ЏАСТИН РЕЈМОНДО

Описати Бенона као мејнстрим медији је клевета, али шта очекивати од интелектуално ограничених идеолога са обе стране политичког спектра?
Поредили су га са Распућином и Свенгалијем: он је сива еминенција Трампове администрације, тврдолинијашки идеолог који репрезентује и умножава све најмрачније импулсе човека у Овалном кабинету. Али ко је заиста Стив Бенон?

Њујорк тајмс у изузетно прљавом чланку – чак и за њих – указује да је председников главни стратег и виши саветник, иначе посвећени католик, ученик италијанског паганина и протофашисте Јулјиуса Еволе. Нејшн (The Nation) га описује као неког ко намерава да почне трећи светски рат. „Либертаријански“ часопис Фриман, следећи линију Нејшна, оптужио га је да је „историјски детерминиста“ чији утицај на Трампа ће довести до катаклизмичне катастрофе.

Међутим, ако објективно сагледате Бенонову идеологију – што је подухват за који је изгледа неспособна већина аналитичара – доћи ћете до веома различитог закључка. Најбољи начин за анализу Бенонове мисли је гледање његовог филма Генерација нула, изванредног документарца из 2010. о прошлости и будућности наше земље.

Филм је концептуално базиран на историјској теорији изложеној у Четвртом скретању, књизи Вилијама Штрауса и Нила Хoува из 1997. године: отприлике на сваких 80 година земља пролази кроз револуционарну кризу, тј. „скретање“ у којем се институције изграђене у претходном периоду урушавају, да би потом биле измењене и обновљене. Ова скретања су предодређена ратовима: Револуционарним ратом, Грађанским ратом, Првим и Другим светским ратом (као двема фазама истог конфликта), и сада наизглед бескрајним „ратом против тероризма“.

КУЛТУРНА КРИТИКА СЛОМА ИЗ 2008.
Генерацијске поуке извучене из последњих криза неизбежно бивају заборављене или одбачене од потомака оних који су пребродили олује – и у том семену је клица за будуће скретање. Генерација нула приказује ову цикличну историјску теорију у економском оквиру. Бенонова анализа би посебно требало да наведе либертаријанце да начуље уши и слушају, јер осликава теорију пословног циклуса коју су заговарали Лудвиг вон Мизес и Аустријска школа економије, која узроке великих падова проналази у кредитној експанзији централног банкарског система. Кроз цео филм се наглашава да је за крах из 2008. одговорна политика Алена Гринспена, која се своди на умпумпавање огромних количина кеша – „лаког новца“ створеног ни из чега од стране Федералних резерви – у кредитна тржишта.

Гледање Генерације нула у суштини је слично као слушање говора Рона Пола, али уз једну ствар која недостаје стандардним либертаријанским анализама – културну критику. Уместо да третира људска бића као хомо економикусе, Бенон пружа теорију културне промене да би објаснио како и зашто је економија „лаког новца“ до те мере пошла по злу.
„Највећа генерација“ (Greatest Generation) је живела у периоду економске депесије и светског рата и однеговала „бумерсе“ (назив за генерацију рођену у периоду такозване „бејби бум ере“ након Другог светског рата; прим. прев.) у уверењу да њихова деца никад неће морати да осете оскудицу кроз коју су они прошли. Да би цела ствар била додатно драматизована, у Генерацији нула се приказују стари снимци из најпопуларних емисија у 50-тим, као што су Шоу Доне Рид и Отац зна најбоље, са мајкама, децом и очевима окупљеним за кухињским столом као идиличном сликом коју је убрзо засенило лудило 60-тих. Чак и када фасцинантна достигнућа америчке цивилизације достижу врхунац са програмом Аполло и слетањем човека на месец, дионисијски хаос генерације Вудсток је супротстављен Аполу 11 (што је, ако смем да додам, контраст који је својевремено приметила Ајн Ренд у свом есеју Аполо и Дионис).

Деца 60-тих, која су одрасла без знања о кризи или депривацији, побунила су се против радне етике и самог концепта узрочности, тј. идеје да акције имају последице. Размажена, заштићена од света, без знања о историји и са презиром према њеним лекцијама, ушла је у свет са уверењем да је живот стална потрага за самозадовољењем. Ови нарциси, који су одбацили било каква ограничења својих порива, били су и остали савршен материјал за апокалипсу.

Комбинација кејнзијанске примарне емисије и културе нарцисоидности узроковала је кризу из 2008, накнадно спасавање финансијске елите и револуционарни период у којем данас живимо. Прерастајући хипи фазу, деца 60-тих постала су приврженици крајњег материјализма који се савршено уклопио у њихове светоназоре. Њихово – упадљиво кратко – путовање од маоизма до „генерације Ја“ укорењено је у немарном односу према вредностима које су створиле богаство и стабилност у којима уживају откад знају за себе. Иста безобзирност која их је навела да одбаце традиционалне вредности својих родитеља сада их је намамила да преузму енормне финансијске ризике у економији претвореној у гигантски казино. Средства без покрића, поткрепљена хипотекама које једва да су вределе више од обичног смећа, упакивана су, продавана и потом препродавана по ценама које немају никакве везе са њиховом стварном вредношћу. Баш као што су „бумерси“ раскрстили са сваком врстом морала, тако је финансијализација – подстакнута активностима Федералних резерви и владе, који су делили хипотеке као слаткише на дечјем рођендану – одвојила економију од било какве стварне производње и вредности.

ЈЕДАН ОД НАС У СРЦУ ТРАМПОВСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Све је почело да се распада у јесен 2008, бришући „богаство“ које никад није ни постојало. Једна од многих жртава био је и Бенонов отац, чија уштеђевина је испарила преко ноћи. Тако је влада спасила институције које су „превелике да би пропале“, иначе у власништву истих оних људи чија похлепа је изазвала кризу, а људи попут Беноновог оца су остављени да труну.

Код Бенона је ствар личне природе – његов презир према елитама, који је рефлектован кроз Трампову кампању, осветлио је Генерацију нула као муња у поноћ.

Остатак приче знате: покрет Чајанка, који је био директан одговор на спасилачке мере (мисли се на горе поменуто спасавање финансијских институција; прим. прев.), уздигао се и изабрао републиканце који су потом издали исти тај покрет који их је увео у кабинете. Али на дуге стазе „четврто скретање“ није готово – што је показала Трампова победа над омраженим елитама.

Не постоји визија Трећег светског рата у Генерацији нула, а нема ни жестоких праскова у маниру Јулијуса Еволе. Окарактерисати Бенона онако како мејнстрим медији то раде просто је и једноставно клевета, али шта друго очекивати од ових интелектуално ограничених малих идеолога са обе стране политичког спектра?
Не, Стив Бенон није фашиста, није ратнохушкач, а није ни „лењиниста“, како га је назвао неоконзервативни идеолог Роналд Радош. Он је палеоконзервативац – један од нас у самом срцу и духу трамповске револуције, које се корумпиране елите с правом плаше.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
Chronicles

www.standard.rs/svet/37303-%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D1%83%D0%BB%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B0-%D0%B1%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B0

2 гласa