Пише: Домагој Маргетић

Хрвати су, ето, одлучили забранити ћирилицу у Вуковару. Када сам јавно критизирао такву антицивилизацијску одлуку градских власти у Вуковару, неки ми је интернетски трол хрватске деснице одговорио како су двојезичне табле у Вуковару исто што би била и нацистичка застава у некадашњим концентрацијским логорима смрти.

Стравично је, заправо, да у двадесет и првом стољећу нетко може користити такве аргументе за забрану једног писма.

Као дијете, дио сам дјетињства провео код прабаке и баке у Бијељини. Прабака је годинама након Другог свјетског рата била једина породиља у цијелом бијељинском крају, због чега су је Бијељинци звали Бабица, а бака је била професорица на једној од бијељинских средњих школа. Прва је, дакле, на свијет помогла донијети бројне послијератне генерације у Бијељини, тако да је се многи и данас по томе сјећају, а друга је као омиљена професорица (позната по томе што је слала и џепарце својим ученицима у војску, те наставила бринути о њиховом школовању и након завршетка средње школе) одгајала генерације људи од којих су многи касније и сами постали наставници и учитељи.

Обје су прије неколико година уписане у Музеју Семберије међу жене посебно заслужне за бијељински крај. Одрастајући једним дијелом уз Бабицу и Ату, стјецајем околности прво сам научио читати и писати управо то данас забрањено писмо. Ћирилицу. Бајке браће Грим, малу плаву књижицу коју сам по цијеле дане читао на нашем бијељинском дворишту, у тадашњој Улици ЈНА 62, насупрот болнице у ширем средишту града. Ето, дакле, још једне скандалозне информације у мојој “контроверзној” биографији. Смијем се док ово пишем у једном приморском Буфетићу на сјеверном Јадрану, у срцу онога што смо некада поносно називали антифашистичком Хрватском.

Данас више нисам толико сигуран да та и таква антифашистичка Хрватска више уопће постоји. Постоји једна прилично пацифизирана, утишана, маргинализирана антифашистичка мањина, и постоји та бучна већина због које је и донесена одлука о забрани ћирилице. Одлука ван сваке памети. Сулуда одлука помахниталог хадезеовског, туђманистичког политичког рецидивизма и профашистичког ендехазијског ревизионизма.

Ово је фашистичка хрватска, која у било којем мојем будућем тексту нити не заслужује чак ни то правописом прописано велико слово. Зато ћу од сада у инат, као знак особног, новинарског, интелектуалног протеста почетно слово хрватске писати малим словом, и тако све док у Вуковару поновно не освану двојезичне, значи и ћирилићне табле.

По свему судећи ово је једна неоусташка хрватска, баш као што је била и она нацистичка у Другом свјетском рату. Јер задњи пут је управо усташка власт у тој држави забрањивала употребу ћирилице, а познати су остали и усташки, нацистички прописи о чистоћи тзв. хрватског језика. Био је то дио пакета ондашњих расних закона. Забрана ћирилице била је, дакле, дио мјера из те збирке Павелићевих, усташких расних закона, које очито 2015. године на велика врата поновно уводи и тзв. “еуропска” хрватска, пуноправна чланица Еуропске уније.

Треба то нетко и јавно рећи, а не се тек скривати иза дипломатских приопћења, куртоазних просвједа и писаних нота. Ово је нацификација и усташизација хрватске кроз службене државне институције и прописе, без обзира што се ради о тзв. “локалној разини”. То је у овом случају потпуно небитно. И усташки су покољи почињали на “локалној разини”. И ратни злочини туђманиста у Домовинском рату почињали су на “локалној разини”. Ситуација је тим опаснија.

Као јавни радник, новинар, писац, као човјек, као дјечак који је одрастао у тада мултиетничкој Бијељини не могу прихватити чињеницу да се у земљи у којој живим, у друштву у којем радим и дјелујем у двадесет и првом стољећу укида и забрањује једно писмо.

Еј!

Па ми писмо укидамо људи моји! Дакле, што је сљедеће? Опет логори? Паљења књига? Забрањивања аутора? Што је сљедеће ако шутке прихватимо овај корак усташизације у хрватској? Јер они који данас у Вуковару забрањују једно писмо, када се докопају власти, ти мрачни Туђманови насљедници, забрањивати ће и писце.

Љуте се они када им кажем да је ово усташка хрватска. А што је? Како се зове земља у којој 2015. Усташки убојице примају државне пензије као припадници “хрватске домовинске војске”, а у којој се истовремено забрањује једно писмо? Забранити ћирилицу у Вуковару ултимативни је антицивилизацијски чин фашистичког, националистичког примитивизма и директан удар на уставни поредак. И екстремни израз мржње. Мржње, која је највећи од свих злочина. Укидање и забрана ћирилице у Вуковару је злочин из мржње, а они који су донијели такву одлуку једнаки су као било који ратни злочинац. Они буде старе и потичу на нове мржње. То су они који својим одлукама производе и производили су ратне злочинце.

Дакле, за мене је укидање и забрана ћирилице у Вуковару ратни злочин послије ратног злочина. И на такву је одлуку ово друштво морало одговорити гласније, директније, одлучније. Ово је друштво морало пружити отпор неоусташама и ратним злочинцима који данас доносе такве одлуке.

Морамо наћи начина да пружимо отпор усташкој хрватској, онима који би поновно оживљавали расне законе укидањем и забраном једног писма, ма о којем се писму радило. Морамо зауставити антицивилизацијско буђење фашизма “на локалној разини”, док није касно.

Или је можда већ касно?

Не знам. Нисам сигуран да могу одговорити на то питање.

Могу само рећи: гади ми се оваква њихова хрватска. Гади ми се таква хрватска која забрањује писма и тиме шаље фашистичке поруке мржње. Гаде ми се и сви који о томе шуте, јер се не желе замјерати тој сулудој већини која аплаудира таквим одлукама. Гадљиво! Једини сувисли коментар који могу дати.

roninmagazin.com/?p=8003

Прочитај без интернета:
10 гласовa