СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ

Европа је за Америку постала проблем и очигледно да се моделом хибридног рата већ кренуло са решавањем тог проблема

Европска унија је већ дуго у дубокој кризи, чији су основни узроци њено накарадно устројство, историјски потрошен и политички превазиђен смисао те европске интеграције. Измучена нарастајућим бесмислом ЕУ је ушла у фазу егзистенцијалне кризе, која озбиљно прети и формалним распадом европског пројекта. Та актуелна фаза кризе све више, међутим, сугерише да је реч о америчком хибридном рату против ЕУ и Европе, на чијем удару су пре свега Немачка и Источна Европа. Америка се кроз форму хибридног рата директно умешала како би ослабљену и расуту ЕУ и дестабилизовану Немачку искористила за своје стратешке циљеве – одржавање контроле над Европом и стварања своје тампон зоне између Русије и Немачке.

Главни инструменти тог најновијег америчког хибридног рата су избегличка криза и заоштравање односа са Русијом. Главни циљ тог најновијег америчког „ратовања“ у Европи је Немачка као кључна европска земља. То помало звучи чудно, јер је познато да је та земља, упркос својој економској и популационој моћи, од Другог светског рата на овај или онај начин под америчком контролом, као и цела Западна Европа. Ситуација се, међутим, силом прилика и природом развоја међународних односа после пада Берлинског зида и комунизма полако мења и кључне земље постепено крећу као самосталнијој политичкој и економској политици. То у реалности значи измицање америчкој контроли. Тај процес истовремено прати и дубока криза Европске уније као кључног америчког инструмента у контроли целог европског континента, који би могао да нестане заједно са том већ обесмишљеном интеграцијом. Америка једноставно не може да дозволи урушавање своје доминације у Европи, јер то је њен стратешки интерес број један и спремна је да уради било шта што сматра да је потребно како би задржала контролу над Европом.

КРАЈ „НЕМАЧКЕ ЕВРОПЕ“

И то се у Вашингтону и не крије. У последњих неколико месеци у Вашингтону је на различитим нивоима саопштавано да је Европа један од приоритетних политичких проблема за Америку и да је на листи опасности за америчке стратешке интересе на вишем место и од Русије. Европа је за савремену Америку постала проблем и очигледно да се моделом хибридног рата већ кренуло са „решавањем тог проблема“. У овој фази је на сцени деструкција и урушавање комплетне ЕУ, што ће довести до краја такозване „немачке Европе“ како би се, према недавном писању читаног тумача америчке политике Роберта Каплана, показало „да и даље нема алтернативе америчком лидерству у Европи“.

kameronobamamerkel

Главна мета тог хибридног рата је Немачка јер је кључна земља ЕУ и у негативном и у позитивном смислу. Немачкој је очигледно постао тесан, уствари претесан, простор који јој остављају америчка контрола и америчко савезништво и она већ годинама, тачније од америчке инвазије на Ирак 2003. године, када односи Берлина и Вашингтона почињу да се круне, покушава да буде самосталнији фактор на светској и домаћој сцени. Али у Америци се очигледно процењује да је сада прави час за одлучније кораке према Немачкој. Тај прави час дефинишу већ поодмакле и интензивиране дискусије о будућем облику европске интеграције, који би требало да замени оно што се још увек зове Европска унија.

Природно је да унутар Европе пресудну реч о будућој интеграцији има Немачка као најмоћнија земља. Зато је, према америчким стратезима, неопходно сада дестабилизовати Немачку, урушити је изнутра и ослабити њену политичку и економску моћ како она не би била у стању да пресудно утиче на облик те будуће европске интеграције. Без довољне моћи Немачке, Америци се отвара простор да преко својих верних послушника у Европи – пре свега Велике Британије, Холандије и Пољске а у новије време и Француске – обезбеди модел који одговара њеним интересима. Међу идејама о будућој европској интеграцији доминира онај о унији неколико група земаља, и ту идеју подржава и Немачка. Земље унутар сваке групе би биле дубоко међусобно интегрисане, политички и економски, а онда би те групе заједно кроз лабавију везаност чиниле унију Европе. Углавном се говори о групи северних земаља, или немачкој групи, затим јужној и о источној Европи. Нејасна је позиција Велике Британије, која се залаже за посебну северну групу, у којој не би били Немачка и њени најближи савезници као што су Холандија, Белгија и Аустрија, а ништа мање јасније није ни место Француске, где ће она. На столу су и идеје о још једној, Балканској групи. Формирање европске интеграције кроз групе земаља је и интерес Америке јер би онда тако ослабљена Европа била принуђена да се за гаранције своје безбедности потпуно ослони на НАТО, у преводу на Америку. То је и начин не само да НАТО као највећи клијент америчке војне индустрије преживи него и да се обнови донекле изгубљена контрола над Европом.

ПОДИЗАЊЕ ПРЕПРЕКА НЕМАЧКОЈ ПРЕМА РУСИЈИ

За Америку је најважније шта ће бити са групом коју чине земље Источне Европе. Кључни амерички савезник у тој групи је Пољска мада ту су и Балтичке републике, али оне објективно немају потребну снагу да би могле да битно утичу на политичке процесе. Суштина је да, у случају да будућа европска интеграција буде састављена од група земаља, што је врло вероватно, та група Источне Европе буде под америчком доминацијом. На тај начин би се створила нека врста тампон зоне између Русије и Немачке, која би, верује се, била најефикаснији инструмент притисака и утицаја и на Русију и на Европу.

Први услов за остварење те амбиције је потискивање Немачке и њеног утицаја из Источне Европе. То није лак посао јер Немачка је највећи економски партнер тих земаља и некако, упркос историји, природни сапутник Источне Европе. Тај део хибридног рата против Немачке се спроводи преко Пољске, затим такозване Вишеградске групе земаља и Европске комисије. Одавно је познато да је Европска комисија у институционалној структури ЕУ главна америчка полуга, и то је један од разлога што управо Немачка настоји да Комисију све више маргинализује у доношењу одлука у ЕУ. Од 2008. године влада Ангеле Меркел је у великој мери успела да маргинализује Европску комисију, али она је и даље важна и сада је изузетно активна у овом америчком хибридном рату. Најбољи пример је заоштравање односа са Пољском, где ватру највише распаљује управо Европска комисија а онда власти у Варшави доливају уље на ту ватру и свој бес усмеравају пре свега ка Немачкој, а не толико према бирократији у Бриселу. Али, занимљиво, ни према и НАТО, него, напротив, Пољска постаје главни заговорник његовог ширења и трајног базирања у Источној Европи. Актуелна влада у Пољској је нешто другачија у односу на претходне, али у политици и верности према Америци је иста као и све остале. Ту нема промена.

putinmerkel007

Кроз ту призму хибридног рата би требало гледати и на Европи наметнуто заоштравање односа са Русијом. И то је пре свега део хибрдиног рата против Немачке, јер је главни циљ дугорочни прекид веза Берлина и Москве. То је политика Запада, сада Америке, коју је од самог првог дана формирања савремене Немачке 1871. године формулисала Велика Британија. Савез Русије и Немачке је нешто чега се Америка, Велика Британија али и остале земље Западне Европе и изнад свега Источне Европе највише плаше и већ скоро 150 година настоје да се то не деси. У Вашингтону се и не крије да сарадња Немачке и Русије представља „претњу америчким интересима“ и Америка ће „настојати да не дозволи отопљавање односа између две државе“.

ДА ЛИ ЈЕ ИЗВЕСТАН ПАД АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ

Немачка је, утисак је, доста неспремно дочекала овакав развој догађаја, споро и понекад чини се помало наивно. Додуше, Немци пословично немају талента за политику и политичке игре, посебно не оне којима су обдарени Англосаксонци. Врло је споро реаговала, а, када је то и чинила, онда је то било на њену штету. Очигледно је процена владе Ангеле Меркел да треба прихватити америчке захтеве и политичке уцене како би се купило време и тако не само избегло питање о западном савезништву него и очувао привид ЕУ док се не договори неко ново решење за европску интеграцију. По свему судећи, погрешна процена мада, истини за вољу, немачка влада објективно има веома мали маневарски простор, јер Америка, захваљујући деценијској, на овај или онај начин, окупацији те земље има своје јаке мреже у свим сегментима немачког друштва, пре свега у свету крупног капитала, финансија и медија, па је канцеларка Ангела Меркел дошла у ситуација да, што год уради, биће искоришћено против ње. Илустративан пример су манипулације у медијима и политичком естаблишменту о наводним силовањима и сексуалном слостављању Немица од стране избеглица.

merkelostavka

Њена ипак највећа грешка у овом хибридном рату је погрешна процена расположења самих грађана Немачке, а они су ти који гласају на изборима. Најбољи пример је такозвана мигрантска криза, за коју је од првог дана било јасно да је амерички пројекат и да је главни циљ дестабилизација Европе и Немачке. Уместо суочавања са том чињеницом, Ангела Меркел је постала шампион тог пројекта и попуштања према Турској, која је главни подизвођач избегличких кризних радова. Постала је и шампион санкција према Русији иако је то против интереса Немачке. Изгубила је углед и статус у самој Немачкој. Минирање Ангеле Меркел је део хибридног рата који се сада покушава прикрити плановима да се она смени пре краја мандата, па би се све свело на лични план. Како сада ствари стоје, Меркелова ће највероватније напустити канцеларско место пре наредних избора који су идуће године, али то неће ништа променити. То је још једна манипулација, о чему сведочи и то што њену смену највише заговарају и траже амерички и британски медији и они у Немачкој који су под америчком контролом. Другим речима, Немачка још увек нема снаге да се одупре америчком хибридном рату и дестабилизацији земље. Утолико пре што је Немачка у том рату остала потпуно сама, што је судбина које се та земља генерално највише плаши.

Њено судбинско одређење је да, као највећа и економски најмоћнија земља Европе, суштински не може сама, она мора да има савезнике. Они који су њени званични савезници су уствари њени непријатељи, јер је спречавају да буде са онима који су јој природни савезници. Природни савезник Немачке је Исток, а не Запад. Власти у Берлину сада покушавају да нешто учине у Пољској како би пробили обруч, па се говори и о некаквом „варшавском мајдану“, који би финансирала Немачка, али то је ипак узалудан посао. Ако се тако нешто и деси, то ће пре бити у америчкој режији, а не немачкој.

ШТА ДА РАДИ СРБИЈА?

У Немачкој је то свима јасно, у овом времену више него икада у новијој историји, па је створен велики јаз између јавности и политичке елите. У том јазу се већ извесно време кувају разне алтернативне политичке опције које медији покушавају да прикрију, али оне свакога дана постају све јаче и масовније. Ту лежи озбиљна опасност и за Немачку и за Европу, јер игнорисањем политичке реалности ствара се простор за екстремна размишљања и екстремне политичке организације. У Немачкој се нешто „кува“, а историја нас учи да немачко незадовољство обично исцури на најгори начин, поготово, као што је случај у овом хибридном рату, када је окружена са свих страна онима који су против ње. Тога су очигледно свесни стратези у Вашингтону када Европу стављају на листу приоритета савремених опасности.

merkelvucic02

У таквом амбијенту намеће се и питање шта би то могло да значи за Србију. Србија, наравно, не може ни на који начин да утиче на ту ситуацију, али мора да буде свесна њеног развоја и могућих последица. Можда би у овој фази најкориснији био недавни савет бившег америчког амбасадора Вилијема Монтгомерија да би за Србију сада „било најбоље да ћути“, да се примири и гледа своја посла код куће. То би такође значило и за такозване европске интеграције Србије. Каква ће бити будућа интеграција, то је још неизвесно, сигурно је да ће у тој новој интеграцији бити неко место и за Србију, али до тада Србија би требало да сачува оно што има и што јој је преостало јер све што се буде дешавало под изговором пута у ЕУ биће само додатна пљачка и рушење њене државе. И ништа више јер оно што се јавно представља као ЕУ више у реалности и не постоји. Постоје само лобистички центри, који наратив ЕУ користе за пљачку и политичке циљеве појединачних центара моћи.

www.standard.rs/svet/33787-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D1%85%D0%B8%D0%B1%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%BD%D0%B8-%D1%80%D0%B0%D1%82-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%B3%D0%B0%D0%BE-%D0%B8-%D1%83-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%83

6 гласовa