А НЕКИ РУСИЈИ ИЗА ОКЕАНА НЕОПРЕЗНО ПРЕТЕ ДА ЋЕ ЈЕ „РАСТУРИТИ ЗА САМО 20 ДАНА”

  • Онима који обећавају да ће „растурити Русију за 20 дана” желим да напоменем:тамо где се америчка војска на овај или онај начин суочила са руском, чекало их је горко разочарење. У Корејском рату 1950–1953. године САД су имале 36.574мртвих и 103.284 рањених војника. Не тврдим да иза свих тих губитака стоје наши војници, али, што се каже, без њих то није прошло. Исто као и у Вијетнаму, где су од 1964. до 1975. године Американци имали 153.363 рањених и 58.209 погинулих војника
  • Ако је неко у Вашингтону нестрпљив да поново стане на исте грабуље – нека проба. Али, не би требало ни на тренутак заборавити да Русија данас није она с краја прошлог и са почетка овог века
  • Желим да подсетим прекоокеанске вруће главе на реченицу нашегнезаборавног (бившег премијера) Виктора Степановича Черномирдина: „Има још времена да сачувате образ. После ћете морати да чувате друге делове тела”

Пише: Виктор ЛИТОВКИН, војни коментатор агенције ТАСС

          ЗА ГОДИНУ дана борбених дејстава у Сирији, руска авијација извела је 16.285 борбених летова. Извела је 53.906 напада на објекте терориста. У њима је ликвидирано више од 35 хиљада џихадиста. Од тога 267 вођа и главешина.

          Убијено је око три хиљаде џихадиста из Русије и земаља Заједнице Независних Држава. Уништено је 675 кампова за обуку терориста, 336 погона за производњу муниције и експлозивних направа ручне производње. Уништена су 304 објекта за незакониту експлоатацију и транспорт крадене сиријске нафте, као и 125 тенкова, 124 вишецевна ракетна бацача, 184 борбена возила пешадије и оклопна транспортера, 975 пикапова с наоружањем, које на Истоку зову „шајтан-арба”.

          Истовремено, авијација САД и земаља њихове коалиције извела је 7,909 борбених летова. Извела је 2.227 напада на објекте терориста. Уништила је три моста на реци Еуфрат које су користили мештани, електрану у граду Алеп и болницу организације „Лекари без граница” у месту Маарет ен Нууман (то је можда одговор зашто су Американци и западни медији најгласнији у оптуживању Русије за неселективно гађање цивилног становништва).

          Пентагон је још извео напад на положаје сиријских владиних снага, у којем су погинула 62 војника, а рањено преко сто.

          Нисам навео ове бројке да бих показао ко и како заправо ратује у Сирији. То је ионако јасно. Мада се и по руским телевизијама поједини западни новинари хвале успесима својих снага које су у последње време ликвидирале готово 20 хиљада џихадиста.

          Истина, притом не помињу да за Дамаск присуство америчких војника на сиријској земљи представља отворену окупацију територије независне арапске државе — ни САД, ни коалицију коју оне предводе тамо нико није звао, нико — ни Савет Безбедности УН, ни влада Сирије — није им дао то право. Али, за Вашингтон, наравно, закон не важи.

          Његови политичари и медији воле да друге, заузевши позу ментора, уче људским правима, демократији, слободи говора, за себе увек праве изузетак. „Изузетна нација”, како воли да говори о Американцима њихов садашњи председник Барак Обама.

          Та „изузетна нација” је већ донела народима планете толико несреће да би је било довољно за пар векова. Ево, ни у Сирији они не ратују против међународних терориста из Исламске државе, Џебхат ан Нусре и осалих бандита, како воле да изјављују у Вашингтону, већ против легалне владе те земље, користећи за постизање својих циљева као топовско месо исте те терористе.

          Управо њих они и бране на страницама штампе, када оптужују Русију за неселективне ударе и одбијање да прави дугачке (од више дана) хуманитарне паузе за наводно извлачење цивила из гађаних делова града. И опет ни речју не помињу да су свих седам коридора, које су наше снаге отвориле за извлачење тих цивила, терористи које они подржавају минирали и држе под унакрсном ватром. А за сада се нико не миче, бандити се баве прегруписавањем својих снага, видају ране и спремају се за нове нападе на провладине снаге. Узгред, у томе им активно помажу западни инструктори и стручњаци из коалиције, о којој толико воле да причају страни медији.

          Можда је судбина америчких, енглеских, француских и осталих западних инструктора, који раде са антиасадовском опозицијом и које је немогуће разликовати од међународних терориста, оно што заправо брине Вашингтон и његове савезнике, а не неко цивилно становништво источног Алепа?

          У Мосулу, који тренутно напада ирачка армија уз помоћ Пентагона, такође живе стотине хиљада цивила, али нема никаквог гласног негодовања, никакве озбиљне забринутости због њихове судбине. Вероватно из истог разлога.

          У таквој ситуацији, посебно су занимљиви амерички генерали и адмирали. Један од њих, који се налази на прилично високој и истакнутој позицији у Стејт департману, већ је запретио руским војницима „враћањем кући у врећама”, због чега га је најстроже упозорио руски генерал.

          Ми добро знамо где се налазе амерички саветници и инструктори, казао је руски генерал, и ако се, не дај Боже, понове напади на сиријску владину армију, у чијим редовима има и руских стручњака, Пентагон ће моћи само себе да криви за могуће последице.

          Узгред, онима који обећавају да ће „уништити Русију за 20 дана” желим да напоменем: тамо где се америчка војска на овај или онај начин суочила са руском, чекало их је горко разочарење.

          У Корејском рату 1950–1953. године САД су имале 36.574 мртвих и 103.284 рањених војника. Не тврдим да иза свих тих губитака стоје наши војници, али, што се каже, без њих то није прошло. Исто као и у Вијетнаму, где су од 1964. до 1975. године Американци имали 153.363 рањених и 58.209 погинулих војника. Имена војника који су се вратили из тог рата испод звездано-пругасте заставе урезана су у црном мермеру у парку у центру Вашингтона, између зграде Конгреса и Линколновог маузолеја.

          Затим су дошли ратови у Ираку — 1991. и 2003–2004. године. Неповратни губици Пентагона износе око 1.500 војника. У Авганистану почевши од октобра 2001. — такође око 1,5 хиљаде војника. Истина, последња три рата су већ протекла без нас.

          Ако је неко у Вашингтону нестрпљив да поново стане на исте грабуље, нека проба. Али, не би требало ни на тренутак заборавити да Русија данас није она с краја прошлог и са почетка овог века.

          Желим да подсетим прекоокеанске вруће главе на реченицу нашег незаборавног (бившег премијера) Виктора Степановича Черномирдина: „Има још времена да сачувате образ. После ћете морати да чувате друге делове тела”.

fakti.org/rossiya/medija-menju/gde-god-su-se-makar-i-indirektno-vojno-sudarili-sa-rusima-amerikanci-su-lose-prosli

Прочитај без интернета:
8 гласовa