Дугогодишња владајућа коалиција две највеће странке у Немачкој и некадашња непомирљива политичка противника показује да је једина идеологија садашње савезне владе – власт. Некадашњи раднички трибуни и либералне социјалдемократе су се удружиле са ултра конзервативним католицима из баварског ЦСУ-а и заступницима крупног капитала и грађанског пуританизма, ЦДУ-ом и то не из нужности да се премости период до ванредних избора, већ из жеље да се тако вечито влада. Опозиција је маргинализована у сваком погледу, понајвише медијском, а медији стављени под страначку контролу. Уз то следи и ограничење људских права, синдикалних слобода.. Тако се у Немачкој рађао фашизам, а онда је он морао само војном силом да се порази.

Падом „Берлинског зида“ пала је и демократија. Иако ово звучи необично и нетачно, то је чињеница.

Демократија је била једна од перјаница Запада у идеолошком сукобу са тада комунистичким Истоком. Када је нестала опасност од продора комунизма на Запад, што је био најстрашнији кошмар власника капитала и припадника политичког и привредног естаблишмента такозваног „слободног света“, нестала је и потреба за демократијом.

У својој историји Немачка је наизменично пролазила кроз периоде хаоса и диктатуре, са веома ретким раздобљима демократије. Први Рајх (време Светог Римског Царства Немачке Нације) је за своје доба представљао потпуни хаос. Потом долази Други Рајх под пруском династијом Хоенцолерна и ауторитарна власт кајзера (цара) у којој Рајхстаг (парламент) представља само украс на владаревој круни неограничене власти. У Вајмарској Републици после Првог светског рата долази кратак период демократије, али она веома брзо завршава у хаосу из кога ниче национал-социјалистички Трећи Рајх, најстрашнија и најкрвавија диктатура коју је свет икада видео.

Милошћу западних савезника који су били окупационе силе у после Другог светског рата растргнутој Немачкој, у Савезној Републици Немачкој долази до обнове демократије и парламентарног система. У то време су се знале разлике између различитих партија на изборима.

Конзервативна ЦДУ (у Баварској ЦСУ) је заступала интересе крупног капитала и за њу су гласале највише патријахалне породице. Социјал-демократе СПД-а су заступале радничка права и либералне ставове, док су либерали из ФДП-а били гласноговорници малих предузимача. У међувремену, почетком осамдесетих, појавила се странка Зелених, коју су основали и подржавали студенти, пацифисти и млади алтернативци који су тражили нешто другачије на политичкој сцени. Управо је историја Зелених најбољи показатељ фашизације Немачке.

Почетком деведесетих Зелени се деле на две фракције: на „реалосе“ (од речи „реалисти“, они који су били за то да се странка преуреди тако да постане прихватљива као коалициони партнер етаблираим странкама) и „фундије“ (од израза „фундаменталисти“, они који су за то да странка остане верна својим идеолошким коренима). Пошто су „фундији“ уклоњени (неки су и главом платили свој идеализам) и партију преузели „реалоси“ Јошке Фишера, странка на савезном нивоу улази у коалицију са Герхардом Шредером и његовим СПД-ом. Осамдесетих су „зелени“ бучно протестовали против размештања америчких ракета у Немачкој, а крајем деведесетих су били најгласнији заговорници бомбардовања Србије, између осталих, и тим истим ракетама.

Шта је Меркелова обећала Путину

Некадашње јасно профилисане партије постале су безличне и све више личе једна на другу. Идеолошке разлике су нестале, постоје само ситни детаљи по којима нису исте. У суштини, данашњим Бундестагом влада једна једина партија са више имена.

После последњих избора 2013. формирана је велика коалиција између некадашњих љутих политичких противника: ЦДУ/ЦСУ-а и СПД-а. Некадашњи раднички трибуни постали су савезници заступника крупног капитала.

Велика коалиција је некада била замишљана као прелазно решење до расписивања ванредних избора. Никада нико није за озбиљно узимао могућност да такав неприродан савез влада не само један пун мандат, већ и да настави да постоји и после избора, а што се сада све чешће помиње у Берлину да ће се десити након савезних избора у септембру. Да би остали на власти лидери странака су спреми да се одрекну свега, чак и фундаменталне идеологије на којој је заснована њихова политичка опција. Власт је једина идеологија.

Ангела Меркел је до сада успевала да политички преживи ове вратоломије. Њен коалициони колега Зигмар Габријел није. Изгледа да ће са сцене отићи и лидер ЦСУ-а, Хорст Зехофер. Његова партија може по први пут у историји да остане без апсолутне већине у покрајинском парламенту Баварске. Да се то не би десило, ЦСУ покушава на сваки начин да се обрачуна са новом снагом на десници и својим најопаснијим конкурентом, Алтернативом за Немачку (АфД).

На конференцији за медије Министарства унутрашњих послова Баварске 19. априла приказан је нов извештај Уреда за заштиту уставног поретка, у коме се АфД не помиње, јер се сматра да она није екстремистичка партија и да не угрожава уставни поредак. Да би се ипак поменула, побринуо се један очигледно инструисани новинар који ју је споменуо у свом питању. Директор Уреда је спремно извукао личну забелешку о томе како је лидер баварског АфД-а Петр Бистрон исказивао симпатије за једну екстремистичку организацију и то искористио као прилику да се обруши на овог изузетно популарног политичара који и сам има азилантско порекло – његова породица је шездесетих пребегла из тадашње комунистичке Чехословачке.

До тада је једно овакво блаћење политичких опонената у Немачкој било незамисливо, али се у Баварској, да би се сачувала власт, уводе балканске методе.

Читај Мајо шта је понос: Меркелова у Саудијској Арабији одбила да прекрије косу

Медији су скоро сви под утицајем владајућих странака и то помоћу маркетинга. Оглашивачи из разумљивих разлога не желе да буду сматрани финансијерима екстремистичких покрета, посебно оних који се сматрају неонацистичким. Због тога, да би се одвратили од плаћања реклама у неком медију довољно је да најважнији медији у Немачкој тог конкурента нападну да је гласило екстремне, профашистичке деснице. Такав случај је био са недељником „Копп“ коме је пред гашење чак и „Немачка железница“ забранила да се рекламира на билбордима постављеним на железничким станицама, а пре тога су га напустили сви важни спонзори.

Меркелова, која радо истиче да јој је отац у комунистичкој Источној Немачкој био свештеник, али зато као змија ноге крије и свог мужа и чињеницу да јој је мајка јеврејског порекла, на политичку сцену уводи један нови облик фашизма. Иако се својом мигрантском политиком борила за расну измешаност немачке нације, она се истовремено залаже за потпуну немачку доминацију у Европи. „Државни фашизам“ је нови израз који се све чешће чује у Немачкој. Нација је мање битна, важно је остати на власти и своју државу наметнути другим државама, сматра Меркелова.

Медији, које контролишу исти кругови који постављају немачког канцелара, вешто убеђују бираче да садашње уређење није фашистичко, јер није против странаца. У почетку ни Мусолини није био против не-италијана, па чак ни против Јевреја, што не значи да није био фашиста. Фашизам није аутоматски нацизам или расизам.

Просечан Немац ни 1933, као ни данас није много пажње обраћао на сиве облаке који су прекрили политичко небо Немачке. Најважније му је било да се осећа сигурним и да има довољно пара за нека своја задовољства. Немци су традиционално гладан народ, јер је земља слабог квалитета, а клима неповољна. То им се, вероватно, урезало у колективно сећање, па и данас најчешће гласају за онога ко им најгласније обећава пуне стомаке. Остало их мање или уопште не интересује.

Ту чињеницу је искористила и даље користи Меркелова. Иако се у Немачкој данас теже и лошије живи него пре десетак година, просечан Немац је у далеко повољнијем положају од било ког другог Европљанина. За сада само полугласно гунђа због миграната којих све више има на улицама, али у суштини није много бесан на њих, јер му још не отимају шницлу из тањира. Управо на обећањима да ће дотична шницла остати у тањиру, Ангела Меркел гради своју политичку будућност без икакве идеолошке обојености.

Пошто се знало да редовни парламентарни избори долазе на јесен 2017. влада је крајем 2015. затворила врата избеглицама, јер њихов неконтролисан долазак никако није био по вољи бирачима. Сада се ово питање јавно не потеже, осим у наступима функционера АфД-а. ЦДУ/ЦСУ и СПД су се, изгледа, договорили да се проблем миграната гурне под тепих до избора, а после ће опет широм отворити врата за прилив нових.

Ако и после септембра на власти остане велика коалиција, има оних који предлажу да се избори убудуће укину, јер само троше паре из буџета. Коалиција две доминантне политичке снаге у Бундестагу значи потпуну маргинализацију опозиције која може само да бира између пада у политички заборав и одрицања од сопствене идеологије и приклањању безличним политичарима који проповедају једно те исто, а раде оно што им одговара. А бирачима за утеху остаје шницла у тањиру. Док и она не нестане, као што је нестала демократија, али тада већ неће имати више коме да се жале.

Фридрих Емке (дописник из Франкфурта) / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/da-li-je-u-nemackoj-na-pomolu-cetvrti-rajh/

1 глас