Младен Мрдаљ

Одбрана Југославије и геноцид у НДХ нису потакли комунисте на борбу, тек напад на СССР покреће комунисте који без обзира на страдања цивила, настављају нападе на окупатора

Дугогодишња спорења у друштву, после рехабилитације Драже Михаиловића, додатно су се распламсала. Код једних се учврстио утисак да су комунисти били носиоци свега напредног: права жена, општег образовања, привредног напретка, међуетничког суживота, антифашистичке борбе… као да у Европи тога није било и без комуниста. Те тачке олакшавају идеолошки спој са Западом и осуду „српског национализма“.

Са друге стране је националистичко идеализовање четника, али по угледу на оне из партизанских филмова: етничка и верска искључивост, бахатост, конзервативност, „србовање“ на Равној Гори, монархизам. Мало њих види сагласност између модерне демократије и идеологије четничког покрета.

Не може се расправљати о издаји, а да се она не дефинише. Суштина издаје је у томе да се изневери преузета обавеза. На пример, према породици, држави, народу, моралу, идеологији, итд. Шта ако постоји неслагање око важности обавеза. Да ли је одбрана државе битнија од опстанка народа? Да ли је опстанак битнији од слободе, од политичке идеологије, националне части? Неслагање води ка оптужбама за издају. У зависности од тога како се поређају вредности, тако се додељује кривица издаје.

Када је Милован Миловановић 1908. прихватио аустријску анексију Босне, разјарени Београђани предвођени Нушићем су га сматрали издајником. Одговорио је: „Не дам Србију на нож Аустријанцима!“ Демократски изабран, законом овлашћен, добро проценивши међународне околности, вођен бригом за народ, Миловановић је ишао против већине, за њено добро. Издајник? Пучисти 27. марта 1941.нису били демократски изабрани ни законом овлашћени. Иако је земља била потпуно опкољена, вођени „националном чашћу“, уз подршку народа, одвели су га у катаклизму. Родољуби?

Окупатор доводи на власт усташе. Њима прилази чланство највеће хрватске странке, према упутству њеног вође Мачека. Већина народа је активно или пасивно прихватила нову власт, што се види из слабог одзива у покрет отпора. Ослоњени на премоћ својих савезника, уз минималне сопствене жртве, а користећи се муслиманима, остварују независну Хрватску. Да су усташе осрамотиле хрватски народ геноцидом над Србима, Ромима и Јеврејима, углавном није спорно. Али, издајницима их могу назвати само они који постојање Срба у Хрватској сматрају битнијим од хрватске независности.

Срби у НДХ понекад сазнају за покоље тек од оних који су испузали из јама. Очајни, спонтано и спорадично, у мају и јуну 1941. се дижу на устанке. Одбрана Југославије и геноцид нису потакли комунисте на борбу, иако ће касније то бити пароле за народ. Тек напад на СССР покреће комунисте. Без обзира на страдања цивила, настављају нападе на окупатора. Доказано је њихово споразумевање са Немцима да би уклонили четнике и спречили савезничко искрцавање на Јадрану. Комунистичка идеологија је захтевала отимање власти, а не слободне изборе. СССР је био битнији од Југославије, а револуција од народа. Комунисте издајницима може назвати неко коме је битнији народа од територије, а парламентарна демократија од комунизма.

Четници су били одани мултиетничкој југословенској влади у Лондону. Заједно са комунистима су ратовали против окупатора 1941. Током целог рата су имали везу са савезницима. Докази о њиховим сталним антифашистичким борбама, жртвама и значајном броју муслимана, Хрвата и Словенаца четника су неспорни. Њихова борба је била ипак ограничена обавезом према биолошком опстанку усред геноцида. Такође и спречавањем комунистичке револуције. Зато су према локалним потребама сарађивали са окупатором и тако принудно одлагали ослобађање државне територије. Објавили су 1944. да желе Југославију као мултиетничку, демократску и федеративну монархију. Издајницима их може назвати неко коме је државна сувереност битнија од опстанка народа, а комунизам од парламентарне демократије.

Да ли би четници извршили геноцид над несрпским народима да су победили? Мислим да не би. Познати злочини над муслиманима су били део локалне микро-динамике узајамних масакара, а не усвојене стратегије. Након пада Италије, неодлучне несрпске масе су се приклониле страни коју су подржали савезници. Тек то је партизане заиста учинило мултиетничким и победницима. Међутим, неспорно су комунисти у масовним стрељањима и етничким чишћењима, посебно након 1944, бројчано далеко надмашили четничке злочине.

Економски напредак у СФРЈ не може оправдати комунистичку власт, јер је био слабији од суседних некомунистичких земаља. Етничко неповерење је институционализовано параноичним инсистирањем на етничкој, а не индивидуалној равноправности. Не само у политици и економији, већ и у митологизацији прошлости кроз изједначавање четника и усташа. Грађански рат деведесетих, који је био последица комунистичке власти, ретроактивно је бацио позитивно светло на идеологију која га је проузроковала, као и на митове којима се одржавала.

2 гласa