Без Александра Вучића нема политичке вијести. Ако не држи конференцију за штампу, руком пише експозе; ако у Торину не спашава Фијат у Србији, пробија у Паризу блокаду Хрватске на европском путу Србије; ако се не слика „на терену“, прима грађане у Влади Србије… Извјештачи у Немањиној 11, дактилографи, посланици у Скупштини, радници у Крагујевцу, администрација и проевропске партије, локални челници и страни подузетници, људи са комуналним и здравственим проблемима и – укратко – цјелокупна земља зависе дневног распореда будућег и бившег премијера. Дојам који мандатар свакодневно производи јесте да на политичкој сцени и у државним институцијама више није остао нитко у стању да обавља свој посао ма како он био рутински.

Зато дјелује сасвим увјерљиво да Вучић упркос свим напорима није у стању да састави владу ни два и по мјесеца ни послије избора. Просто, нема човјек кога да доведе у свој кабинет. Јер да није тако, зар би морао – а свједок му је цјелукупна јавност – све сам радити? И не показује ли то колико мало вјерује у способности како кадрова у сопственој странци, тако и у оне евенталних коалиционих партнера и „ванстраначке“ експерате у слободној понуди? О њиховој радној енергији тек не треба трошити ријечи – није ли се мандатар више пута жалио како министарски аспиранти желе у сред љета да оду на годишњи одмор?

А изазови пред Вучићем нису мали. На кога да се ослони када је ријеч о Европској унији након бреxита? Коме да повјери преговоре са страним инвеститорима? Или рјешавање гомиле проблеме у локалној управи, санитарним инспекцијама, здравству, правосуђу… Вучић је, очито, убјеђен да нитко осим њега није способан да се било чим од овога позабави макар се радило и о пуком извршавању наредби.

Када би се радило о пар првих мјесеци мандата, још би се могло имати извјесног разумјевања за оволику маркетиншку хиперактивност и стварну потребу да се у све мјеша. То би се тада третирало као пуко политичко и државничко неискуство. Међутим, Вучић је на власти већ четири године, па његова тежња према концентрацији сваке могуће власти у властитим рукама показује не само јасну ауторитарну природу, него и потпуни недостатак и оног минималног управљачког капацитета. Попут сваког правог волунтаристе, демагога и популисте, мандатар стално мора оглашавати како је увијек и у свакој прилици у праву, те да су његови и интереси државе и друштва једни те исти.

Београд на води, случај са „топ менаџером“ Петером Камрашем у Жељезари Смедерево, стање у медијима, тајни уговори, Етихад и још много тога добро показују куда води овакво вођење земље. А и да се не говори какве све ово оставља посљедице на институционални и демократски живот земље. Зато, пошто Вучић не показује знакове да ће се скоро заморити, што се брже Србија умори од њега то ће за све бити боље. Како за земљу, тако и за самог мадатара.

извор: www.nspm.rs/hronika/filip-svarm-umor-od-vucica.html

5 гласовa