Мало помињани хероји спасавања Обреновчана и Лазаревчана били су припадници Речне полиције из Београда, који су први притекли у помоћ грађанима који су са кровова кућа гледали набујалу воду како надире.

Први дан после катастрофалних мајских поплава полицајци из ове јединице кренули су ка Лазаревцу, присећа се Милан Пековић, командир Речне полиције.

– Прво јутро смо били у Лазаревцу који је тада био највише угрожен. Тамо смо провели 24 сата спасавајући угрожене људе. Сутрадан када је вода кренула ка Обреновцу отишли смо тамо, где смо провели следећих шест дана, а после смо отишли и у Моровић. Није било наређења, сви смо ишли. Смене су биле по 24 сата, кратко одспавамо, пресвучемо мокре униформе и настављамо. Сада када се сетим тих дана, схватам колико је пожртвованости и храбрости свих спасилаца требало да се евакуишу људи. Најтеже је било кад дођемо испред вишеспратница. Видимо по 50 прозора, људи зову у помоћ, а ми са једним, два чамца, нема места за све, мораш да бираш кога ћеш да спасиш, док вода стално надире и расте – присећа се Пековић.

Ризик није постојао само за угрожене грађане Обреновца, већ и за полицајце. Бујице су улицама носиле све што им се нађе на путу, аутомобиле, знакове, стубове, па је постојала опасност да не ударе у спасилачке чамце и преврну полицајце у воду која је веома прљава и још опаснија због инфекција.

– Свуда угинуле животиње, гледали смо мртву краву како плута у центру Обреновца. То нас није спречило да наставимо. Најтеже је са децом. Дођемо чамцем до куће, нема места за све, па нам родитељи предају децу, барем њих да спасу. Те тренутке, лица тих људи који ти предају децу и не знају шта ће даље са њима бити, то не може нико да заборави. Спасавали смо све које смо могли, чак смо имали и баку од преко 90 година – препричава Пековић.

Велика опасност по спасиоце је било што нису знали на шта ће налетети испод воде. Плашили су се да се не преврну чамци, па су зато искључиво користили металне уместо гумених.

– Била је огромна паника. Прву ноћ у Обреновцу ми смо први ушли у нашим чамцима. Људи нису били свесни шта се дешава, мислили су да ће се вода брзо повући и нису хтели да изађу из кућа. После кад су видели да вода само надолази, више се није могло до њих. Водостај је растао, а ограде, зидови, возила, све је под водом блокирало прилаз. У једном тренутку чули смо да се трудница налази у једној кући која је била неприступачна. Почела је да се порађа. Колеге су срећом стигле на време и евакуисали је. Породила се у болници, рекла нам је како није веровала да ће уопште преживети. После је та екипа из Речне полиције посетила, а она је име детету дала по полицајцу са чамца који је спасао – препричава Пековић.

Бујице и препреке

Један од највећих проблема за спасиоце, осим бујица, биле су препреке у води. Пошто је вода била висока и по неколико метара, чамци су буквално плутали преко ограда и металних шиљака. Када би наилазили на препреке испод нивоа воде, које нису могли да пређу, полицајци су излазили из чамаца, загазили воду како би чамац избегао препрека и онда наставили са трагањем за преплашеним људима и настављали евакуацију.

Да су поплаве које су задесиле Србију нешто што се не дешава за живота, уверио се и Дејан Гргаревић из Речне полиције, који је данима спасавао поплављене.

– Било је панике и страха међу нама, не дешава се овако нешто свакоме. Улице су биле у бујицама, плашили смо се да неко не испадне из чамца. Наилазили смо на возила, стубове, све нам је то сметало. Када смо ушли у Обреновац, био је мрак, није било струје. Аветињски је изгледало док плуташ између кућа и чујеш дозивања људи које не видиш. Користили смо ручне лампе, али нису много могле да помогну. Пловимо улицама, гледамо где се ко налази, не видиш ништа, па налетимо на ауто и у тренутку се смрзнемо од страха да се не преврнемо. Чујемо само гласове у ноћи, неко нас дозива, људи вичу, паника огромна – присећа се драматичних тренутака Гргаревић.

Кекс за старицу

– Ишли бисмо по неколико пута у исти део града како бисмо били сигурни да смо одатле све спасли, а онда бисмо наставили са другим делом града. Спасавали смо једну баку која је данима покушавала да дозове помоћ. Успели смо некако да чамцима између кућа и аута допловимо до ње. Скинули смо ограду испред куће која нам је сметала да је препловимо. Када је ушла у чамац, видели смо да је добро. Дали смо јој воду и кекс, а она је наставила онда са нама даље у спасавање по Обреновцу – присећа се Гргаревић.

Како би били сигурни да ће све угрожене извући, спасиоци су направили план да један по један део Обреновца евакуишу. За тих седам драматичних дана, кажу припадници Речне полиције, нису бројали колико су спасили људи. Претпостављају, више од 1.000 жена, мушкараца, деце и старих, али да у тим моментима нико о томе није размишљао. Сада када су се вратили редовним дужностима, патролирајући београдским рекама за чију су безбедност одговорни, присећају се с времена на време дана када су заједно са осталим спасиоцима спасили читав један град.

– И сутра ако се нешто слично деси, што се надамо да неће, спремни смо као и сви остали спасиоци да одмах кренемо и помогнемо нашим суграђанима где год се налазили – кажу углас.

www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/497377/Godinu-dana-posle-poplava-2-Ljudi-zapomazu-a-nikog-ne-vidis

0 гласовa