Пише: Михаил ХАЗИН

Постоје три фундаментално различита приступа постојећем светском поретку.

Први – све је добро и не треба ништа мењати, само мало избалансирати и побољшати.

Други – постојећи систем носи у себи принципијелне недостатке, али они не потичу од тога што је сама идеја погрешна, већ су последица тога да онај ко контролише и развија систем, прави озбиљне грешке. Класичан пример: мишљење, да у Русији проблеми нису повезани са погрешним опредељењем за капитализам, већ са тим што се он неправилно развија.

Дакле: потребан је само цар-баћушка, који ће Русе заштити од издајничких масона и осигурати да нико не одступа од православних принципа, или нас, напротив, ујединити са антизападним суседним земљама и креирати своја „правила игре”, различита од оних које предлаже Вашингтон, итд.

Трећа опција је – радикална. Она говори о томе да је постојећи светски поредак сам по себи неправедан, да је у њему немогуће смањити јаз између богатих и сиромашних, и да коначно „цео свет насиља” мора бити „разрушен до темеља”, а онда… А онда ћемо видети шта ћемо и како ћемо.

Заговорници овог приступа, уосталом, резонски подсећају да је једини систем у коме су богати били ограниченибио створен на територији Русије искључиво заслугом сличних њима. Друга ствар је што су се касније управо они побуржоазили и све оно што су створили за кратко време сами уништили – међутим то је тако природно, буржоазија не воли радикале.

Дакле, прву групу предводи елита. Другу – контраелита. У неком људском смислу, представници контраелите су, безусловно, део елите, али после фундаменталних питања која се тичу имовине – они постају непожељни.

У Русији, на пример, представници контраелите могу бити писци, новинари, генерали, научници – али не и шефови влада и Централне банке. Сетите се каква је пометња настала када је само наговештено да би Сергеј Глазајев (академик и Путинов саветник) могао бити именован за председника Централне банке – јер он није из елите, већ светао представник контраелите.

Трећу групу, чији је типичан представник „Исламска држава”, чини права антиелита. Уосталом, из тог разлога је наивно тврдити да је њено руководство „купљено” од ЦИА, САД или неког другог…

Али, ако си себи поставио за циљ уништење светског система, тада по дефиницији никоме ништа не одговараш. Ако се твоји локални интереси са неким поклапају, могуће је и новац узети и лаке руке га потрошити на задатке које ти сам пред себе поставиш.

Лењин је, по свему судећи, од немачког Генералштаба узимао новац – али је њега тај новац мало обавезивао (осим ако не урачунамо неутемељено мишљење да су са Лењином били агенти царске обавештајне службе, а онда, чак и по формалним околностима, то не би била издаја већ специјална операција).

Ако овај приступ примените на Европску унију, онда су елита – они који данас покушавају да сачувају њено јединство и потчињеност према САД, чак и на уштрб интереса појединих земаља и народа, контраелита су они који се труде да измене општи модел ЕУ наметнут од стране САД, а са антиелитама је све јасно.

Дакле, Меркелова, Оланд и др. и сл. су европска елита.

А, рецимо, мађарски премијер Орбан је – представник контраелите. Да, он спада у општи контекст, али све време отворено критикује систем, и то не ради зато што је сам по себи деструктиван, већ напротив, зато што схвата да садашњи систем – неће дуго, и зато покушава да га некако модификује.

Можда и стога што је и сам, у општељудском смислу, националиста, добро схвата шта ће се десити ако у Источној Европи на власт дође антиелита слична Десном сектору.

Напомињем да прави кадрови Десног сектора нису антиелита – већ просто терористичко-бандитска структура, коју су њихови господари формирали за обављање конкретних задатака. А сви су се, као и обично, надали да ће се они, онако како су изненада из сенке испузали, у њу одједном и вратити.

Али, околности су се, као и обично, показале другачијим од планова специјалних служби, па је та организација почела да се мења, стварајући одређену сферу идеја, у оквиру којих антиелите и расту. И, можете бити сигурни да ће они и даље расти, стварајући масу проблема, чак и већих него што их је сам Десни сектор досад правио.

Ипак, вратимо се Европској унији.

Њена контраелита се данас, у позадини економске кризе и прилично тешких (у смислу судбине ЕУ) америчких планова који су већ постали јавни, бори за власт. То су Марин Ле Пен у Француској, то је и Умберто Боси (лидер Северне лиге у Италији), и многи други.

Узгред, веома је могуће да премијер Грчке Алексис Ципрас, који не жели уништење Европске уније (за сада?), представља елиту, али нову. Међутим, то ћемо тек да видимо. Главна ствар је у следећем:

Пошто елита категорички не жели чак ни да разговара о било каквим променама (што се може видети из чињенице да одбија да призна и само постојање економске кризе, ограничавајући се мантрама у стилу „Све је добро, прелепа маркизо!”), може се десити да у Европској унији видимо предивну слику савез контраелите и антиелите против досадне и презасићене елите.

Призор неће бити препоручљив за оне са слабим срцем.

www.fakti.rs/globotpor/quo-vadis-orbi/ono-sto-ce-se-dalje-dogadjati-sa-evropskom-unijom-nece-biti-za-ljude-sa-slabim-srcem

3 гласa