молићу лепо?

        – Европске!

        – Па оне се код вас одавно спроводе!

        – Где?

        – Зар вам нису подигли цене гаса и струје? То су заправо европске реформе. Осим тога, оне нису коначне. Према мојим проценама, ваше цене су и даље два-три пута ниже него у Европи…

        – Али, онда ми желимо и европске плате!

        – Нема проблема. Зарадите их.

        – Где да их зарадимо?

        – Али европске реформе се не односе на плате. Плата је -приватна ствар…

        – Ми желимо европску медицину!

        – Ништа лакше. Платите визиту доктору 100 евра -и добиће те је. Или сваког месеца 200-300 евра за осигурање…

        – А где да нађемо толике паре?

        – Зарадите…

        – Ми желимо европске пензије!

        – Глупо питање! Платите пензионом фонду 300-500 евра месечно – и кроз 40 година добићете пензију.

        – А где да нађемо толике паре?

        И тако – у круг. Да ли вас ово подсећа на нешто? Мене – да.

        Сличне „реформе“ сањао је пре 25 година, совјетски народ, стотине хиљада људи је скакало на Црвеном тргу, на обали мора у Риги, на булевару Руставели у Тбилисију. Скакали уз заразне ритмове песме „Промене желе наша срца!“.

        Притом су, подсећам: највеселије и највише скакали управо они, које су те „промене“ погодиле најдиректније: студенти, млади научници из различитих истраживачких института, млади стручњаци из државних предузећа. Управо су њих толико жељене реформе потпуно лишиле средстава за живот већ сутрадан после њиховог увођења. На кијевском Евромајдану су пре две и по године скакали практично исти људе. Истина, друга генерација.

        Иако живим у Летонији, то јест – „европејац“ сам са искуством, за моје украјинске пријатеље, ја сам – „ватник“, руски империјалиста и корумпирани путински новинарчић. Не спорим. Ја – заиста јесам „ватник“, заиста јесам – руски империјалиста и по многим питањима – пропутински сам настројен. Међутим, новац од Мрачног не добијам. Волонтер сам, да тако кажем.

        Тако, након напорног и бесмисленог евро-теста (хоћете – зарадите), моји украјински пријатељи ваде последњи аргумент: али зато смо слободни! Ми смо у својој земљи збацили злочиначку владу. Ако пожелимо – и ову ћемо да свргнемо! А ви сте, Руси – робови. Ви сте – слаби!

        Ово је занимљиво питање.

        Прво, нисмо слаби. Ми Руси смо, у 20-ом веку прилично посвргавали своје „злочиначке владе“. Намајданчили смо се до изнемоглости! Али сада…

        У последње три године четвртину времена сам провео у Русији. Много путујем, много говорим, новинарски испитујем расположења својих земљака по СССР.

        Моја процена, наравно, није референтна, али њени резултати су овакви: 90 одсто Руса није баш задовољно својим животом, у последње време им је постало теже. Али опет 90 одсто Руса, са којима сам разговарао, реформе НЕ ЖЕЛИ. Не, нико неће одбити повећање плата, никоме не сметају асфалтиране улице – такође. Али, ради тога стављати лонац на главу и палити гуме у Кремљу – Боже сачувај!

        Наскакали су се Руси, отрезнили, сазрели. Гледају комшије на југу са ужасом: зар смо пре само 25 година и ми били такви? Да, били сте!

        Сећате ли се детињства? Како смо осветољубиво мислили: ево кад ја порастем, сваки дан ћу куповати себи играчке и јешћу само сладолед. Доле мамина „влада“, која ми не дозвољава да то урадим одмах и сада! А-а-а-а!.. Већина деце у пубертету прерасте ово расположење.

        Да ли је руски народ изашао из стања дечјег „слободарског размишљања“? Ево једне чињенице: без обзира колико провокатори надувавају ствари вукући по трговима разне „угрожене“ возаче камиона, девизне штедише, шунка-пармезан обесправљене – ништа им не помаже.

        Реформе у Русији се, међутим, ипак спроводе. Не тако брзо и радикално, као што би хтели они чија „срца желе“, али Путинов стил је – мека терапија, чак хомеопатија, а нефронтална хирургија. Ипак, чини ми се да ће у наредних годину-две он кренути да делује одлучније.

        Јер, само су у зрелом народу могуће реалне промене. Народ прво мора схватити да се на поклон ништа не добија, да је свака реформа -у почетку – болна.

        Хоћете повећање пензија? Примените повећање старосне границе за пензионисање. Желите да вам кров не пада на главу? Платите више за комуналне услуге… По мом мишљењу, Руси су то схватили.

        Само још мало о земљи која се налази на сат лета јужно од Москве.

        Тамо се промене спроводе већ трећу годину. Мењају се тужиоци, полиција/милиција, министри, премијери, губернатори, закони, прописи, споменици. Сваке недеље, на неком мајдану се нешто пали, неко се свргава-лустрира.

        Променили – постало још горе, још променили – још горе, још променили – тотално лоше… А народ тражи: дај још, још промена! Радикалније, јаче! Све променити, одмах, овде и сада! Ха-а-а-а!!!

        Да ли сте икада приметили да реч „промене (перемены)“ и реч „издаја (измена)“ -имају исти корен? Оне обично иду заједно.

        „Издаја“ није у смислу – Јудина, већ наркоманска.

        За оне који нису упућени: код наркомана се „издаја“ зове када уобичајени наркотик уместо очекиваног „пријатног зујања“ изненада доводи до страха и слома. Дешава се. И како би се скинуо са „издаје“, наркоман обично узима другу, јачу дозу, ако не помаже – трећу…

        А онда… А онда – предозирање и смрт. Ако га лекари не „испумпају“.

        Превео: Срђан Ђорђевић

извор:fakti.org/rossiya/medija-menju/evo-udice-na-koju-su-hvatani-i-jos-se-hvataju-i-srbi-i-gradjani-bivseg-sssr

Прочитај без интернета:
9 гласовa