Једном Европска унија би нешто велико, све је пунила еврима и отварала границе. Данас је она најобичнији популиста који пуни једино новинске наслове

(Гардијан, Лондон, 5. 1. 2017)

Прослава којом је пре пар недеља обележена годишњица споразума у Мастрихту прошла је скоро незапажено. Две и по деценије раније тим историјским споразумом је уведен евро.

Нема више фанфара, нема јубилеја у Европском парламенту нити помена о томе у било којој од европских комисија. Само тмурни говор председника ЕУ Жана Клода Јункера, који је жалио што људи нису довољно поносни због оног што је постигнуто 9. децембра 1991. године.

Био је то одих одступања савршено оличен у Европској унији која се повлачи. Потпуно разбијена, сметена и збуњена низом криза – „Брегзитом“, кризом евра, избеглицама – Унија је остала танких идеја, тања него икада.

У свом јесењем говору о стању у Европској унији протекле јесени, Јункер је могао да се похвали само бесплатним бежичним интернетом у сваком граду и селу ЕУ, али се то тек планира до 2020, па звучи више као намера него као политички циљ.

Такозвани „План из Братиславе“, донет септембра, предлог је напретка Европске уније, пун је тупавих[1] фраза као: „Европска унија није савршена, али је она је најбоље средство којег имамо за превладавање нових изазова са којима се суочавамо“, и „Проширења консензуса у Европској унији о дугорочној политици према мигрантима и прихватању принципа одговорности и солидарности“.

Неколико иницијатива које су привукле пажњу заказане су за 2017. годину, како би се и национално и наднационално усредсредило да се одржи заједнички пројект и заустави труљење.

Даблин: Жене обучене као евро новчићи 31. децембра 2001, дан пре него што ће евро постати званично средство плаћања у Републици Ирској (Photograph: Richard Lewis/AP)

Холандског министра финансија Јероена Дијселблема понеле су емоције[2] док је говорио како је Европска унија угрожена због неуспеха да у потпуности изврши амбициозне промене. „Почели смо пројекте о којима није било изгледа да моћи да буду окончани“, рекао је прошлог лета новинарима Гардијана и других европских гласила.

Популистичка десница је умела да се идејама обрати бирачима, а левица и центар су им се супротставили са тек неколико контра-предлога и то је била јасна лекција из 2016. године. С друге стране, порука националних држава, тако брутално артикулисана референдумом о „Брегзиту“, превазилази [поклич] „мање Европе“[3]. И тако се Европска унија сама сапела[4] у парадоксу[5], распета између истицања великих идеја којима обара демагоге и уздржавања од регулисања сопствених токова. Ова сапетост ће произвести знамените последице по већину пројеката Европске уније који су почети а још нису довршени.

Животна средина

Беше једном „Европска животна средина“, нова велика идеја Европске уније. Европа као мировни пројект више не може да се прода младим генерацијама које током чијег стасавања рат сведен на филмове и историјске књиге.

Деценију раније, лабуристички политичар Дејвид Милибанд је – препоручујући се за будућег британског премијера – закључио како је животна средина средство којим се најбоље могу поново повезати европски лидери са незадовољним грађанима и изградити поверење у институције Европске уније. „Потребе за животном средином иду упоредо са потребама за Европском унијом.“ А 2006. године је писао: „Једно је кад медаља[6] јури свог шампиона, а друго је кад шампион јури своју медаљу.“

Очигледно, била је Европска унија зелени шампион[7]. Јесте био први циљ циљ оборити глобално загревање за два степена целзијуса, што је усвојио Савет за заштиту животне средине ЕУ на наговор тада мало познате немачке министарке Ангеле Меркел. ЕУ је ради тога усвојила бројне законе о чишћењу плажа, ограничењима фабричког загађења и заштити преко 1.500 врста птица, животиња и биљака. Међутим, сни о заштити „животне средине уније“ остадоше у сенци економске кризе и очајне журбе да се спасу радна места. Похабан, сасвим пропаде углед Европске уније суочен с васељенским очекивањима Самита о клими у Копенхагену 2009. године.

Измаглица од загађења у Паризу (Photograph: Stephane de Sakutin/AFP/Getty Images)

Европски пројект, заснован на индустрији угља и челика, одувек се борио да превазиђе јаз између обећаног и урађеног. Према Климатском акционом програму, напори Европске уније завршили су се обећањима да ће смањити емитовање штетних гасова за чак 40% до 2030. године, а где су тек још захтевнији циљеви који су захтевани оквирима париског споразума о клими из 2016. године.

Док је Јанез Поточник био комесар ЕУ за питања животне средине (2010–2014), сматрао је да су се пречесто личне амбиције уплетене у економију која је расположена за заштиту животне средине. Рекао је: „Ми бранимо неодбрањиво.“ Уместо да све европске ресурсе употребимо „да подрже будућност“, додао је, Европска унија брани прошлост и стечене интересе“.

Чини се да нема бољег примера од Фолксваген скандала, када је једна од најуспешнијих компанија која је основана у Европској унији варала на тестовима о емитовању штетних материја. Још је Поточник упозоравао на проблематичне тестове о индустрији 2011. године, али упркос томе нико није хтео да буде свестан обима преваре. Тек кад се он обратио члановима Парламента ЕУ, посланици су изјавили да су изненађени како се Фолксваген „понашао неодговорно и глупо“.

Иако изгледа да Европска унија наступа корак напред, два корака назад[8], Поточник ипак оспорава оптужбе да јој је понестало идеја. Тврди да оскудност земљишта, воде и других природних ресурса према независној природи савременог живота значи да европски модел подељеног суверенитета мора да успе. „Европској унији је судбина да буде важна (али) то зависи од наше способности да снажно и партнерски управљамо загађењем на сопственој територији.“

Евро

Данас је давна прошлост онај тврдоглави новогодишњи дан кад је дочекана 2002. година, када су сви Европљани, свуда по континенту подигли новчанице од 10, 20 и 50 евра са банкомата. У то доба је ово изгледало као много добра идеја. Међутим, седам година касније нема јасне идеје шта да се да раде са својом јединственом валутом.

Уопште нема иницијативе која би једном и за свагда покренула решавање несагласја које је у срцу „пројекта евро“. Владе су престрављене застрашеним финансијским тржиштем и гласачима. Састанци министара финансија постали су бесциљни низови застоја. Јужне силе желе да погурају свој суверенитет и да њихове цифре покажу економску и фискалну снагу, желе да изолацијом заштите своје угрожене економије. Северњаци томе приговарају пошто се топе њихови биланси осигурања од ризика. Догод постоје два различита доктринарна става, циклуси заосталих исплата дуговања и осигуравања од одговорности ће се понављати.

Марио Драги, као председник Европске централне банке, изложио је план продубљења економске и монетарне уније. Међутим, нема јединствене идеје како да се окупи блок од 19 нација евро-блока у фискалну и финансијску унију и како да сви брзо почну да изгледају интегрисано, пошто су демагози то већ исмејали, а људи одбацили.

Економија

Јункер је врло водио рачуна о обећањима Европске комисије из 2014. године о повећању раста и броја радних места. Међутим, неубедљиви резултати не могу бити кривица великих идеја тврди Гунтрам Волф из Бројгел тинк-танка. Без обзира да ли је реч о стагнацији продуктивности, миграционој кризи или корпорацијском избегавању плаћања пореза, „нема ту листе оних по којима се може звекнути“, већ треба увести велики број правила на микро нивоу за решавање проблема у Европи, проблема које не могу да реше ни националне владе.

Слободан проток радне снаге: румунски берачи грожђа у енглеском винограду (Photograph: Alamy)

У раду којег ће Бројгелови економисти објавити током овог месеца, изнеће да ЕУ мора да се усредсреди на мале техничке измене, отвори трговину услуга и пропише високо технолошке прописе против корпорацијског избегавања плаћања пореза, ако хоће да обезбеди раст. Лако је романтизовати велике идеје из прошлости, али иза идеје јединственог тржишта, која је била водиља политике Европске уније осамдесетих година, има још пуно напорног рада на микро нивоу.

Волф упозорава да институције ЕУ треба да се старају да не обећају више од оног што Брисел може да учини и то у светлу дебате која траје поводом промоције једнакости. „Социјална политика је национална. Прерасподела коју врши социјална политика, национална је. Европска унија скоро да нема инструменте да обезбеди иког поводом неједнакости прихода и (трошкова) образовања. Чињеница је да растућа неједнакост прихода у Великој Британији нема никакве везе са Европском унијом. У вези с тим много може да учини британска Влада. Уместо препуштања политици ’без суштине‘, желео бих да се Европска комисија усредсреди на оно где се не могу правити разлике: Борбу против избегавања плаћања пореза и превара са добротворним делатностима која су проистекла из слободног кретања радне снаге по основу јединствене политике тржишта рада у Европској унији.“

Имиграција

Европска унија би могла остати уточиште напретка, мира и демократије, али утисак трајне кризе узима свој данак у области основних вредности. Можда је Споразум Брисела с Анкаром и оптерећење враћањем избеглица из Грчке назад у Турску произвео терет унутрашње невоље Европске уније који је њу оптеретио много више од „Брегзита“.

То је можда послужило да се заустави прилив миграната, али је цена била велика, узела је данак у области основних вредности – у отворености Европске уније. Како би избегла да преузме народе у избеглиштву од рата, Европска унија ће радије дати милијарде евра влади која силом спречава начело слободе изражавања.

Мигранти седе поред кућа-контејнера, избеглички камп у северном делу Атине, децембра 2016. (Photograph: Louisa Gouliamaki/AFP/Getty Images)

Услед јуначења популистичких влада источно-европских земаља, које су неуморно одбијале да прихвате квоте за пријем избеглица, Европска унија се ипак одлучила за реал-политику.

Проширење

Зна Европска унија и да буде цинична, ако су у питању њени интереси. Ово се тиче политике проширења Европске уније, чак и када је та политика објављена: не доводи се у питање почетак нових приступних процеса са било којом спољном земљом. Унија 28 (ускоро 27) земаља би да застане. Турска, Црна Гора, Србија, Албанија, Македонија, Босна и Косово би се могле суочити са дугим чекањем.

Пошто је Европска унија изгледа мање способна да брани демократију и људска права, какву поруку она шаље ван својих граница? Чему она? Штити ли она само своја друштва од опасности спољног света? Ако јесте, да ли је кратковида? Након свега, опасности по ЕУ нису само спољне, што су „Брегзит“ и укидање слобода по Источној Европи то обилно показали.

 

Аутори: Џенифер Ранкин (дописница Гардијана из Брисела), Томас Кирхнер, Александар Милхауер (Зидојче цајтунг) и Сесил Дукуртије (Ле монд)

Са енглеског посрбио и објашњења написао: Душан Ковачев

 

facebookreporter.org/2017/01/21/%D0%B3%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D1%98%D0%B0-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF/

 

0 гласовa