• Чак и пред лицем варварства, фанатизма и агресије – већина западних Европљана се највише плаши… да не испадне нетолерантна. Зато гледамо на гомиле, рахитичних безличних и обучених у унисекс, толерантних људи свих пет (или колико их већ има тамо?) полова, који по асфалту кредом пишу: „Не терору!“ и осећамо готово физичку аверзију према овом антрополошком ништавилу и често мислимо: „Дегенерици!“ или „Пропала Европа“
  • Зашто европске елите тако упорно набијају толеранцију у грло становницима најбогатијих и најкултурнијих земаља света, чије место заузимају варвари? И, зашто сами Европљани пристају на ово? У чему је основни разлог овог култа слабости и кукавичлука?
  • Видимо тријумф политичке коректности. Видимо напад на принцип мушкости, као на сувише ратоборан и агресиван. Видимо фрагментацију великих група – нација и класа, чије постојање доводи до борбе – на много мањина, које су преслабе за праву борбу и које се формирају кроз обезбеђење привилегија путем уцена и дилова
  • Европа је апсолутно успела да сузбије обнављање средњег века унутар себе. Али, са мигрантима га је увезла споља. Подешен на максималну толеранцију друштвени организам је почео да пропушта потпуно нетолерантни страни људски материјал. Европски човек новог типа очигледно неспособан да се супротстави странцима
  • Европа преживљава инвазију бруталних варвара који су спремни да убијају. Али, ментални склоп, размишљање и борбена обука Европљана је таква да ће – кад им се скину „узде“ – веома брзо почети да убијају и уништавају у много већим количинама и са бескрајно већом ефикасношћу. У томе ће закачити и једни друге и своје комшије
Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

        У БЕЛГИЈИ су отказали „Марш против страха“ зато што су се – уплашили. Бриселске власти су одлучиле да одложе „Марш против страха“ на неколико недеља.

        Хиљаде људи су желеле да изађу на улице, али постојале су сумње да им се не може осигурати безбедност: јер нема довољно полиције. Али, зато је белгијска полиција одважно применила водене топове по фудбалским навијачима који су демонстрирали против имиграционе политике и тероризама, а белгијски премијер их је оптужио за нетолеранцију.

        У реакцији европског друштва на миграциону кризу и терористичке нападе постоји једна ствар коју не разумеју ни Руси, ни Израелци, па чак ни значајан део Американаца. Чак и пред лицем варварства, фанатизма и агресије – већина западних Европљана се највише плаши… да не испадне нетолерантна.

        Ми гледамо на гомиле, рахитичних безличних и обучених у унисекс, толерантних људи свих пет (или колико их већ има тамо?) полова, који по асфалту кредом пишу: „Не терору!“ и осећамо готово физичку аверзију према овом антрополошком ништавилу, према овој очигледној слабости, која се нимало не супротставља унутрашњом снагом, и често мислимо: „Дегенерици!“ или „Пропала Европа“.

        Руски здрав разум налаже да на талас терора Европљани одговоре кретањем ка десници и масовним гласањем за десничарске странке. Али, ништа слично се не дешава. Тачније, дешава се али не у обиму који би се нама чинио природним. Европљани истрајавају у толеранцији са енергијом фанатика и глупошћу овце која иде на клање.

        Зашто европске елите тако упорно набијају толеранцију у грло становницима најбогатијих и најкултурнијих земаља света, чије место заузимају варвари? И, зашто сами Европљани пристају на ово? У чему је основни разлог овог култа слабости и кукавичлука? Откуд ова убеђена плашљивост, која иде до тога да белгијски краљ, давши изјаву о солидарном одговору терористима, одмах бежи из Брисела?

        Брисел, уосталом, није случајно постао престоница Уједињене Европе. Нико више од земаља Бенелукса није тежио европском јединству и није га желео јаче. Нигде у таквој мери није постојала тако очигледна жеља да се створи некаква упросечена Европа која би ујединила и Немце и Французе, а и Енглезе са оне стране канала.

        Оваква Европа има своје историјске корене. Она је два пута постојала на картама – први пут у Х веку, након смрти Карла Великог, као ефемерна „Лотаригија“. Затим, у XV веку као Бургундија војвода Филипа Доброг и Карла Храброг, која је обједињавала Холандију и делове француских и немачких земаља.

        Та наднационална Европа је почела да се слама пред борбом великих нација и држава. Холандија је постала играчка у рукама Шпаније, Француске и Енглеске. Али, налазила је снаге да се опет и изнова издигне, упркос коначном расколу Холандије и Белгије, који се десио 1830. године.

        Идеја Европе која ће бити изнад амбиција Париза и Берлина, изнад интереса великих сила, била је жива. И отелотворила се, коначно, у Европској унији.

        Душа Европске уније је постала француско-немачка алијанса, закључена од стране Де Гола и Аденауера. Али, њено срце налази се у Бенелуксу. Управо овде је смештена та „заједничка Европа“, Европа изнад граница и изнад појединачних националних карактеристика, која је изграђена у складу са Мастрихтским (Холандија) и Шенгенским (Луксембург) споразумима. Управо та Европа Бенелукса је и примила 21. марта 2016. страшан, али апсолутно предвидљив ударац.

        Први ударац није нанешен ни Француској, Енглеској, Немачкој, већ по Европи генерално.

        Да се ​​избори са овим изазовом Бриселској Европи неће бити лако, јер се управо одавде, из центра Бенелукса и чула најизразитија и најдоследнија проповед идеологије толеранције као очигледне слабости, која је постала доминантна у послератној Европи.

        Дуго времена сам се чудио овој идеологији и излагао је апсурдној порузи, док ми, не тако давно, у руке није дошла мала књига значајног холандског историчара и културолога Јохана Хoјзинге „У сенци сутрашњице“.

        Целом свету Хојзинга је познат пре свега као аутор класичног дела „Јесен Средњег века“, посвећеног златном добу културе Бургундије, најзначајнијем покушају реализације „средњеевропског идеала“. Захваљујући овом делу Хојзинга је постао један од класика светске историографије.

        „У сенци сутрашњице“ – једно је од последњих дела Хoјзинге, написано је пред сами Други светски рат (током рата научник је одведен од стране Немаца у концентрациони логор и умро је у затвору неколико недеља пре него што је његова земља ослобођена од стране савезника).

        То је својеврсни полемички одговор на „Пад Европе“ и друге радове Освалда Шпенглера и на „Концепт политичког“ Карла Шмита. Према овом другом, истакнутом немачком правнику и филозофу, који је више од једне деценије популаран у Русији међу интелектуалним круговима, Хојзинга је посебно критичан.

        У књизи се Хојзинга спори са Шпенглером, Шмитом и осталим носиоцима у широком смислу те речи „фашистичке“ идеологије у међуратној Европи и формулише принципе који чине основу послератне Европе и које Белгијанци и Холанђани, као и Французи и Немци, и многи други тако упорно заговарају и данас.

        То је одбацивање опсесије животом, култа, како се изразио Хoјзинга, „претеране пунокрвности“.

Јохан Хoјзинга

        Ако је у протеклим вековима персонализам европског човека стварао блиставе карактере и личности, који су тежили обављању блиставих и титанских дела, идеал борбеног и страдајућег човека, идеал хероја, који мења свет, био је основни, па Хoјзинга указује на тамне стране овог начина живота.

        Човек антике и средњег века суочавао се са животом првенствено као са долином патње и тешкоће. Он није могао „волети живот“, јер у њему није постојало ништа што би се могло волети. Потребна је била јака и жестока црквена забрана самоубиства да би се спречило одбацивање живота. Љубав према животу и пуноћа животних догађаја били су својеврстан херојски избор.

        Ново време донело је дуг, сигуран, удобан и цивилизован живот. Волети такав живот је веома просто. Ако уживаш – то може трајати све време. А претерана блиставост и пунокрвност, моћ страсти и афеката, који нису обуздани суровим аскетизмом, по Хојзинги, деструктивно утичу на друштво и културу.

        Жеља за блиставошћу и кушању живота рађа насиље, узнемиреност, жељу за променом, понашање ван етике и аскетизма и, на крају, уништавање.

        Пребачено на целе нације, херојско самовиђење и дух борбе рађа милитаризам и фашизам, као у Немачкој, и доводи до жеље нације да живи бриљантни живот и постигне велике ствари – често и на штету малих и слабих. А за Немачку су мале и слабе биле пре свега Холандија и Белгија.

        Цена „претеране пунокрвности“ је постала јасна Белгији још током Првог светског рата, када су приликом проласка кроз Белгију, у рат увучену само зато што је то било неопходно због спровођена Шлифеновог плана, Немци убијали, палили куће и градове, уништили историјски Лувен заједно са његовом јединственом библиотеком.

        Немачка висока култура комбинована са државним национализмом и „филозофијом живота“ претворила се у варварство. Али, то се испоставило цвећем у поређењу са оним што су Немци радили за време Другог светског рата.

        Људи попут Хојзинге пришли су питању веома дубоко. Они су схватили да ствар није у Хитлеровом авантуризму, да ствар није у нацистичкој идеологији, ни у немачком империјализму, антисемитизму или расизму. Да је проблем у самој филозофији живота.

        Докле год постоји жеља да се живи блиставо и оштро, да се стичу херојске врлине, да се види смисао у борби, док се јунак и борац буде сматрао највишим типом човека – до тада у Европи неће бити мира. Што значи да ће бити уништавања материјалних и културних вредности, жртава и разарања, бруталности и агресије.

        Ако пратимо трансформацију животних идеала европског човека у послератним годинама, наћи ћемо сврсисходан рад на „одузимању“ свега оног што је Хојзинга означио као фактор уништавања и агресије.

        Супротна пунокрвности постала је бескрвност – културна и психолошка анемија свесно и намерно је уграђена у савременог човека.

        Видимо тријумф политичке коректности, односно забрану стварања и употребе језичких кодова који доводе до конфронтације и агресије. Видимо напад на принцип мушкости, као на сувише ратоборан и агресиван. Видимо фрагментацију великих група, нација, класа, чије постојање доводи до борбе, на много мањина, које су преслабе за праву борбу и које се формирају кроз обезбеђење привилегија путем уцена и дилова.

        Новонастали у Европи (и преведен у различитом степену на цео Запад, а онда и шире) тип човека може изгледати дегенеративним: њему су заиста стране велике страсти, велики циљеви, велике амбиције, лишен је јасних националних и социјалних предрасуда, опседнут комфором и практично је изгубио мужевност, као и женственост. Он изгледа као цивилизовани евнух, ако не и горе.

        Али… Он зато не представља претњу крхком „општеевропском дому“. Он не уништава и не галами. То се најбоље видело у револуцији.

        Револуција 1968. године, означена као велики политички потрес и културно канонизована, ипак је остала стерилна и политички и по интензитету насиља – ништавна у односу на оно што је Париз видео у прошлим вековима.

        Пола милијарде људи данас живе у Европској унији без угрожавања једни других у делу света у којем су стално кипели ратови, револуције и људске страсти. Они не уништавају материјалне и културне вредности, већ их напротив – акумулирају, при чему су веома рационални, новац улажу у комфор и потрошњу, а не у необуздане страсти и луксуз. Њихова божанство су – комфор, креативност, и култура.

        На ово је указао у свом крајње контроверзном филму „Франкофонија“ Александар Сокуров. Његова теза је звучала веома оштро: да ли су Французи требали 1940. године да се супротставе и бране Париз, а не да капитулирају, ако би то претило вредностима Лувра и лепотама самог Париза?

        Заправо, коме је, генерално, потребна таква национална независност по цену губљења културе?

        Сокуровљев филм нису случајно назвали химном „културног колаборационизма“. Велики део Француза је 1940. године управо тако и размишљао. А од тада је надмоћ културе и комфора над суверенитетом само ојачала.

        Интензивност насиља је остала удео најмањих народа који су доживели тешко лишавање националности (католици у Северној Ирској, Баски), и већине маргинализованих политичких групаултра (Бадер-Мајнхоф и „Црвене бригаде“) и ултрадесних, међутим, и они се постепено утапају у сируп опште толеранције и дијалога.

        Претња новом европском човеку могла би да буде брза интеграција Источне Европе, где су националне страсти достигле тачку кључања. Али проблем је решен на једноставан начин: именован је жртвени јарац – Срби. Подвргнути су свеевропској клетви као непријатељи толеранције и европског избора.

        На рачун Срба задовољени су сви остали и њиховим примером су сви уплашени. На тај начин апсорпција Источне Европе није уздрмала конструкцију анемичног човека.

        Потпуно другачији и огроман проблем створила је масовна миграција. Она се одрађује углавном на рачун држава, народа и култура, за које је анемичност као начин живота потпуно некарактеристична. Напротив – окрутност, јаке страсти, јаке родовске и племенске везе, верски фанатизам – све је норма за мигранте, односно новопечене Европљане.

        Они желе да живе и блиставо, и животињски да уживају у животу, а сматрају Европу извором тог уживања. Њихови кодови понашања оживљавају блиставе странице из „Јесени Средњег века“, у којима су гомиле Парижана и Фламанаца падале у верску екстазу, уживајући у погубљењима и паљењу мачака, сукобљавале се са представницима непријатељске странке…

        Европа је апсолутно успела да сузбије обнављање новог средњег века унутар себе. Али, увезла га је споља. Подешен на максималну толеранцију друштвени организам је почео да пропушта потпуно нетолерантни страни људски материјал. При чему је европски човек новог типа очигледно неспособан да се супротстави странцима. Он може да се ослони само на државу, у којој су, међутим, такође уграђени исти кодови толеранције. Европска полиција очигледно не може да се носи са етнокриминалним приливом.

        И данашња Европа се суочава са трагичном фундаменталном дилемом. Или се удавити у бујици Велике Сеобе народа и новог варварства или урадити оно, што од ње очекују „сви нормални људи“- одустати од културног кода научене анемије и повратити нормалан тип Европљанина, какав је постојао у претходним вековима – паметан, егоистичан, способан за велике страсти и нехуману бруталност, који се одриче аскетизма и ограничења афекта, које му диктира толеранција.

        Али, за Европу овај језиви избор није тако очигледан, како се чини нама, који у себи не гајимо анемичног човека.

        Обнављање херојског и пунокрвног типа човека сигурно ће за неколико година протерати мигранте изван Европе, или их натерати да живе по правилима. Али, да ли ће онда сами Европљани „живети по правилима“?

        Да ли ћемо видети крваву поделу Фландрије и Валоније Белгији? Да ли ће доћи до пограничних енглеско-шкотских ратова?

        Да ли ће Каталонија своју независност остварити силом, или ће је покорити јача Шпанија?

        Какви окрутни и крвави унутарполитички немири очекују престоницу Империје Комфора?

        Да ли ће се појавити идеја решења проблема кроз оживљавање „Продора на Исток“ (у том смислу, ми, жалећи се на европску анемичност и подсмевајући се толеранцији, кршимо златно правило: „Не дирај лава док спава“?

        Цена одустајања од цивилизацијске анемије може бити превисока за Европу, па чак и погубнија за комфор и културу, од инвазије миграната или терориста из Калифата, без обзира на њихову, у Палмири доказану, спремност да уништавају античке споменике. У ствари, напад на велике музеје, где жртве неће бити људи, већ слике и скулптуре – ће у блиској будућности бити следећа фаза идиловског терора у Европи.

        Како је показао случај Палмире, данас се култура може спасити само борбом, а не капитулацијом, што је и доказала сиријска војска уз подршку руске авијације и специјалних снага.

        Нема сумње – Европа преживљава инвазију бруталних варвара који су спремни да убијају. Али ментални склоп, размишљање и борбена обука Европљана је таква да ће – кад им се скину „узде“ – веома брзо почети да убијају и уништавају у много већим количинама и са бескрајно већом ефикасношћу. У томе ће закачити и једни друге и своје комшије.

        Према томе, „стара дама“ ће се до краја држати свога дизајна новог анемичног човека, радије ће обрисати крв после још једног терористичког напада и цртати кредама, само да не пробуди сопствену виолентност.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/evropi-anemicnih-evnuha-sa-pet-seksualnih-polova-glave-ce-doci-islam

6 гласовa