БЕОГРАД – Бивши начелник Генерал-штаба Југославије, генерал Момчило Перишић, дао је интервју за лист Данас и открио појединости везане за период владавине Слободана Милошевића и говорио о својој улози у тим турбулентним временима. Преносимо део тог интервјуа:

Да ли сте били уверени у ослобађајућу пресуду када сте се предали Трибуналу?

Нисам се предао Хашком трибуналу, него сам отишао добровољно да докажем невиност. Нисам био уверен у ослобађајућу пресуду, али сам се њој надао, јер сам знао да нисам крив. Као што сам ишао на фронт да браним част и углед војске и државе, тако сам отишао у Хашки трибунал да у њему браним, и одбранио сам, част, достојанство и државе, и народа и војске, и своје лично. То нисам могао да браним на улици, нити на митинзима, нити пред нашим судовима, већ пред међународним судом, јер он ме је оптужио. Жао ми је што многи то не разумеју, и неће да знају.

Знали сте да ће вас Хашки трибунал тражити и пре званичног подизања оптужнице 2005. године?

Да. Главни тужиоци су започели разговоре са мном две године пре тога у Београду. Желели су да сведочим против Слободана Милошевића пред Трибуналом. Нисам хтео да говорим неистину и то што сам им рекао није било употребљиво против Милошевића. Да би ме присилили, оптужили су ме. Када је оптужница подигнута, нудили су ми нагодбу – да сведочим против Милошевића, а заузврат бих добио минималну казну од 11 година, која би после била смањена на седам. То сам одбио и са тимом врсних адвоката на челу са Новаком Лукићем доказао да нисам крив.

Какав је био ваш однос са Слободаном Милошевићем?

Приликом мог избора за начелника Генералштаба ВЈ 1993, Слободан Милошевић је био члан Врховног савета одбране. Мене је на место начелника предложио тадашњи председник СРЈ Зоран Лилић, остали чланови ВСО, па и Милошевић су се сложили. Од првог до последњег дана на тој функцији, дакле, пет и по година, Милошевић и ја смо коректно сарађивали, као два руководиоца, интелектуалца, на значајним дужностима. У току те сарадње имали смо и идентичних ставова, али и опречних. Борбом мишљења и аргументацијом увек смо проналазили оптимална решења.

По питању Косова нисте успели да нађете компромисно решење?

Почетком 1998. нисмо се усагласили око квалификације оружаних група Албанаца на КиМ. Инсистирао сам да се они у скупштини прогласе за терористе, да се преко пријатеља и лобиста у свету обезбеди таква квалификација и од светског јавног мњења. Тражио сам да се у Савезној скупштини донесе одлука о проглашењу ванредног стања на КиМ и да се употребе све снаге, па и ВЈ, да се тероризам, тада већ са елементима побуне, елиминише. Милошевић је био против. Без проглашења ванредног стања није се могла употребљавати војска на том простору. Милошевић је хтео да се делови ВЈ нелегално користе. То је непријатељски расположен међународни фронт искористио као повод за НАТО агресију. Милошевић ме сменио непосредно после говора на скупу у Горњем Милановцу, где сам 11. октобра 1998. рекао да ће СРЈ бити бомбардована из ваздуха, ако се не испоштују одредбе резолуције 1199. Па зар није боље да се прихвати резолуција и спречи бомбардовање, избегну разарања и сачувају људски животи, него прихватити одредбе горе од резолуције после огромних људских и материјалних жртава? Нажалост, бомбардовани смо, изгубили хиљаде људских живота, претрпели ужасна разарања и прихватили војнотехнички Кумановски споразум који је много гори од одредби резолуције 1199 и значи увод у коначан губитак КИМ, са којег је полиција и војска непоражена, али понижена повучена, а неалбанско, посебно српско становништво, остало незаштићено.

Да ли сте у то време спремали државни удар са Јовицом Станишићем?

Са Станишићем сам добро сарађивао од првог до последњег дана на челним функцијама, он на челу Државне безбедности Србије, ја на челу ВЈ. Станишић и ја по питању пуча – државног удара, имамо идентично мишљење, а оно је да о томе могу маштати само авантуристи, неодговорни људи или људи ван реалности. Такође, да смо извршили државни удар, то би дало легитимитет НАТО да изврши агресију, јер би добио пуну сагласност Савета безбедности УН. Младима говорим да је промена власти силом пропаст за извршиоце, народ и државу, и да о томе не треба да размишљају.

Како је текла ваша даља комуникација са Милошевићем?

О смени ме је обавестио телефоном. Хтео сам да лично разговарамо, али је он рекао да нема времена. Онда нећемо ни да разговарамо, поручио сам му. Одбио сам нову дужност која ми је одређена – саветник председника савезне владе, тада Момира Булатовића, јер сам на ту дужност распоређен без мог знања и консултације. Након тога су ме искључили из војске. Први пут после тих догађаја смо се срели у хашком притвору, 2005. године. Нашалио се и рекао ми: „Лија, лија, Момо, па долија“. А ја сам му одговорио: „Да си ме у нечему послушао, не би ни ти ни ја били овде“. На привремену слободу сам пуштен јуна 2005. Милошевић је умро годину дана касније, а ја сам се у Хаг вратио 2008.

Као разлоге уласка у политику 1999. године навели сте да желите да дате свој допринос у борби за демократске промене, али и због страха за сопствени живот. Да ли сте имали нека сазнања да вам је живот угрожен?

Више од 20 значајнијих људи у то време је убијено, а многи од тих случајева ни данас нису расветљени. Не зна се ни ко је наручилац ни ко је убица. Желео сам да своју породицу и себе заштитим од свих тадашњих репресалија.

Мислите ли да ће се открити политичка позадина убиства Зорана Ђинђића?

Сигурно да хоће.

Хоћемо ли нешто о томе сазнати када се оконча процес око „шпијунске афере“? Рекли сте да су вам је напаковали неки челници ДОС-а, и то у време већ отвореног сукоба између Зорана Ђинђића и Војислава Коштунице.

Суђење је у току и о детаљима не могу да причам. Једино се надам да ће бити отворено за јавност. Тада ћете имати одговор и на то питање.

Доста времена проводите у родним Коштунићима. Виђате ли Војислава Коштуницу?

Коштуница није рођен у Коштунићима, веома ретко долази у Коштуниће. Тражио сам да као бивши председник СРЈ и председник ВСО, доктор права, буде сведок пред Хашким трибуналом. Није хтео. Након тога нисмо имали никакав контакт.

Имате ли намеру да се вратите у политику?

Док је у глави, реч је роб личности. Када изађе из главе, човек од интегритета мора бити роб те речи. По повратку из Хага сам рекао да се нећу вратити политици и остајем при том ставу.

Извор: Данас

www.pravda.rs/2015/06/29/general-perisic-o-drzavnom-udaru-na-milosevica/

Прочитај без интернета:
0 гласовa