Прошло је двадесет година од Дејтона, а у Босни и Херцеговини се још играју (по)ратне игре. Најважнији играч у тој дуготрајној партији је такозвана међународна заједница која управља Босном и Херцеговином као непроглашеним протекторатом, без правног основа и без одговорности.

САД су креирале Дејтонски споразум и његових 12 анекса, не само са циљем заустављања рата. Сам број анекса, од којих је најзначајнији Анекс IV као Устав БиХ, потврђује да се ради о свеобухватном споразуму о уређењу и функционисању Босне и Херцеговине као државе настале у Дејтону. Тај филигрански баланс, како га назива судија Европског суда за људска права Ђовани Бонело, написан је да би омогућио постојање и опстанак тронационалне државе након грађанског рата. Нажалост, Босни и Херцеговини није никад ни пружена шанса да кроз досљедну примјену Дејтонског споразума иде путем помирења и стварања међунационалног повјерења.

На питање да ли је Босна и Херцеговина држава, државна заједница или заједница држава, добили бисмо различите одговоре, зависно ко би одговарао на ово питање. Кад се анализира садржај Устава БиХ, очите су карактеристике БиХ. Босна и Херцеговина нема владу, него само Савјет министара. Колико год се неки трудили да тај помоћни орган Предсједништва БиХ прогласе владом БиХ, не иде, па не иде. Свјесна је тога и међународна заједница, али се покушава причом о једној адреси за европске интеграције створити представа о Босни и Херцеговини као јединственој држави, иако то она по свом уставу није. БиХ је конфедерално-федерална заједница два ентитета и три конститутивна народа.

Уосталом, Јелко Кацин, тадашњи потпредсједник Делегације Европског парламента за земље југоисточне Европе и извјестилац пред европским институцијама, јасно каже у интервјуу Пресуод 25.3.2013. године: „БиХ је једина држава у региону која нема своју владу. Умјесто тога имате Савјет министара који, како му сам назив сугерише, мање-више има овлашћења само да савјетује или вијећа, али не и да одлучује. По актуелном Уставу БиХ имате одредбу која регулише колико министарстава има такав савјет, иако у свакој нормалној држави владајућа коалиција прилагођава број ресора и одређује њихову функционалност тренутним приоритетима и потребама“. На новинарску опаску: „Па и бивша Југославија на чији се устав позивате такође је имала своје вијеће, само се оно звало Савезно извршно вијеће“, Кацин одговара: „Да, али како и сами кажете, у називу су имали једну веома важну ријеч – извршно. Ово што ви данас имате није извршно тијело“.

Треба нагласити да у називу Савјет министара Устав БиХ нема одредницу да је то орган Босне и Херцеговине, као што ту одредницу имају Предсједништво, Уставни суд, Централна банка. О ограниченој надлежности такозване државе доказује и назив Парламентарна скупштина која има два вијећа: Представничко и Вијеће народа. Ни у називу парламента и његова два дома нема одреднице Босна и Херцеговина.

Потписивање Дејтонског споразума крајем 1995. године било је покушај да се спаси непостојећа држава Босна и Херцеговина, која осим међународног признања није имала ништа што би је чинило државом. Тек је у Дејтону од три дијела састављена творевина Босна и Херцеговина која дотад није имала становништво, територију, нити ефективну власт на територији предратне југословенске републике Босне и Херцеговине. Дејтонска БиХ је направљена као држава без одређења за државно-правни облик, без владе, без правосуђа (с изузетком Уставног суда), без војске, без изворних прихода. Три саставна дијела су били Република Српска, Херцег Босна и остатак у коме је власт била муслиманска страна из грађанског рата од 1992. до 1995. године. Притом су Бошњаци и Хрвати формално били уједињени у Муслиманско-хрватску федерацију по Вашингтонском споразуму из марта 1994. године, али стварно подијељени територијално и политички, као што су и данас, 20 година послије.

Босни и Херцеговини није припала никаква територија јер је састављена од 51% територије Федерације БиХ и 49% територије Републике Српске. Накнадно проглашење Брчко дистрикта Босне и Херцеговине кондоминиумом (сувласништвом) два ентитета Федерације БиХ и Републике Српске, не мијења констатацију о непостојању територије БиХ. Такво рјешење не крњи проценат 49:51% као територије које припадају ентитетима. Предсједништво БиХ има уставна овлаштења која су потребна за спољни суверенитет Босне и Херцеговине, што је у складу с Уставом који Босну и Херцеговину као државу одређује само према споља, али и то само у стриктно наведеним надлежностима. Уз то, постоји уставна одредба да ентитети имају право да успостављају специјалне паралелне односе са сусједним државама, што је вид међудржавних односа.

Највећи и најважнији дио унутрашњег суверенитета припада ентитетима. То се добро зна и у Бриселу, па су свјесни привремености свих надлежности које су на различите начине пренесене на ниво БиХ и органа који су измишљани, формирани и кадровски попуњавани да би се што даље побјегло од њихове правне неутемељености. Притом је „државна администрација“ накрцана са 23.000 запослених, који за плате троше огроман новац који је заправо приход ентитета. Таква архитектура данашње БиХ је супротна међународном Дејтонском споразуму и Бечкој конвенцији о праву међународних уговора. Значи, неодржива, ако се не промијени Устав БиХ. А он се мијења споразумом страна, а то су само два ентитета, без било каквог учешћа „државе Босне и Херцеговине“. То јасно каже и Венецијанска комисија.

Већ двадесет година антидејтонска БиХ назор функционише вољом међународне заједнице, која је саму себе инсталирала као бесправног креатора државног устројства без уставног основа. Зато је таква међународна заједница и једини кохезиони фактор постојања БиХ. Својим дјеловањем, углавном преко ОХР-а, додатно је допринијела да ни након 20 година нема очекиваног помирења и повјерења. Та њихова БиХ је упорно грађена као нахерена зграда без зидова и крова, с инсистирањем на грађанским правима, цивилним друштвом, а слабом економијом. Том БиХ нико није задовољан осим међународних чиновника на служби у Сарајеву који имају добра примања због „нестабилних политичких прилика“ које они производе.

Луд, збуњен, нормалан, добар, лош, зао, а све то у продукцији међународне заједнице. Формирање власти на нивоу БиХ и у Федерацији БиХ уз учешће Суљагићеве Демократске фронте, па потом њихово театрално повлачење из Владе ФБиХ је наставак шизофрености страних покровитеља који држе БиХ нестабилном. Страни режисери су држали воду само до формирања Савјета министара и Владе ФБиХ, а одмах потом су се распале скупштинске већине које су их бирале. Тешкоћа у смјени таквих власти не даје им никакав легитимитет. То и не треба, јер нестабилност БиХ је потребна да би се одржавала прича о „држави на чекању“.

Шта се спрема и кува у босанском лонцу? План је видљив и не само у контурама. Највећа опасност по Републику Српску је у домену јавних финансија, односно средстава за плате и пензије због великог броја корисника. Нова парламентарна већина у Сарајеву, на челу са Бакиром Изетбеговићем и са СДС-ом, ПДП-ом и НДП-ом као странкама губитницама у Републици Српској осветничка је према Републици Српској и већ двапут зауставља кредит Свјетске банке. Изостанак других финансијских аранжмана може угрозити стабилност финансија оба ентитета, а на то и рачунају рушиоци Дејтона. Аранжмани са ММФ-ом намјерно се отежу и остављају за јесења засједања овог фонда. Циљ је да се до тада ентитети финансијски исцрпе, уз индуковане социјалне немире, попут оних рушилачких који су задесили Федерацију БиХ у фебруару 2014. године и који су довели до промјене власти у кантонима са бошњачком већином.

Кантони са хрватском већином у Федерацији, као и Република Српска, нису прихватили „револуцију невладиних организација“ подржаних од западних амбасада у Сарајеву. Искуство „догађања народа“ се сада дорађује и спрема рушење ентитетских влада, које ће до демонстрација бити под унакрсном паљбом дијела међународне заједнице и њиховог невладиног сектора, оличеног и у политичким странкама опозиције. Наставак дестабилизације потврђује досадашњу политику дијела међународне заједнице према БиХ. Ентитетским владама су одузети изворни приходи у корист БиХ, супротно уставној одредби, па тешко финансирају своје уставне и законске обавезе. Ентитетима пријети дављење, а онда Савјет министара и Предсједништво БиХ као „државни“ органи добијају подршку ЕУ, САД, а од ММФ-а и Свјетске банке и финансијску помоћ. Тако се неформално укидају ентитети као неспособни да рјешавају проблеме привреде и грађана.

Та стратегија постоји одраније, када је Педи Ешдаун преносио надлежност за војску и полицију на ниво БиХ и одузимао финансијску надлежност ентитетима. Његов приступ је био једноставан: ставити монопол над силом и контролом пореза у руке централних органа БиХ и ентитети ће увенути, како јавно свједоче високи службеници ОХР-а.

(Независне новине)

www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/stranci-zele-nestabilnu-i-ekonomski-nejaku-bih.html

Прочитај без интернета:
0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ