Наслов овог дела наговештава рушење зграда многих друштвених наука, у првом реду, повјести (историје) и језикословља (лингвистике). Славиша К. Миљковић уверљиво објашњава, да је старогрчки језик стваран коришћењем српских речи, а да је развејао плодност и при рађању језика широм света:

„Српски језик Мајка Језик: србска језичка шифра господари језицима, као што су: санскрит, јеврејски, старогрчки, латински, кинески, јапански… тј. етимологија речи из свих ових језика се ослања, најизворније, на србски језик и његову језичко-духовну шифру!“

Писац се посветио изучавању старогрчког, јер су му препознатљиве наведене одлике српског језика, а на основу ове језичке тврдње, грчком народу су дароване заслуге за градњу темеља Цивилизације. С. Миљковић оспорава и једну и другу тврдњу – старогрчки језик није утицао на стварање других језика и преци Грка нису градитељи друштвених заједница и држава у Антици.

Кад објашњава да грчки језик није могао бити колевка другим језицима, наводи да он нема гласове – који су изразито препознају у осталим светским језицима: „Ч“, „Ц“, „Љ“, „Њ“, „Ћ“, „Ђ“, „Ж“; „Џ“, „Ш“, а из грчког језика је избачено и слово „В“.

С обзиром да су ових десет слова често у српским речима, поставља се питање како је писац могао препознати српске речи у старогрчком, кад у грчким речима нема ових слова, па српска реч с избаченим словом мора гласити друкчије, те се не може препознавати као српска? Но, С. Миљковић је и то објаснио. Уочио је правила у грчком језику, која су примењивана при преузимању српских речи. Ако су те речи, рецимо, имале слово „Ж“, Грци су га замењивали својим словним знацима, увек на исти начин – у десетинама, или стотинама случајева. Тако су:

– слово „Ђ“ изговарали као дуго „Е“,

– слово „Ж“ изговарали као „Тхита“,

– слова „СТ“ изговарали као „Кси“,

– слово „У“ изговарали га, раније, као „Иипсилон“, а сада као „И“,

– слово „Џ“ изговарали као „Пси“,

– слово „Ш“ изговарали као „Омега“.

Миљковић је објаснио и друге начине преузимања српских речи у старогрчки језик, при чему и коришћење појмова – значења. Тако су српски појам „прштати“ – што значи и „снажно избијати“ (сунце избија ујутро) искористили за појам „рано“ и „рано ујутру“. Та грчка реч за „рано јутро“ је стварно српска – гласи у грчком језику „прштата“.

Одлике грчког језика је уочио, наводи С. Миљковић, и Милош Милојевић у 19. столећу, те је уверавао, да је грчки језик сличан ромском, да су Грци били мешавина више народа и да су дошли на Хелм (Балкан) из Египта – тек у 8. столећу Нове ере.

Италијански историчар, Ђанкарла Томецоли Тицијана и бугарски лингвиста – П. П. Серафимов су на Међународном конгресу: „Доћириловска словенска писменост и дохришћанска словенска култура“, Санкт Петербург (12-14. мај 2008), потврдили – да су фалсификати о Србима (Словенима) досегли време трећег миленијума пре Нове ере. Њихов реферат није упутио само на српску (словенску) античку историју, него и на грчку – наводе да Минојска држава на Криту није грчка – него словенска. Они су, уз друге језикословце (лингвисте) у Европи, помоћу словенских језика, прочитали линеарно „А“ и „Б“ писмо, па су записе с Крита растумачили. Закључили су – да су Словени у палеолиту присутни у свим деловима Европе. Стари топоними у Југоисточној Европи су се, до сада, сматрали несловенским, а истина је – да се могу читати само помоћу словенских језика. Сматрају, да су Словени: и Илири, и Трачани, и Скити… и да су се населили на Криту у трећем миленијуму пре Нове ере. Тамо су створили Минојску државу и у њој су били већинско становништво. Писменост је била већ уобичајена на Криту и она се везује за писмо из Винче и писмо из Лепенског Вира – оба су нађена у Србији. Тицијано одбија сваку могућност, да је на Криту била грчка култура, јер историјски извори упућују на чињеницу, да су се Грци доселили на Балкан тек у 7. или 8. столећу пре Нове ере и да су само наследили словенску писменост и словенско државно устројство с Крита. На основу овог рада, јасно је, да је и чувени Тројански рат био пре доласка Грка на Балкан и да је то рат међу српским (словенским) државама.

И тако, Славиша К. Миљковић је представио 2000 старогрчких речи, које су, очигледно, из српског језика, те их, с правом, означава србизмима у грчком језику. Одбија сваку помисао да су оне могле потећи у старогрчки из неког другог језика, јер је и латински настао на бази српског у 6. столећу пре Нове ере, а други западноевропски језици, румунски и мађарски су створени од 11. до 19. столећа. Зато је закључио:

Срби јесу староседеоци Балкана и Подунавља. Срби јесу носиоци беле расе, европске писмености, духовности и науке. Језик је од Бога, нема духовности изван језика; језик и ум су се упоредо развијали, ал’ – прво беше Реч од Бога. Свако србско слово има утврђено значење, које јесте у нераскидивој вези с његовом графичком, бројчаном, звучном, идејном… вредноштћу. Свака двословна одредница има утврђена значења, проистекла из поменутих значења/вредности српских слова… То исто су и трословне одреднице“.

Да закључимо. Није могуће оспорити ову велику студију Славише С. Миљковића, писану на 500 страна, те је обавезно да закључимо:

Цивилизација има друкчије темеље од оних који се објашњавају у књигама друштвених наука, те би надлежни у УН и научне установе сваке земље требало да предузму мере – да се темељи Цивилизације представе у правом светлу, истинито.

Славиша К. Миљковић

www.vaseljenska.com/misljenja/odgonetanje-starogrckih-reci-ili-starogrcke-reci-jesu-srbizmi/

Прочитај без интернета:
7 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ