• Данашњи Запад се формирао током дугог 16. века – а дугим 16. веком историчари називају период од 1453., односно од пада Константинопоља, до краја Стогодишњег рата, до 1648. године – до Вестфалског мира
  • Капитализам је створио нове наднационалне структуре када је масонство постало неадекватно за задатке нове епохе. Например, 90-их година 19. века Сесил Роудс и још неколико људи формирали су тајно друштво ради усаглашавања при управљању светским процесима. Оно постоји до данашњег дана, зове се „The group” или „We” – „Ми“. Оно постоји до дан данас и чини ми се да управо они активно раде са Џулијаном Асанжем. Не само они, али раде и они
  • Стиче се утисак да ће западна елита покушати да неке краткорочне проблеме реши експропријацијом младог новца. Не само новца руских олигарха, постоји и афрички и из Латинске Америке, врло је могуће да ће „замолити“ те људе да дају новац. То је, у неку руку, већ урадио Бил Гејтс који је саопштио да ће врло мало новца оставити својим наследницима. Он добровољно улаже у „заједнички лонац“ светске елите, купујући себи место у будућем свету
  • О каквом „будућем свету“ се ради објаснио је Жак Атали, суперидеолог мондијалистичке корпоратократије. Једна његова књига се зове „Сутра, ко ће да управља светом?“, а пре ње је објавио „Кратку историју будућности“. Атали говори отворено да је потребно укинути систем финансијског капитала и прећи на глобалну расподелу у економији. А то је ванекономска контрола ресурса при којој више никакви долари, никакво богатство неће помоћи

        СВЕТСКИ познати и признати руски научник Андреј Иљич Фурсов, Директор центра за руска истраживања Московског хуманитарног универзитета, говорио је телевизији Russia о томе ко реално влада данашњим светом и куд ће он даље ићи.

        Ево његових виђења и упозорења:

         „Без обзира што је интелектуални ниво елите у протеклих 50 година опао, огромна цивилизацијска достигнућа Запада су његово најјаче оружје.

        Запад је постао господар света не зато што је имао индустрију, не зато што је имао војску, већ зато што у доба дугог 16. века – а дугим 16. веком историчари називају период од 1453., односно од пада Константинопоља до краја Стогодишњег рата, до 1648. године – до Вестфалског мира, када се формирао савремени систем државности.

        Управо за ова два непуна столећа формирала се окосница, скелет западне елите која се развијала и стварала своје структуре.

        Снага те елите је у следећем: као прво – та се елита формирала у веома сложеним историјским условима – много држава, револуције, сталне кризе. Она се адаптирала ка тим условима.

        Као друго, та елита је разнолика. Знате, постоји такав принцип: у што се разноврснијој средини формира систем, што му је теже – то је елита јача. Елем, западна се елита формирала у веома сложеним условима.

        Например, чак и ако данас погледамо Кисинџера и Бжежинског, или људе који су на нешто нижем нивоу, нипошто не желим да уздижем значај ове двојице, само их узимам као пример, онда треба имати на уму да су Бжежински или Кисинџер – професори, да су радили у академској средини, да су затим били у политици, па у адвокатским канцеларијама, након чега раде у наднационалним структурама и у Трилатералној комисији.

        Дакле, то је искуство које се стиче приликом са променама и даје им виђење света које је принципијелно другачије него код незападних елита.

        Ова специфичност западних елита почела је да се формира већ у 17-18. веку. Још једна веома битна ствар: западне елите – то су наднационалне структуре. Зато не треба да говоримо конкретно о енглеској, француској или немачкој елити, већ управо о општезападним наднационалним структурама и средствима организације која оне стварају.

        Нема ничег демонског у тим наднационалним структурама. Чињеница да су се оне појавиле плод је уклањања веома битне противречности капитализма.

        Ради се о томе да је капитализам – са позиције економије -јединствени светски систем, а са политичке – то је мозаик држава. Али, код различитих група – например у Француској, у Енглеској или Немачкој – код различитих група буржоазије постоје интереси које оне могу да реализују само прекршивши законе тих земаља, законе својих земаља.

        Значи, њима су потребне наднационалне организације које ће им омогућити да реше те проблеме, а у случају потребе – да се под контролу ставе владе тих земаља.

        На почетку, буржоазија није имала те структуре, па је преузела старе.

        Године 1717. објављено је о настанку прве масонске ложе, али то није тачно. Масонске ложе су постојале још у 17. Веку.

        Тајне структуре су постојале у 17. веку, међутим њих су напунили новим садржајем. Масонске структуре у 18. веку не треба демонизовати, јер је већ у 19. веку било другачије, али у 18, у другој половини 18. Века, масонске структуре су одиграле огромну улогу у развоју Европе.

        Оне су припремиле људски материјал који је у 19. веку створио, говорећи језиком марксизма – формациони капитализам.

        Масони су 50 година припремали тај људски материјал – наднационални – који је решио многе проблеме капитала у 19. веку. Свакако, одлучујућу улогу у том 18. веку одиграле су масонске ложе Велике Британије, при чему су постојале две врсте: острвске ложе, које су радиле за Велику Британију и истицале потребу за патриотизмом и национализмом.

        Оне су деловале по сјајном англосаксонском принципу – ми бисмо требало то да позајмимо, наши либерали би, пре свега, требало то да позајме – „right or wrong – my country“: није важно да ли је у праву или не – то је моја земља.

        Постојале су и континенталне ложе, којима су такође управљали из Велике Британије, али су оне радиле на континенту, пре свега у Немачкој и одгајале су свој „материјал“ у духу космополитизма, поштовања либералних вредности. Другим речима: то је био рад за своју државу, Велику Британију, само на континенту.

        То је рађено веома успешно. Например, немачке масонске ложе су успеле да изађу испод контроле британских тек 1870-их година, што је касније довело до два сукоба између Англосаксонаца и Немаца, али то је посебно питање. Главно је: историја капитализма – то је историја формирања његових наднационалних структура, јер се проблеми капиталистичког система не решавају на националном нивоу.

        Капитализам је морао да створи наднационалне структуре. При чему, када је масонство постало неадекватно за задатке нове епохе, почеле су да настају принципијелно нове тајне структуре, њих називају парамасонским, али то није тачан термин – то су једноставно нове структуре.

        Например, 90-их година 19. века Сесил Роудс и још неколико људи формирали су тајно друштво ради усаглашавања при управљању светским процесима. Оно постоји до данашњег дана, зове се „The group” или „We” – „Ми“.

        Оно постоји до дан данас и ја немам директне доказе, али ми чини да управо они активно раде са Џулијаном Асанжем. Не само они, али раде и они.

        Следећа фаза формирања наднационалних структура, на размеђу 60-70-их, почела је након што је Совјетски Савез показао како се за мало више од 24 сата може окупирати уз минималне губитке земља са трећом армијом у Европи.

        Тада је постало јасно да је немогуће уништити Совјетски Савез, да га је могуће само угушити у загрљају.

        Нова фаза развоја наднационалних структура западне елите имала је много циљева, али је један од циљева био да се у загрљају угуши Совјетски Савез. Тиме су се бавили Римски клуб и Трилатерална комисија који су припремали тај процес гушења, уз помоћ таквих структура као што су Међународни институт системских примењених истраживања у Бечу који је веома занимљива структура.

        У формирању западне елите, које се одвијало у неколико фаза, веома битан тренутак се догодио 1902. године.

        Дотад је супер-бака и супер-мама западне европске елите – британска краљица Викторија – била категорички против бракова између аристократа и финансијера. Пошто су у озбиљним династијама Европе били њени рођаци – унуке, унуци, рођаци – њу су слушали.

        Годину дана након њене смрти – а она је умрла 1901. године – 1902. европска аристократија окупила се на незванични састанак и одлучила је да је могуће женити се потомцима из финансијских породица и удавати се за њих.

        Новинарка: Значи, то је управо то уливање националних елита у наднационалне?

        Не, ради се о томе да су и аристократија и финансијски капитал – наднационалне структуре. Погледајте ко су биле унуке краљице Викторије – жена Николаја Другог…

        Новинарка: А у чему је онда био проблем? Зашто је Викторија била толико против?

        Она је била против тога да се аристократија разблажује финансијерима. Она је сматрала да аристократија треба да остане аристократија. Али, то је већ била друга епоха, које се тиче сјајна прича Артура Конана Дојла, написана 1917. године о Шерлоку Холмсу, под називом „Његов последњи наклон“ („His last baw”).

        Та прича се завршава прича потресним дијалогом између Шерлока Холмса и Вотсона. Шерлок Холмс – а све се одвија 1917. године, у пролеће – каже: „Хајдемо, Вотсоне, треба да кренемо“. Па додаје: „Ускоро ће да задува веома јак ветар“. А Вотсон му узвраћа: „Откуд вам то? Предвиђају лепо време“.

        Шерлок Холмс мисли на нешто сасвим друго, па говори: „У овом променљивом свету, само се ви, Вотсоне, не мењате. Ускоро ће задувати тако јак ветар са Истока, да ће многи да погину. Али се ја надам да ће оно што остане бити јако, да ће преживети“.

        Краљица Викторија је била такав непроменљиви елемент у променљивом свету. Мада, ту постоји велика тајна и мене је занимало да ли ће неко искористи ту скандалозну тајну за време прославе јубилеја краљице Викторије.

        Ево о чему се ради: 1986. године су двојица енглеских биолога, практично доказали – мене су, у сваком случају убедили својом књигом – да је краљица Викторија не може да буде кћерка човека који се сматра њеним оцем. Он је био неплодан, а она је била носилац гена хемофилије. То је хемофилија нашег царевића Алексеја. Она се преноси по женској линији, она је њему пренета од мајке.

        Викторија је била носилац тог гена, а њен отац, онај који се сматрао њеним оцем, није био носилац тог гена. Односно, под великом је сумњом да је Викторија – законита кћер својих родитеља.

        Међутим, ту књигу су потпуно игнорисали 1986. Године. Да је то било признато – трећина европских династија, постала би нелегитимна. Зато су се сви правили да се ништа није догодило. Да књиге није било, да биолози свашта пишу. Али, ја мислим да ће доћи време и да ће књига тих биолога да експлодира. Не знам када ће се то догодити…

Краљица Викторија

        Новинарка: Андреју Иљичу, хтела бих да нам објасните утицај наднационалних структура на Русију, односно на онај део капитала, младог капитала, који је формиран након распада Совјетског Савеза и био изнет у стране банке. Да ли се тај капитал може сматрати инструментом утицаја на нашу политику?

        Свакако, ако сте оставили свој новац код комшије и можете да уђете у његов стан само ако вам отворе – сасвим је јасно да ће вам комшија објашњавати како треба да се понашате, у супротном нећете добити тај новац. Ово карактерише односе не само између Русије и, рецимо, Запада.

        Почетком 40-их година прошлог века, када Британци нису активно ратовали против Хитлера, све до 1942. године, то је на крају досадило Рузвелту и он им је објаснио да су златне резерве које су Британци одвезли у Америку, почетком рата – то је био услов за америчку помоћ. Показао им је да могу да их изгубе. И онда, од 1942. године Британци су почели активније да ратују.

        Пре тога су сматрали да ће у неком тренутку моћи да се договоре са Хитлером. Ако држиш нечији новац… постоји за то добар израз на енглеском,нећу гапреводити на руски јер звучи мало грубо. Ево, помоћник Никсона – Чак Колсон – је рекао: „If you get someone by the balls, all other parts of the body will come by themselves”.

        Знам како да то пристојно преведем: „Ако држите некога за гениталије, сви остали делови тела ће доћи сами“. Исто се дешава са капиталима. Они људи који су сместили своје капитале у Велику Британију – постали су свакако осетљиви, зависни.

        Постоји још нешто: ако плаћаш порез у Великој Британији, ако негде понудиш мито, макар један долар пингвину на Антарктику, ти ћеш за то одговарати у Великој Британији.

        Зато је оно суђење нашим олигарсима – Абрамовичу и Березовском – било веома занимљиво: они су били обавезни да говоре под заклетвом – истину и само истину – зато су толико тога рекли…

        У причи о Пинокију постоји моменат кад жаба доскакуће код Пинокија и Малвине и говори да се једна пијавица толико насисала крви да је почела да прича оно што не треба.

        Ови људи, ове две пијавице које су се пресисале у Русији 90-их година биле су тада приморане да причају свашта, јер им је суђено у Британији. Толико тога су напричали. Као прво, дали су исказ да је практично сав капитал олигарха 90-их година – нелегалан. Чин крађе. Они су то, практично, доказали.

        Сада нас чека окршај костура изнад провалије – Дерипаска против Чернова, Леваев против Гајдамака, а ја мислим да ће и они свашта испричати. То је готов материјал, како би се човеку у сваком тренутку поставило питање – а одакле новац? Дајте паре овамо…

        Зато ме чуди наша публика која је овде вршљала 90-их година. Као прво, они су имали представу о капитализму коју су црпели из филмова о енглеским и америчким гангстерима – они су мислили да су паре капитализам.

        Они не схватају да је то сложен социјални систем који ограничава капитал, а у његовим дугорочним и целовитим интересима обезбеђује експанзију. Другим речима, то није само капитал, то је грађанско друштво, то је држава, то је још много тога. Они су видели само џак на којем је нацртан долар и сматрали су да ће их- чим се они појаве са тим џаком – одмах примити раширених руку.

        Неће раширити руке, највероватније ће рећи…

        Новинарка: И то је наиван малограђански поглед о којем смо причали?

        Тако је, неће раширити руке и највероватније ће да кажу култну фразу из „Мог додира“: „Боље иди кући и умиј своје прљаво лице“. Штавише, у случају потребе могу и да га одузму. А што да се не одузме крадено?

        Новинарка: Говорили сте да сумњате да је могућа експропријација…

        Ради се о томе, мислим, стиче се утисак да неке краткорочне проблеме, западна елита ће покушати да реши експропријацијом младог новца. Не само новца руских олигарха, постоји и афрички и из Латинске Америке, врло је могуће да ће замолити људе да дају новац. Можда ће неко то и сам да уради.

        Мене је веома заинтересовала позиција Била Гејтса који је у неком тренутку рекао да ће врло мало новца оставити својим наследницима, већ да ће издвојити средства на потребе друштва.

        Мени је потпуно јасно шта се на том плану догађа: човек добровољно улаже у „заједнички лонац“ светске елите купујући себи место у будућем свету. А шта је за њих будући свет – добро је објаснио Жак Атали који је суперидеолог мондијалистичке корпоратократије. Он је последње време је написао неколико занимљивих књига.

        Код нас су превели његову књигу на актуелну тему „Како је преживети кризу“.

        Атали је у последње време написао много књига, а ја бих издвојио две. Једна се зове „Сутра, ко ће да управља светом?“, а пре ње је објавио „Кратку историју будућности“.

        Атали говори отворено да је потребно укинути систем финансијског капитала и прећи на глобалну расподелу у економији. А шта значи глобална расподела у економији? То је ванекономска контрола ресурса при којој више никакви долари, никакво богатство неће помоћи. Ту може да помогне да те приме, не мислим у буквалном смислу те речи, на барку, као у филму „2012.“. Дакле: питање је да ли ће те тамо пустити или не.

        Бил Гејтс је поднео веома важну пријаву, он је показао да је спреман да уложи средства, односно – да је спреман да уништи свој млади новац.

        Ко је Бил Гејтс?

        Мени је смешно када часопис Форбс објављује листу најбогатијих људи. Или када се Ворен Бафет или Гејтс са својих тричавих 60 милијарди долара проглашавају за најбогатије људе.

        Форбс само замајава људе. У стварности, сви реално знају да реална богатства поседују породице – такве породице као што су Ротшилди, Барухи, Рокфелери, који поседују билионе. Јер, сва права богатства припадају породицама.

        Ко је Гејтс? Скоројевић. Али, без обзира на то, скоројевић зна своје место. Некада су нацисти имали слоган: „Док није касно – прикључите се нашем покрету“ . Сада је друга епоха и Гејтс је показао да је спреман да се придружи покрету будућности.

         (следи наставак)

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/forbs-zavarava-svet-najbogatiji-nisu-gejts-i-bafet-vec-rotsildi-i-rokfeleri

Прочитај без интернета:
2 гласa