За само два месеца „успешног“ пословања министра финансија Душана Вујовића, тачније од краја новембра 2015. до краја јануара 2016, јавни дуг Србије се увећао за скоро 70 милијарди динара! На крају јануара месеца 2016. године, укупни јавни дуг Србије крајем јануара 2016. износио је 3.060.339.536.324 динара, или преко 25 милијарди евра! Подељен по броју становника, износи око 4.000 евра по сваком грађанину! Грађани ће морати да отплаћују ове дугове, али то неће зауставити владајућу олигархију да и даље пребацује новац из буџета у своје џепове.

Лаж је основа напредњачке политике и без ње, као и корумпираности, ова власт би се одавно урушила.

Председник Владе Александар Вучић је 29. јануара славодобитно новинарима рекао како је суфицит у буџету за јануар месец скоро 250 милиона евра. Том приликом, истина, није рекао како га је срамота колико нам добро иде, али јесте казао како се овакав „успех“ није очекивао.

Премијер је такође заборавио да каже како је 28. јануара Управа за јавни дуг објавила да је тог дана Република Србија продала обвезнице са роком доспећа од две године у укупној вредности од 25 милијарди динара, односно нешто мало више од 200 милиона евра. Дакле, наводни буџетски суфицит није настао уштедама или повећањем фискалних прихода, већ даљим задуживањем.

За само два месеца „успешног“ пословања министра финансија Душана Вујовића, тачније од краја новембра 2015. до краја јануара 2016, јавни дуг Србије се увећао за скоро 70 милијарди динара! То енормно задуживање, као и чист маркетиншки потез да се за јавност стање у буџету објављује дан пре редовних исплата, створили су привид како је фискална консолидација, наводно, успешна. У стварности, никада нам горе није било.

Укупни јавни дуг Србије крајем јануара 2016. износио је 3.060.339.536.324 динара, или преко 25 милијарди евра! У току 2015. Влада нас је задужила за додатних скоро две милијарде евра, а до почетка овог лета планира се додатно задуживање од најмање милијарду евра.

Овако прибављен новац се не троши за добробит народа, већ за безбрижан живот оних на власти.

Чије паре Вучић поклања Италијанима?

Треба се подсетити октобра 2012. године, када је садашњи председник Владе био први потпредседник Владе у којој је његова Српска напредна странка имала већину министара. Тада је држава потписала уговор о додели бесповратних средстава италијанској компанији „Геоx“ у висини од 11.250.000 евра за изградњу фабрике ципела. Бар су паре за то требале да буду употребљене.

Италијани су добили новац, а онда је целу причу покрио вео заборава. Фабрика у Врању се градила спорије од „Скадра на Бојани“ и до њеног отварања је дошло тек пре неколико дана. По изјави италијанских инвеститора, нов погон у Врању коштао је мање од 15 милиона евра.

Иако постоје разлози да се верује како је ова цена преувеличана, чак и када бисмо њу прихватили испада да су „инвеститори“ уложили свега око 3,5 милиона евра сопствених пара да би направили фабрику која ће годишње производити више од милион пари ципела. У ствари, уложили су још мање сопствених пара, јер је скоро све плаћено из државног буџета који солидарно пуне сви гладни у овој држави.

Оно што је најзанимљивије у целој причи јесте управо чињеница да се изградња отегла на дуже од три године, иако се по правилу овакви објекти изграђују за мање од годину дана.

За то време, државна субвенција од преко 11 милиона евра се користила за пословање „Геоx“-а изван Србије, а на тај начин остварени приход делио се између актера ове преваре, односно италијанског пословодства и врха наше Владе.

Пошто су италијански „инвеститори“ унапред добијени новац потрошили на прече ствари, нису имали довољно средстава да редовно плаћају ни грађевинске фирме које су у Врању градиле фабрику, па је често долазило до прекида радова, јер радници нису хтели да раде за џабе. Због тога се радови јесу овако дуго изводили.

Коначно је држава Србија морала још дубље да завуче руку у џеп народа, па да она, уместо италијанских „инвеститора“, плати део радова.

За изградњу прилазних саобраћајница, комуналне инфраструктуре, али и уређење самог земљишта на коме се фабрика данас налази, из државне касе је плаћено још више од два милиона евра, тако да је Србију овај аранжман на крају коштао више него што сама фабрика вреди“!

Морала су, наиме, да се негде нађу средства потрошена за подмићивање властодржаца.

Уз све то долази и чињеница да Врању овај пројекат не само да није требао, већ га је додатно руинирао. У овој сиромашној општини на југоистоку Србије већ деценијама послује „Коштана Схоес“, кластер који обухвата седам фабрика за производњу обуће. У њему су запослени скоро сви радници оспособљени за ову врсту послова, тако да их на списку локалне испоставе Националне службе за запошљавање (НСЗ) скоро да уопште није ни било.

У такву средину стиже „Геоx“ који је од државе Србије добио преко 13 милиона евра за нову фабрику и „великодушно“, од наших пара, обећава плате које су дупло веће него код конкуренције, мада су и даље мизерне. Преко хиљаду радника тада, почетком 2013. (одмах после првих најава о доласку Италијана), даје отказе у предузећима у којима су до тада радили и прелази у НСЗ, јер је услов био да „Геоx“ запосли само оне који су на бироу рада.

Ти радници су, затим, три године без плате седели код својих кућа чекајући да се фабрика заврши. Није уопште зато чудно што су тмурних лица дочекали Александра Вучића који је крајем јануара ове године свечано отворио фабрику „Геоx“-а.

„Коштана“ кластер је у међувремену изгубио више од половине запослених и морао је да смањи производњу. За разлику од конкуренције из Италије ова домаћа компанија није добила ни динара подстицајних средстава, а сама је морала и да плаћа комуналне прикључке, изградњу и проширивање приступних саобраћајница, као и уређење и одржавање земљишта на коме се налази.

Коначни биланс је да је „Коштана“ сада у великим проблемима, јер је због одласка радника и смањења производње изгубила неке купце, а радници, који су због обећане боље плате из једне компаније прешли у другу, додатно су осиромашили, јер су пуне три године живели од помоћи својих такође сиромашних рођака. Осим тога, држава за то време није добијала доприносе и порез на плате за раднике, а многима је још морала да исплаћује накнаду за незапослене, а касније и социјалну помоћ.

То, наравно, није тако страшно за властодршце, јер је знатан њихов удео у поменутих преко 13 милиона евра исплаћених за нову фабрику, а нису остали ускраћени ни за провизију од прихода који је „Геоx“ остварио три године обрћући поклоњени новац.

После се нађу неки који се питају „Где одлази толики новац из буџета, када су смањене плате и пензије, а држава се свакодневно све више задужује?“. Новац одлази у џепове одабраних. Један од њих је Чедомир Јовановић који је, могуће, у политичкој опозицији према Александру Вучићу, али пословно њих двојица одлично сарађују.

То је пре неколико дана потврдио и бивши министар привреде Саша Радуловић оптужбом да му је, док је још био министар, тадашњи први потпредседник Владе, Вучић, тражио да из Фонда за развој исплати већ одобрени кредит од два милиона евра фирми у власништву Чедомира Јовановића која је била несолвентна и позната по махинацијама.

Прање пара преко Чединог ЛДП-а

Први човек ЛДП-а је ушао у агробизнис чим је пропала „Фиделинка“ а.д. из Суботице. Стечајни управник те компаније је одлучио да њене капацитете изда под закуп другим предузећима, а избор је крајем 2011. пао на фирму „Агропослови“ иза које је стајао брачни пар Чедомир и Јелена Јовановић.

У мају 2014. републичке Робне резерве су објавиле како је предузеће „Агропослови“ проневерило чак 4.000 тона жита поверених му на чување у силосима „Фиделинке“, за чије коришћење није плаћан ни закуп.

У септембру 2015. је објављено како је тужилаштво у Београду наводно покренуло истрагу против Јелене Јовановић због основане сумње да је банке и државне институције преварила за укупно 6,8 милиона евра.

Тада се тврдило како је супруга лидера ЛДП-а и директорка „Агропослова“ фалсификовањем пословне документације од пословних банака узимала кредите на основу залога у житу које, не само да није припадало њеној фирми (било јој је поверено на чување уз плаћање надокнаде), већ више није ни било у силосима које је „Агропослови“ користио. Српски речено: Јовановићева је као залог положила жито које није постојало.

Од тада, па до данас ништа се није десило. Неће се ни десити, докле год Чедомир Јовановић успева да финансијски намири Александра Вучића. Једна од тих новчаних транши био је и „зајам“ из Фонда за развој у висини од два милиона евра чију је исплату привремено био стопирао Саша Радуловић, а и после тога су уследила нова плаћања откупа слободе за себе и своју жену.

У међувремену, када су се дугови „Агропослова“ нагомилали, брачни пар Јовановића је фирму продао извесном Бојану Дробњаку, који је наставио да ништа не плаћа, па је над тим предузећем отворен стечајни поступак.

Да је све ово део једног добро смишљеног плана преко кога се новац из банака и буџета сливао у приватне џепове, види се из чињенице да све послове „Агропослова“ у стечају фебруара 2015. преузима предузеће „Агрохуб“, такође из Београда, а чији је једини власник и директор – Чедомир Јовановић.

Упркос чињеници како је „Агрохуб“ основан само два месеца пре преузимања уговора од „Агропослова“, те да није имао никакву имовину осим оснивачког капитала од 2.000 динара, као и да је био у власништву човека који је већ једном преварио „Фиделинку“, стечајни управник се сложио са овом трансакцијом којом је Јовановићева фирма добила не само млинове и силосе на коришћење, већ је потпуно бесплатно употребљавала и робну марку „Фиделинке“.

„Агрохуб“ се уопште није показао као бољи платиша, јер радницима уопште није исплаћивао плате, а није плаћао ни остале рачуне. Приликом преузимања послова „Агропослова“ у „Фиделинки“, „Агрохуб“ се обавезао да ће исплатити и његове дугове који су у том тренутку (19. фебруар 2015.) само на име закупа за силосе и млинове исзносили преко 31 милион динара.

Ни остали дугови „Агропослова“ нису плаћани, а „Агрохуб“ је престао да плаћа и сопствене рачуне. Због кога је „Суботицагас“ средином октобра 2015. искључила доток гаса „Агрохубу“, јер су неизмирена потраживања прешла пет милиона динара.

Како не би остао без прихода, Чедомир Јовановић се досетио још једне преваре. Још у 2011. години, пословање своје тадашње фирме „Агропослови“ делимично пребацује на „Оутсоурцинг Манагемент Солутионс Гроуп“ са Новог Београда, којег данас под овим именом нема више у Агенцији за привредне регистре. Ово предузеће, иако је имало укупан годишњи промет од само 675.000 динара и приход од 250.000 динара, „Агропословима“ плаћа месечно 10.000 евра на име закупа силоса које је ово предузеће са своје стране бесплатно користило у оквиру аранжмана са „Фиделинком“?!? Ради се очигледно о „прању“ нечијих пара, јер поменути „Оутсоурцинг“, упркос слабом пословању, у априлу 2012. Либерално демократској партији за предстојеће изборе донира седам милиона динара.

Када се све ово сагледа, просто је невероватно да је Фонд за развој предузећу које тоне под дуговима, нема никакву помена вредну имовину и још је упетљано у цео низ превара и махинација одобрио „кредит“ (за који се од почетка знало да неће бити враћен) од 200 милиона динара.

Уствари, није невероватно, када су у питању „виши циљеви“, односно похлепа властодржаца да из државног буџета извуку што је могуће више пара.

Због свега овога, пензионерима се смањују ионако мале плате које су они зарадили поштеним радом током протеклих деценија, из државних служби и јавних предузећа отпуштају се запослени који су неретко једини храниоци својих породица, а држава се бесомучно и даље задужује.

Ко је добио 6 милиона евра за незаконити конкурс?

На шта је потрошено 26 милиона евра, уместо првобитно планираних 20 милиона, код наводне изградње железничке станице „Прокоп“ у Београду, мораће да утврди нека будућа независна и детаљна истрага. Значајан део стручне јавности већ сада тврди да је у суштини сређен само ентеријер, а да то не кошта ни трећину утрошене своте.

Завршетак радова је свечано обележен 26. јануара ове године иако они по закону нису ни смели да се одвијају.

Управни суд у Београду је, наиме, пресудом од 12. јуна 2015. број ИИ 9 У 10959/14 (судије: Ружа Урошевић, Деса Симић и Томислав Медвед) поништио јавни конкурс за извођење радова на поменутој локацији и наложио поновни избор понуђача.

Пресудом је недвосмислено утврђено како је Предраг Нешковић у периоду од 23. маја 2005. до 16. септембра 2013. био запослен у „Железницама Србије“ на пословима израде Главног пројекта за изградњу „Прокопа“. Главни пројекат је касније послужио као део конкурсне документације.

Нешковић се после тога појављује као део тима понуђача радова, конзорцијума окупљеног око „Енергопројекта“ који побеђује на конкурсу.

Без обзира на чињеницу да је Управни суд неспорно утврдио незаконитост овако спроведеног конкурса и наложио његово понављање, власт је одлучила да настави радове на „Прокопу“, јер без ове железничке станице не може да се настави пројекат „Београда на води“, а премијер Вучић је већ опоменут од стране инвеститора из Уједињених Арапских Емирата да мора да се придржава обећања датих у погледу рокова.

Не само да се оглушила о одлуку суда, већ је власт у овом случају прибегла најбезочнијим лажима и манипулацијама јавног мњења. Председник скупштинског Одбора за финансије Верољуб Арсић (члан Српске напредне странке) са седнице одржане почетком фебруара 2015. удаљује Драгана Добрашиновића, заступника подносиоца тужбе Управном суду, управо када је овај покушао народне посланике да упозна са уоченим малверзацијама. Став власти је тада званично гласио да је Добрашиновић требао о свему да обавести полицију и тужилаштво, који су чврсто под контролом напредњака, а не скупштински Одбор или Управни суд и да тиме угрози извођење радова и спровођење пљачкашког плана СНС-а.

Пошто је постало јасно да је конкурс спроведен на начин којим се крши закон, као и да је коначна цена скоро за трећину већа од првобитно одобрене, о целом случају се заинтересовао и давалац зајма за овај посао, „Кувајтски фонд за арапски развој“, који је најавио обуставу даљих, већ уговорених плаћања за пројекат „Прокоп“, све док се не утврди истина о управо завршеној фази радова.

У сваком случају, остаје да се утврди зашто су радови коштали 20 милиона евра док је Нешковић са својим сарадницима у „Железницама Србије“ радио на изради Главног пројекта, а поскупели су на 26 милиона евра када је он прешао код понуђача и каснијег извођача радова. Ко је све из политичког врха добио свој део из поменутих шест милиона евра како би се спровео незаконити конкурс?

Игор Милановић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/gde-odlazi-novac-iz-budzeta-kada-su-smanjene-plate-i-penzije-a-drzava-se-svakodnevno-sve-vise-zaduzuje/

11 гласовa