КЉУЧЕВИ ЕВРОПЕ СУ – КАО И ВИШЕ ПУТА У ИСТОРИЈИ – У БЕРЛИНУ И ПАРИЗУ

  • Ако Сједињене Државе још и имају неку илузију могуће победе, Европска унија већ најмање две године схвата да се претворила из једног од ловаца, који је планирао да дели плен, у жртву, односно плен који ће бити подељен
  • „Нова Европа“ (са изузетком Мађарске која се још бори) већ је предвидљиво изабрала смрт под патронатом САД. „Стара“ – на нивоу својих елита – спремна је да крене за „новом“. Али, испоставља се да се консензусу проамеричких елита супротставља покрет народних маса који се шири
  • „Нова Европа“ могла је рачунати макар на привид политичке равноправности са „старом“ само ослањајући се на подршку САД. Управо зато су „новоевропејци“, по правилу, проамеричкије оријентисани него Стејт департмент, Конгрес САД и CIA заједно
  • Очување јединства Европске уније је немогуће, односно – његово очување је могуће само под америчким протекторатом и само на русофобским принципима
  • У Француској и Немачкој, Грчкој и Италији све већу подршку бирача почели су да добијају лидери који су видљиво антиамерички расположени и отворено предлажу оријентацију на Русију као алтернативу „евроатлантској солидарности“. Последица је: подела Европске уније на три дела. Главно је франко-немачко језгро уз које су Италија и Грчка, а теже му и Мађарска и Шпанија која још вага. Тај сегмент је спреман за сарадњу са Русијом, али засад не види могућност да измени политику без распада ЕУ
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе и прогнозе

У ДАВНА времена, која се обично зову „бурним деведесетим“, екипа Бориса Јељцина направила је неколико покушаја да Русију интегрише у структуре Запада (Европску унију и NATO).

Под различитим изговорима, Москва је била одбијена. Западни политичари и дипломате су незванично, али не правећи од тога никакву тајну, објашњавали да је „Русија исувише велика за западне структуре“.

Вашингтон и Брисел су се плашили да би Русија – кад се једном нађе у ЕУ и NATO, чије се одлуке доносе консезусом – могла блокирати неке иницијативе Запада. Све у свему, да би тако могла довести у питање лидерство Сједињених Држава.

По мом мишљењу, та страховања нису била ни на чему заснована, а људи који су их износили били су глупи. Последице непуштања Русије у западне структуре показале су се погубним за сам Запад.

Добро је што су нас одбили

У суштини, сам процес пријема у чланство Европске уније и NATO прати таква количина услова и захтевање испуњавања такве количине произвољно одређених критеријума, плус приступање стотинама већ постојећих правила и пословника – да би и самим отпочињањем преговора (са ЕУ и NATO) Москва претрпела озбиљне спољнополитичке, унутарполитичке и економске губитке, а такође би и подрила сопствену безбедност.

Прихватање тих стандарда било би такав ударац за економију Русије у целини и њен одбрамбено-индустријски комплекс посебно – да ни располагање нуклеарним арсеналом (ако бисмо га ми уопште контролисали) не би спасило земљу од статуса полуколоније. Статуса који би био сасвим упоредив са бугарским, румунским или статусом који имају три балтичке државице.

Глас Русије у NATO или ЕУ имао би исту тежину као, рецимо, глас Естоније, а државице које су се распоредиле између Балтичког и Црног мора (а већ сада у америчком интересу блокирају руско-немачке везе) заједно би у гласовима имале знатну превагу нада Москвом.

Уосталом, Русија би (као чланица ЕУ) морала да примени и Трећи енергетски пакет и многе друге глупости би морала да изврши заједно са западним „пријатељима и партнерима“, компромитујући сама себе и сопственим рукама унуштавајући своје потенцијалне савезника.

Све у свему, у том случају не би било ни Евроазијског економског савеза, ни ШОС-а, а Русија би била један од десетина европских вазала САД који би били равноправни у својој обесправљености.

Али, на нашу срећу, Запад је пропустио овакву могућност да бесплатно добије (Русија је чак била спремна и да за то доплати) оно што током последњих 15 година покушава крвљу и напрезањем свих својих сила, чак је то напрезање прешло крајње границе.

Новоевропске земље – главно бреме ЕУ

Ако Сједињене Државе још и имају неку илузију могуће победе, Европска унија већ најмање две године схвата да се претворила из једног од ловаца, који је планирао да дели плен, у жртву, односно плен који ће бити подељен.

Испоставило се већ да за ЕУ терет није Русија, која би тобоже могла подривати „европско и трансатлантско јединство“, већ „нова“ (Источна) Европа државица које су са радошћу напримали у Европску унију почев од 2004. године.

Управо источним границама Немачке, Аустрије и Италије пролази вододелница, линија која Европу дели на „стару“, још увек спремну (мада и не без проблема) да мења пријатеље и штити интересе, и на „нову“ која се креће у идеолошком и војно-политичком каравану САД и галами о неким посебним „демократским“ вредностима (у већини „новоевропских“ земаља те вредности је немогуће и дању са свећом пронаћи).

У „новоевропским“ земљама могу се наћи адекватни политичари попут председника Чешке Вацлава Клауса и Милоша Земана, бившег премијера Словачке Владимира Мечијара или актуелног премијера Мађарске Виктора Орбана, али тамо нема адекватне политике.

Виктор Орбан

„Евроатлантске“ снаге – уз подршку САД – полако гурају своју линију, видећи мисију својих земаља у томе да постану саставни део „санитарног кордона“ између Русије и „старе Европе“.

У принципу, такав приступ „новоевропејаца“ не изненађује. Ни у моменту уласка у ЕУ, ни сада, ни једна од тих држава (са изузетком Чешке, можда) није задовољавала ни минималне захтеве ЕУ. Оне су постале део шеме унутаревропске колонизације у оквирима које је „стара Европа“ ослобађала „новоевропејце“ од њихових економија, остављајући им сфере услуга и туризма, а преузимајући њихова тржишта. Притом се куповна моћ становништва обезбеђивала кредитима које су давали „стара Европа“ и ММФ.

Резултат је: „новоевропејци“ позајмљују новац од „старе Европе“ да би њиме плаћали њену робу и притом се даље задуживали.

У оваквом систему, „нова Европа“ могла је рачунати макар на привид политичке равноправности са „старом“ само ослањајући се на подршку САД. Управо зато су „новоевропејци“, по правилу, проамеричкије оријентисани него Стејт департмент, Конгрес САД и CIA заједно.

Који део Европе је ближе Русији?

Јасно је да Русија са оваквом „новом Европом“ није и не може да буде у сагласности. Те земље живе од милостиње (која се политички коректно назива кредитима), а самим тим нема сопствене економске интересе. Милостиња им је гарантована све док буду покорно следиле спољну политику САД. Самим тим, немогућа је њихова политичка самосталност.

Са „старом Европом“ ствари су сложеније. Дуго времена она је такође била задовољна америчком доминацијом.

Одустајање од сопствене спољне политике није их оптерећивало, а обезбеђивало им је амерички-војно политички кишобран. Притом су Сједињене Државе – као тигар са шакалима – редовно са Европејцима делиле плен и чак су Источну Европу дале у колонијално ропство „староевропејцима“ у замену за властиту војно-политичку доминацију.

Међутим, почев од кризе из 2008. године – САД су видљиво, а у суштини је све почело знатно раније, почеле да слабе и на крају напросто више нису у стању да саме подносе оптерећујуће издатке глобалне доминације.

У почетку су покушавале да натерају Европу да нагло повећа војне буџете (притом су наишле на противљење управо „староевропејаца“). Затим су Американци покушали да пренесу на ЕУ тежину обезбеђивања војног присуства у појединим регионима планете. Брзо се испоставило да су европске армије формиране под претпоставком да ће само потпомагати деловање армије САД и да ништа не могу да ураде самостално (чак ни да подржавају окупциони режим у Авганистану).

Коначно је уследило пренапрезање САД у конфронтацији са Русијом и Кином и низом мањих опонената. Показало се да у тој конфронтацији САД неће издржати без пљачкања „старе Европе“, што се и догађа по истој оној шеми по којој је „стара Европа“ пљачкала „нову“.

У неким другим временима, Европска унија би напросто прешла под руски војно-политички кишобран и на томе би се завршила историја америчке хегемоније. Али, Американци свих последњих година имају три ефикасне полуге за блокирање европске самосталности. Прва су послушне источноевропске државице. Друга: оријентисана на Вашингтон бриселска евробирократија чије деловање објективно противречи националним интересима држава чланица ЕУ, а потпуно одговара интересима САД. Трећа: плејада националних европских политичара одгајаних током протеклих 25 година у духу евро-атлантске солидарности који без поговора прихватају концепцију америчког лидерства, а још су сви на удици компромитујућих материјала.

Због свега овога Русија не може да допре до европске елите са предлозима који одговарају стратешким интересима и Русије и ЕУ. Европа је ишла у сусрет тим предлозима само до момента док САД нису затезале поводац.

Међутим, последњих година, нарочито од почетка сиријске и украјинске кризе, ауторитет САД је био неколико пута озбиљно подривен, а концепт њиховог самосталног доминирања разорила је Русија спокојним враћањем Крима, упркос хистерији Вашингтона, и ништа мање спокојним предузимањем на Блиском Истоку онога што сама сматра потребним.

Развлачење украјинске и сиријске кризе (фијаско западног блицкрига) није само лишио Европу трофеја којима је рачунала да ће покрити своје издатке, него ју је довело и на саму ивицу катастрофе (разарају је санкције уведене Русији, као и руске контрасанкције, проблеми са украјинском рутом за транспорт енергената, реке избеглица са Блиског Истока у којима је подоста терориста). А ту су још и видљиви планови Вашингтона да Европу лиши доступа и блискоисточним и руским енергентима и да је натера да нафту и гас три пута скупље купује од САД.

Осовина Париз-Берлин-Москва

Све у свему, Европска унија се нашла пред жалосним избором – умрети или ући у савез са Русијом.

„Нова Европа“ (са изузетком Мађарске која се још бори) већ је предвидљиво изабрала смрт под патронатом САД.

„Стара“ – на нивоу својих елита – спремна је да крене за „новом“. Али, испоставља се да се консезусу проамеричких елита супротставља покрет народних маса који се шири.

У Француској и Немачкој, Грчкој и Италији све већу подршку бирача почели су да добијају лидери који су видљиво антиамерички расположени и отворено предлажу оријентацију на Русију као алтернативу „евроатлантској солидарности“.

Последица је: подела Европске уније на три дела. На франко-немачко језгро уз које су Италија и Грчка, а теже му и Мађарска и Шпанија која још вага. Тај сегмент је спреман за сарадњу са Русијом, али засад не види могућност да измени политику без распада ЕУ.

Источноевропска периферија државица, а такође Скандинавија и Бенелукс – оријентисани су на САД и спремни да умру, не одустајући од „евроатлантске солидарности“.

И Велика Британија, а такође Данска, које су, судећи по свему, већ изгубиле наду да се Европска унија (која год концепција победила) може сачувати – и меко припремају позиције за своје иступање из структуре која се растура.

Као што се види, само је франко-немачко језгро, са земљама које се на њега оријентишу, од интереса за руску европску политику.

Не сме се губити из вида да је очување јединства Европске уније немогуће, односно – да је његово очување могуће само под америчким протекторатом и само на русофобским принципима.

Формирање осовине Париз-Берлин-Москва (уз узмање у обзир држава које су спремне да се прикључе таквом савезу) аутоматски решило проблем помињаних државица.

Источну Европу не би имао ко да издржава (САД никада нису планирале да преузму ту почасну мисију), а то значи да би оне (милом или не баш сасвим) ушле у сферу утицаја новог блока.

Ово значи – као што је више пута бивало у нашој историји – да су кључеви Еропе, а са њима и кључеви обустављања глобалног конфликта, у Берлину и Паризу.

Разлика је само у томе што смо ми по те кључеве долазили са копненим армијама, а сада их треба добити политичким и дипломатским средставима.

3 гласa