Београд – Становници Чукарице углавном не знају да њихов део града носи назив по кафани. А баш тако је било. Хроничари бележе 1903. године како је „извесни Стојко Чукар својевремено направио кафану, на месту сусретања Жарковачког и Обреновачког пута. По његовом имену, или боље по надимку, то се звало ‘Чукарева механа’ – Чукарица“. Ову белешку направио је Милан Ђ. Милићевић, један од ретко образованих људи свога доба, члан Српског ученог друштва и председник Српског археолошког друштва, тако да нам је овај запис помогао да допремо до корена имена овог дела Београда.

Истина, једна кафана је у овом крају још старија, а то је Господарска механа, направљена око 1820. године, али је сада затворена и припада суседној општини Савски венац. Понела је име по Јовану Обреновићу, а оба ова места налазила су се на друмовима који су од села Жаркова водили ка Београду.

Прва скела

„Када су почеле да отпуштају турске стеге, а њихова власт почела да копни, овде су настајала најснажнија трговачка чворишта са Аустроугарском монархијом“,  објаснио нам је Милан Стојић, председник Скупштине општине Чукарица. „Тако садашњи житељи Београда пролазе истим, трговачким друмовима којима су ходили њихови преци, и исто тако, често гледају преко Саве и Аде Циганлије, на другу страну.“

До средине 19. века главна скела која је повезивала Србију са Хабзбуршком монархијом водила је преко Саве и пловила је од Остружнице.

„Када је Карађорђе ослобађао Београд у Првом српском устанку, баш у Остружници одржана је скупштина српских главешина која је одредила ток народног устанка „, додаје Стојић.

„У истом месту ниче и прва основна школа у Србији.“

Дуго је део који данас чини Чукарица био запуштен, а ту се настанила сиротиња, али је долазак железнице, крајем 19. века, донео и почетке индустрије. Тада у Србију почињу да пристижу досељеници са свих страна Балкана. Како објашњава наш саговорник, највише је било Личана, Далматинаца и Славонаца, али има и оних који долазе са подручја на којима наш језик није био препознатљив.

Тако је Чукарица била знана и по томе што је настањује велики број странаца. Заиста, и данас у овој београдској општини живи много оних чија презимена се не завршавају на „ић“ и чији преци су пре стотину и више година дошли на Чукарицу у потрази за послом, а ту су и – остали.

„Ово није необично, напротив, а за ту појаву највише су заслужни мајстори и занатлије чије вештине су биле добродошле у Србији тог доба „, додаје Стојић.

„Били су то углавном Европљани: Чеси, Пољаци, Немци… У многим занатима, а касније мануфактурама и фабрикама, били су неопходни стручњаци, који су махом долазили из Европе.“

Овде је отворена прва фабрика шећера 1900. године, исте године и бродоградилиште, одмах ниче стругара, а затим и фабрика боје и фирнајза… Давне 1892. године направљено је постројење Београдског водовода у Белим водама, а са све већим бројем пролетера ниче и потреба за већим радничким правима.

„Први озбиљан сукоб радника са фабрикантима бележи се почетком 20. века, када се на штрајк и побуну дижу радници Шећеране“,  објашњава Стојић.“ Тај догађај је имао бруталан епилог јер је бунт изазвао крвопролиће, прво такво у Београду. Међу радницима који су се побунили због крајње сурових услова један од вођа био је Димитрије Туцовић.“

Вода и слобода

Ада Циганлија је можда и најатрактивнији део Чукарице, а њена прошлост била је и дивна и крвава.

На овом месту склопљене су најлепше београдске љубави, а цело окружење данашњег језера, а тадашњег речног острва, већ деценијама је излетиште Београђана и боемско окупљалиште. Данашњим клинцима тешко је предочити да је Ада била острво до којег су наши преци могли да допру само чамцима, а да је Савско језеро тек крајем шездесетих година прошлог века добило овакав изглед. Тек тада рукавац Саве постаје језеро, а насипом је постало могуће шетајући досегнути некадашњу аду.

Не треба заборавити да су се ту одиграле и најтеже битке у Првом светском рату. У оба аустроугарска налета, и 1914, и 1915. године, овде су многи хероји оставили кости у београдским рововима на Ади Циганлији.

Тако и Чукарица, ваљда, у сваком свом делу носи важан спомен на историју овог града.

Прво бродоградилиште

Чукарица је 1895. године постала седиште бродоградитељства код нас.

Прецизно, тада је основано Српско краљевско бродарско друштво, које је деценију касније, од радионице прерасло у право бродоградилиште.

Топчидер

Делови који носе име Кошутњак и Топчидер препознатљиви су свим Београђанима и свакако су вредни засебне приче. Као и много тога у градској историји, имена су им остала аутентична, али су различитог порекла.

Тако је Кошутњак добио име по кошутама којих је било много у овом шумовитом делу града, док су Топчидеру Турци наденули име, а у преводу би био „Тобџијин поток“ или „Тобџијина долина“.

Црква у Топчидеру

„Два Лађара“

Када се становништво једног дела града „приближи“ реци и почне да живи од ње, логично је да једна кафана добије име „Два лађара“.

„Да бисмо били прецизни, била је ту још једна и звала се „Велика Чукарица“ „, каже Стојић.

„Обе кафане налазиле су се са по једне стране Жарковачког пута. Као важна окупљалишта овако су се звале и дуго после Другог светског рата.“

Жарковачки пут је вековима спајао село Жарково са Београдом, а звали су га и Лазаревачким, јер је у наставку повезивао град са овим местом.

Зоран Николић / Новости

www.vaseljenska.com/kultura/galerija-predaka-iz-cukareve-mehane/

1 глас