Пише: Слађана, колумниста СРБског ФБРепортера
26.11.2016.

Желим да будем искрена, мада то данас никоме не одговара, и да признам да редовно читам текстове Бранка Драгаша ма шта да кажу душебрижници о њему. Мало је простора да му лично одговорим у порукама па сам одлучила да напишем колумну јер се тема тиче свих нас.

Бићу брутално искрена. Тренутно сам на ксилолу, завршила сам код неуропсихијатра јер сам депресивна и тужна. Регистровали су ми то као обољење, а ја сам само несрећна јер не умем да живим по наметнутим правилима која ми кидају душу као да сам је бацила у арену зверима.

 

Прича Бранко о слави. Каже, некада су људи певали, радовали се, дружили. И јесу. Потсетио ме некадашњих дана које немам снаге да преболим док спремам славску трпезу да бих се показала у свом свом лицемерју и да се не обрукам пред светом који је дошао да се наједе. За трпезом је Вучић главна тема и надмудривање ко ће кога да вербално нокаутира, као у боксу, брутално без рукавица и на томе се све завршава. Сутра ће да препричавају ко је шта рекао и наслађиваће се пропустима. Да ли је добра руска салата била, какво је било печење…

О светом Архангелу мало ће ко да мисли, о сврси славе, о скромности, доброти и јединству. Нико. О нашој беди о отаџбини о муци. Нико. Пустићемо Пинк,дебилану од музике, распомамљени у свом глибу, несвесни да смо постали моралне олупине, свиње које се ваљају у каљузи, бедници за које је грехота да постоје.  Не. Ми смо поносни у свом самозадовољству што смо у скупини повлашћених а радних који верно служе господаре, слепи и неми за невидљиве и гладне око нас.

Круг Пакла све је ужи и све више стеже – да ли то неко види сем мене коју ће да прогласе лудом? Очигледно не, али ћу ипак да кажем оно што јасно видим.

Драги моји, закони су Вам подметнути да бисте се саплитали о њих и морално, материјално, емотивно, убијали једни друге и то перфидно и са смешком, уместо оних који неће да са Вама прљају своје руке под изговором да имате права.

Не, немате ни права ни слободе. Ваша слобода је у рукама оних који воде ову државу и који су вас сабили у градске инкубаторе које скупо плаћате и отплађујете да бисте живели у њима као назови слободни нобл грађани.

Не, немате слободу јер немате власништво, јер стојите у редовима за све и свашта као што су Јевреји стајали у реду за Холокауст. За жиг на личној карти, за жиг на здравственој, за жиг који ћете ускоро добити и на челу. Дај Господе да сам луда и да грешим.

И мала деца знају за своја права а не знају за обавезе. Пита ли се иједан родитељ шта ће од тих права остати када порасту и стану у ред на тржишту рада? Хоће ли им се капиталиста извињавати за прековремени рад и за експлоатацију? За смањену плату од које неће моћи да преживи или онај ко му упадне у стан зато што није платио рачун. Ко ће Вашем размаженом детету сутра помоћи када Ви оматорите или умрете? Мислите о томе док му купујете скуп мобилни, док му вређате сиромашног школског друга или правите пакао од живота професору, који га је оборио на испиту. Мислите о томе док оговарате колегу и ломите му врат користећи тривијлан закон који је наша Влада скројила за нас да уједамо једни друге док у међувремену они продају последње остатке нашега суверенитета и наше оставштине од предака чије кости вриште из утробе земље.

Знам, јесам депресивна и јесам морбидна, али нажалост и наша стварност је таква у сваком сегменту. Имаће вас бесних што ћете хтети да ме прекорите и анализирате, да ми се подсмевате како сам луда и имам дијагнозу. Молим вас, не траћите своју узвишену мудрост на мене, покажите свету на други начин своју величину и он ће вам бити захвалнији од мене.

facebookreporter.org/2016/11/27/%D1%84%D0%B1%D1%80-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D1%83%D0%BC%D0%BD%D0%B0-%D0%BD%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D0%BC%D0%BE-%D0%BC%D0%B8-%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%BB/

Прочитај без интернета:
2 гласa