Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

У првим месецима кримске кризе брзо је постала популарна порука „Кримљанка, ћерка официра”. Написао ју је неки „Дмитри”, а гласила је: „Ја сам Кримљанка, ћерка официра. Верујете, код нас није све тако једногласно, и нико не жели одвајање”.

Истовремено је било утврђено да велики број твитова и коментара на тему Крима и тога да он, наводно, не жели у Русију, долази из једне тачке – из америчке базе у Бахреину. Тада су сви почели да замишљају крупног америчког војника који говори о постојању недоумице.

Због тога је информација да ће САД издвојити позамашну суму долара како би се супротставиле Русији на Интернету, била са наше стране прихваћена са подсмехом. Јер, сад ће нас забавити стотинама подједнако глупих „ћерки официра”.

Убрзо нам, међутим, није било до смеха. Када англосаксонци ратују – они ратују озбиљно.

Информациони напади нису толико били фокусирани на промоцију проамеричке или проукрајинске идеологије, колико на „сечење” свих оних који имају патриотску тачку гледишта на руској страни.

Анонимне „интернет-нинђе” су почеле масовне и, приметићемо, исувише професионалне за украјинске ентузијазисте, нападе на руске кориснике који пишу о осетљивим темама. Посебно је постао немилосрдан талас цензуре на Facebook -у, где се практикује замрзавање корисника на дужи временски период, без икакве расправе и права на жалбу.

Терор цензуре развијао се по занимљивој кривој.

У почетку се радило о уклањању записа и замрзавању налога за кратак рок за прилично тешке речи које су навикли да размењују руски и украјински корисници. Затим, против сваке логике, администрација је почела да банује на недељу дана, или чак на месец дана за реплике које су, искрено говорећи, биле вегетаријанске.

Апотеоза је био рат који је Facebook објавио речи „хохол”* – при чему је посебно подвргнута строгој цензури Пушкинова позната песма „Моя родословная” (Моје порекло).

На мети су се нашли и Гогољ и Достојевски, па чак и Михаил Светлов са песмом „Гранада”, у којој тек случајно помиње „сањара- хохола”. Због „хохола” су „исечени” и познати руски корисници, као што су Максим Коноњенко и Сергеј Минајев.

Наравно, руски корисници Facebook-а одмах су за забрањену реч пронашли стотину замена и еуфемизама, али фејсбуковска цензура је већ била добила „апетит” достојан 1937. године.

Немајући никаквог повода да замрзну налог, почели су да измишљају разлоге. На пример, моја маленкост није користила реч „хохлы”, па цео месец дана нису имали за шта да се ухвате. Међутим, у саопштењу о још једном терористичком гранатирању Доњецка исклизнула ми је реч „укры”.

Доказати некакав понижавајући карактер овог неологизма, формираног истио као, на пример, реч „Рус” – просто је немогуће. Међутим, будући да на Facebook-у нема жалби, ни поступка ревизије, ни адвоката, поштена одлука је искључена. Модератор је тражио изговор и он се појавио. Разуме се, одмах сам банован на месец дана. Мислите да је мало? Додаће Цукерберг.

Искрено признајем: никада нисам сматрао своју земљу моделом слободе говора и штампе; суочавао сам се са појавом цензуре; редовно сам наилазио на такав правни апсурд какав је 282. члан, и, сходно томе, имао сам све разлоге да сматрам Американце за народ који поштује слободу изражавања, заштићену „првим амандманом”. Међутим, са најозбиљнијим ограничењем слободе говора у свом животу, које је пропраћено својеврсним хапшењем, наишао сам управо на америчким друштвеним мрежама.

Одједном сам на Facebook-у – упао у логику, етику и атмосферу ГУЛАГ-а из половине „1984 године”.

Време је да напустимо идеалистички став према интернету као простору универзалне слободе, неодговорности и слободне размене информација. Та слика је застарела већ деценију и по.

Данас је интернет – пре свега, огромна машина за шпијунирање корисника, што је детаљно доказао Едвард Сноуден, а филм о њему „Citizenfour: Сноуденова Истина” је коначно стигао и код нас. Друго, то је мали број комуникационих платформи, а већину њих поседују велике америчке корпорације.

Интернет нама изгледа као неки прозрачни ваздух, док су то у ствари – велики бизнис-пројекти чији се профит мери у милионима (Twitter) и у милијардама (Facebook и Googlе) долара.

Наравно, ове корпорације функиционишу као и све остале: сарађују са америчком владом, прикупљају податке за њу, штите основне националне интересе и америчке вредности. На пример, када је Врховни суд САД одобрио геј бракове као обавезне, ове корпорације су узеле учешће у прилично агресивној кампањи дугиних икона и аватара, посебно креираних да промовишу одговарајуће „вредности”.

Већи део интернет интеракције руских корисника одвија се на платформама америчких корпорација. Под њиховим надзором, који подразумева и „укидање” непожељних за јавност.

Те корпорације користе чињеницу да су њихови јавни сајтови истовремено у приватном власништву модреатора компаније, који, у складу са условима споразума, могу да раде шта им је воља. При чему човек, који је укуључен у интелектуалну и или неку делатност која упућује на јавно мњење, у већој мери зависи од ових иностраних платформи.

Степен руске независности у овој сфери је близак нули. Једина релативно конкурентна руска друштвена мрежа – „ВКонтакте” – је непрофитабилна. Ако се руководите само бизнис-логиком, онда она балансира на ивици колапса. Њу ће вероватно морати држава да подржи као важан део наше националне информационе инфраструктуре.

Али „ВКонтакте” је, нажалост – дубоко антиинтелектуална мрежа. Руска интелигенција свих оријентација – од екстремних либерала до екстремних националиста и левичара – уплетена је у Facebook са свим гореописаним последицама у виду цензуре за „хохле”.

Са Facebook-ом су повезани како јавни, тако и приватни контакти, корпоративне и организационе везе, мреже интелектуалног и политичког утицаја – и све то може бити избрисано једним кликом миша. Креирање било каквог погодног интернет-инструмента за наш образовани слој постаје озбиљан национални задатак.

Замислимо да наше пруге, аеродроми, телефонске мреже припадају страним државама. Данас, интернет-комуникација у великој мери превазилази све традиционалне медије, од новина до телевизије, обичне и мобилне телефоније. Људи који седе за суседним столом: дописују се преко фејсбуковог месенџера. Мрежа нас обавија у потпуности.

Постојање спољне контроле оставља могућност њеног рушења или манипулације у сложеним ситуацијама.

Као противмеру не треба измишљати ништа ново. Пре свега, неопходна је јака државна политика. Њу споводи, на пример, Кина, значајно ограничавајући долазни садржај и приморавајући западне компаније да се томе прилагоде.

Руски интереси су директно супротни – Русија треба да реагује на ускраћивање права њеним корисницима од стране западних интернет-компанија. За цензуру „без суда и истраге” наш Роскомнадзор мора да уведе санкције. Ако Facebook и други желе да раде у Русији, онда нек се створи систем јавних заједничких процедура.

Затим, као и у било којој другој области индустрије, једини излаз из зависности је емулација, односно креирање одговарајућих сектора, технологија и институција на свом тлу.

Ми већ имамо добар почетак – ту је Яндекс, а постоји такође и „ВКонтакте”. То је потенцијално добра стартна позиција. Понекад је све то на нивоу, чак и испред, а понекад – није ни примаћи страним моделима. У сваком случају, ове инструменте ни у ком случају не треба „затворити” под паролом глобалистчке демагогије о томе да већ постоје боље западне мреже и услуге. Јер, онда ће једног дана „ћерке официра” ићи за Русима а не за „хохолима”.

(хохол – перчин или прамен косе на врху главе, истовремено донекле погрдни, заправо – више шаљиви назив за Украјинце)

Прочитај без интернета:
6 гласовa