Као по угледу на светске владе и наш окупаторски режим решио је да своју кривицу свали на оне који не могу да се бране и начини од њих оно што никад нису били.

Весна Веизовић (Фото: Васељенска ТВ)

Копилот немачког авиона преко ноћи је постао депресивни убица и самоубица, чија се биографија из секунде у секунду мењала, те је тако од геја коме је живот био чисто сивило, постао ментални болесник кога је фантомска вереница напустила. Шта се заправо десило и чија је кривица што је живот изгубило 150 особа нећемо сазнати, а искрено и није да нас је нешто посебно и брига. Слични покушај спиновања у медијима и сваљивања кривице на мртве гледамо већ месец дана у свом дворишту.

Замислите једну групу дечице предшколског узраста која је неким невероватним случајем добила да управља земљом. Одлуке које би они доносили, мали и незрели, несвесни одговорности са којом се носе али ипак донекле свесни да имају апсолутну власт коју нико не планира да им отме, јер и друга деца из осталих група у вртићу такође имају неку корист од ситуације, са тачке гледишта неког разумног биле би у најмању руку чудне, али упоредимо ли одлуке и именовања појединих министара наших властодржаца тешко да ћемо поверовати да би одлуке дечице биле горе.

По угледу на онога који га је већину живота угњетавао а чија је мантра била „у партији је довољан један паметан – а то сам ја“, Александар Вучић је осветнички према свима који нису веровали да он може, применио оно што ће га срушити и то без употребе силе, народа или непостојеће опозиције.

Окупљајући око себе сам шкарт од народа, необразованих, нестручних али врло послушних кадрова, премијер , сем што је од Србије начинио расуло у невероватном кратком времену и самог себе је довео до ивице пропасти.

Медији

Са једне стране имамо један број домаћих аутора који данима већ пишу о неповерењу у властодржце, на другој далеко бројније режимске медије који истим тим властодржцима кроз анкете и истраживања покушавају да подигну рејтинг .

Између нас и њих постоји још једна врста пискарала, међутим, кредибилитет њихових писанија је управо у рангу са целокупном властодржачком булументом.И њихова имена нису вредна помињања, али се реч ипак преноси те је понекад пожељно објаснити сврху јављања страначких гласногорника.

Дакле, поред Николе Селаковића који се веома наљутио што су новинари постали знатижељни, и одлучили бар једном да одраде свој посао, нашло се још неколико страначких војника који су чак и за писаном речи потегли, иако им ни писана ни изговорена не стоје, да се јаве и пожале се онима који не могу више очима да их гледају, како новинари покушавају да сруше актуелну власт.

Како никада посла нису чиста, па ни оптужбе и одбране које се провлаче кроз медије, тако и у овом случају нема белих ни црних фигура. Шта више, одавно ми играмо шах на сивој подлози са сивим фугарама. Један број нережимских медија упорно тражи кривце за пад авиона, не међу жртвама, већ међу живима. Али како се помене кривица појединих министара или генерала, ничим изазвани појављују се они поменути страначки војници који истрагу, објаве, наслове и све везано за трагични догађај претварају у „плаћену медијску хајку која се води против премијера“.

Прво, ниједан домаћи медиј, сем појединих антимејнстрим медија, није самосталан. У до сада невиђеној тортури и цензури која се спроводи над медијским простором, тешко је поверовати да неко од њих покушава да води негативну кампању против Вучића и окупаторског режима, свака вест која се појави на мејнстрим медијима унапред је договорена, међутим страначки војници на челу са својим шефом упорно тупе како их медији спутавају, нападају, па чак како је недавно изјавио Томислав Николић и цензуришу у случају када су добре вести у питању. (Иако још увек нисмо открили на које је добре вести мислио).

Пребацивање кривице  иде са једног до другог, а као центар свих збивања стоји премијер. Око њега се све врти. Након што је прва кривица пала на министре Гашића и Лончара, између оних које су оптужили медији којима он управља и жртви – стао је он. Преузео на себе одговорност, дрско и недодирљиво свима одговарајући – и шта сад?

Седам живота је изгубљено захваљујући нестручним кадровима, одабраним на функције, којима нису дорасли, само због својих полтронских особина, жељним медијске пажње, која им при том не доноси никакве поене од народа, кога одавно не занимају манекени и лажни спасиоци, тако да преузимање одговорности у овом случају је било сасвим исправно. Али зар је ту крај свега? Да ли је премијер „свето слово“ против кога се не предузимају никакве мере?

Неки су вероватно мислили да то јесте тако.

Ипак бука никако да се смири. Када режимски медији заћуте, гласноговорници опште правде се јаве, породице, пријатељи, још неколицина оних часних војника и наравно народ! Ту наступају спинови, наставља се добацивање лопте са једног на другог све док у једном тренутку од стране режимских медија не исплива срамни и највећи спин – „пијани пилоти“.

У овом врло срамном случају из премијера испливава старо знање свога учитеља: оптужио је за трагедију човека који је друге вере и народ ће то прихватити, велика грешка – јер ма колико се трудили да од Срба у свету начине шовинисте и геноцидан народ, не постоји већа заједница мултикултуризма са већом дозом толеранције него код нас. Такође, Србија није Француска, и Омер Мехић није неки копилот анонимац без породице коме ће се очас посла нафиловати биографија, напротив Омер Мехић је био Србин, искусан пилот, омиљен међу колегама, херој чије подвиге Срби неће заборавити. Исто као што ни Срби муслиманске вероисповести не би требало да забораве суптилне покушаје тренутних властодржаца да све муслимане подведу под исто.

Након што нико живи није поверовао у теорију да је Мехић, као одговоран и један од најбољих наших пилота,који узгред никада није пио, на врло компликован задатак отишао пијан, стање се не смирује, шта више ствари се компликују и на сцену ступа учитељ, запад и прича о Хагу.

Престава о трибуналу

Иако је данас Народно позориште објавило да се са репертоара скидају поједине преставе због недостатка новца, то је тренутно најмањи проблем, јер ми највећу преставу свих времена гледамо уживо, проживљавамо и учествујемо у њој. Ипак, не потпуно волонтерски, ми своје присуство у њој плаћамо и то дебело – својим временом, животом, здрављем, немаштином, живцима, свим оним непроцењивим што неповратно губимо гледајући и верујући.

Некако баш у сред мноштва питања и немогућности да се ствари као и обичну сакрију под тепих, уместо да теме дана буду нове поплаве, новац намењен санирању поплава и изради бедема који је „испарио“, војних пензионера, споразума који нас сигурним корацима води у НАТО, просветара, преварених радника који штрајкују тражећи оно што им припада, потпуном колапсу државе која се држи на три стаклене ноге од којих су све три напукле, режимски медији дижу галаму око повратка Шешеља у Хаг.

Јасно је да никоме не одговара да се пише о ужасима које ова власт оставља за собом, тако да је скретање теме на Шешеља било наизглед одлична идеја. Али како је помпа око целе приче сувише кратко трајала, велики вођа одлучује да подгреје ситуацију па се лично чланком у Политици обраћа поводом свега, не би ли „објаснио“ шта се заправо десило. У јавности се неколико дана преносе његове скарадне небулозе, где наводи да се Запад тобоже наљутио јер је годишњица почетка бомбардовања од тог истог Запада обележана неприличним изјавама.

Престава без краја се наставља и како се помене погибија неки нови инцидент „узнемири јавност“, односно медији настављају да се баве глупостима, па уместо значајних догађаја који се у међувремену дешавају и на Космету и осталим деловима Србије, а који су по обичају погубни по наш народ, један део јавности се забавља паљењем хрватске заставе и „међународним инцидентом“ који је као последицу имао и повлачење хрватског амбасадора. Ипак видевши количину глупости и замке у коју је сама упала, председница Хрватске, жељна високе политике повлачи своју одлуку и од инцидента не бива ништа. Шешељ наравно није ухапшен, као што би то био случај са било којим другим грађанином Србије који би по носу добио у најмању руку кривичну пријаву од неког од мноштва посебних тужилаца (што је донекле грешка, јер би се јавност у том случају забљавала тиме, али да не дајем идеје, идемо даље).

Кец из рукава је изгубљен, јер је интересовање за повратком у деведесете и глорификација радикализма пропала идеја. Хеликоптерска несрећа излази опет у први план, али од кривице сви се измичу. О Шешељу и повратку у Хашки трибунал чак ни они који су тражили његов повратак више не говоре…

Изгубљени кредибилитет

Пре последњих и очајничких мера, где ће нестручни али послушни кадрови бити замењени новим нестручним али послушним, дешава се нешто помало и неочекивано. Они страначки војници који се јављају кроз чланке у којима се све своди на одбрану лика и дела великог вође а суштина и појашњење нечег конкретног се не назире, нису вредни помена. Њихове емисије и чланке чак ни они користољубиви чланови напредњака не слушају јер је јасно о каквом профилу људи је реч а да не говорим о обичном народу ком је тренутно једина жеља ослобођење од истих.

Често је довољно само извор медија прочитати да се на вест гледа са дозом сумње, чак и у случају када је вест потпуно тачна. Ту се крију оне замке сиве шаховске табле и истоветних фигура, где истина постаје лаж и обратно, а поверење ишчезава…

Међутим очај великог вође назрео се у последњем чланку Мирослава Лазанског. Иако је део система, Лазански је један од ретких који је успевао деценијама да остане свој. Наравно промицало му је што шта тога од оног што би вероватно прескочио да помене, или му је ускраћивано оно што би желео, али се и поред свих притисака одржао.

Након што је показао своје право лице и уновчио своју вишедеценијску лицемерну страну, јавност, бар она патриотска је у Дрецуна, једног од двојице војних аналитичара којима је народ веровао, гледала као нешто потпуно црно. У тим тренуцима Лазанском је још више дигнута цена, посебно јер је као пандам ономе кога су називали издајником, одлучно настављао као да се промене у власти њега не тичу.

После оштрих критика нестручних кадрова, посебно у војсци и радом свих досадашњих министара, након прошлогодишњих поплава, углед му је скочио до неба, понекад је могао и дебело да погреши, није му се мерило – јер то је Лазански. Није политичар, функционер, страначки војник, само обичан новинар увек „на граници“ чија реч је управо због тог имала тежину.

Читајући последњи његов чланак, оставља се утисак да је написан преко воље. Посебно беспотребна реч у наслову „ексклузивно“ шаље једну другачију поруку од оне коју смо очекивали да ћемо наћи у потпуно разочаравајућим пасусима, пуним оптужби, гнева према народу жељног истине. Стављајући све читаоце и новинаре у исти кош, где је једнима битан наслов а другима глад према новим чињеницама туђе(?) личне трагедије, Лазански нам је заиста приуштио једну „ексклузиву“ губећи оног себе ког смо познавали и непосредно стојећи у воду страначких војника.

И тако од поплава, преко снега који не пада да покрије брег него да свако траг остави, до магли и измаглица што гутају или трпају у жвале устрашених похлепника сваку вредност која им је на дохват језика, уз бубњање циркуских из представа таламбаса, са димом паљевина разних тканина, обрели смо се у дубини концепта „задимљени екран“. Гуске у магли гачу…

А орлови и рисови?

Весна Веизовић

www.vaseljenska.com/misljenja/gacu-u-magli-gacici-odzvanjaju-loncarici/

4 гласa