На почетку XXI века земље Запада подвргле су Судан жестоком политичком и економског притиску, приморавајући га на поделу земље
Чудовишни крах доскоро једног од успешнијих спољнополитичких пројеката САД оцртава мрачну будућност и осталих америчких сателита од Либије преко Украјине до Косова. Читаоцима Новог Стандарда пружамо јединствен увид у афричко лице америчке спољне политике, као и могућност да препознају код, који ће довести до неминовне пропасти квазидржава, насталих радом европског огранка истог предузећа. Тотална пропаст и урушавање Либије, која је обојеном револуцијом за пар месеци, уз несебичну помоћ америчког ратног ваздухопловства, од просперитетне афричке државе постала још једна бела територија на мапи Африке, требало би да служи као пример западне политике у Африци. То пространство, некад познато као Либија, данас претежно служи као регрутни центар свих радикалних облика ислама, и као одскочна даска избеглицама, па и онима из Јужног Судана, да се дочепају западне Европе. Да ли ће армија наменски генерисаних избеглица успети у својој намери да се домогне Лампедузе или Сицилије, читалац ће најбоље проценити када прочита да је једина реална опција онима који не успеју – да буду поједени.

У наставку преносимо превод текста руског аутора Свјатослава Књазева о срцу таме у Јужном Судану, имајући пред очима речи председника Путина изговорене на јубиларном 70. заседању Генералне скупштине УН: „Да ли бар сада схватате шта сте урадили?“

НАДВИЈАЊЕ МРАЧНЕ СЕНКЕ
Насилна подела Судана и оцепљење из његовог састава вештачки створене државе на југу – а све изведено у интересу западних корпорација – не само да није зауставио оружане сукобе у срцу Африке већ је довео до монструозног масакра са појавом канибализма, робовласништва и масовних силовања. Али то изгледа не смета западним организаторима независности.

Не заборавимо да су то исти они људи за које је референдум на Криму незаконит и спроведен под сенком претње оружјем, а независност Косова политичка реалност коју треба прихватити и без спровођења референдума.

Јужни Судан је територија над којом се мрачна сенка независности појавила, историјски гледано, тек недавно. Судан, као историјска територија борио се и трговао још са древним Египтом, успевајући чак да у по њих погодним историјским тренуцима делегирају свог фараона у Тебу.

Током Средњег века преци савремених Суданаца прво су прихватили хришћанство, а затим су прешли на ислам. Један од главних извора прихода локалне елите тог времена била је трговина робљем. Робови за продају хватани су у јужном и централном Судану, где су људи живели у племенским заједницама. Између племена и села трајао је непрестани рат свих против свих и масовно је практикован канибализам.
Ретки путници и мисионари у те далеке и дивље пределе наглашавали су да мештани нису били тек примитивни ловци и сакупљачи – они су били упознати са пољопривредом, сточарством и разним занатима, али је карактер тих људи био дивљи и оштар. Критикујући јужносуданце за дивљаштво, становници цивилизованих земаља нису занемаривали њихову тржишну цену. Управо из јужног дела Судана потичу евнуси из харема турских султана и других блискоисточних тирана. На почетку 19. века Египат, који је тада формално био под влашћу Отоманског царства, окупирао је Судан. Али његова моћ над јужним делом земље била је чисто формалне природе – експанзију је стопирало огромно мочварно подручје које је тада спасило јужни део земље. У другој половини 19. века у целом том афричком региону драматично је порастао британски утицај. Након што су Енглези анулирали локалне исламисте, у Судану је званично основана заједничка британско-египатска територијална управа. За разлику од претходника, Енглези су ушли у јужни Судан, али се њихово ширење цивилизације свело за неуспешан покушај да се локално становништво натера да гаји памук у земљи која није имала ни једну луку.

Запалити мржњу представника локалних власти према својим суседима, испао је много успешније обављен задатак британске круне, него преношење образовања и технологије. Британци су блокирали ширење ислама на југ земље, охрабривали племенски сепаратизам и посејали семе раздора између хришћана и незнабожаца са једне стране, и „арапа” са друге стране. При чему су „арапи” у Судану били црнопуто становништво, које је употребљавало арапски језик.

ПРИТИСАК И РЕФЕРЕНДУМ
На почетку XXI века земље Запада подвргле су Судан жестоком политичком и економског притиску, приморавајући га на поделу земље. Званични Картум предложио је југу земље широку аутономију, успоставио законом велику квоту за учешће јужних племена у органима власти и признао побуњенике са југа као део заједничких оружаних снага. Али та понуда Јужном Судану (читај Западу) испоставила се као недовољна. Године 2011. Судан је приморан да спроведе референдум на Југу земље, у коме је више од 98 одсто учесника наводно гласало за независност.

Вредно је помена да је остваривање гласачког права на референдуму веома упитно. Према званичним подацима, на изјашњавању је учествовало око 3,8 милиона људи. Међутим, колико становника има Јужни Судан – не зна баш нико на свету, понајмање сами Суданци. Процене варирају у распону од осам до 14 милиона људи, од којих је 80 одсто потпуно неписмено. Највећи део становништва нема никаква документа. Изражавање слободне воље гласањем у таквим околностима звучи као неслана шала, али, када ситуација на терену одговара Америци, међународне организације спремне су да зажмуре на једно, па и на оба ока.

А ситуација на терену веома је одговарала интересима САД. На територији Судана пронађена су изузетно богата поља разних минералних добара, укључујући и нафту. Реалне количине црног злата до данашњег дана нико није био у стању да процени због тешкоће да се спроведе истраживање у џунглама и мочварама насељених гладним ратничким племенима – али неки стручњаци сматрају да залихе црног злата у Јужном Судану могу бити упоредиве са оним у Саудијској Арабији. Са друге стране, званични Картум је већ прилично дуго био блиско повезан са Кином, а од саме помисли на то да је Пекинг заједно са суданскими властима ставио шапу на таква богатства Белој кући и њујоршким канцеларијама мултинационалних компанија припадала је мука. На крају крајева, сви ресурси на мајчици земљи припадају америчкој нацији изузетних.

sudan02Прослава стицања независности Јужног Судана прошла је веома лепо. Након узбудљивог референдума са непознатим исходом и милионима неписмених учесника без докумената, младу државу је буквално за само неколико месеци признала већина чланица УН. Младу демократију подржали су лично Барак Обама и Хилари Клинтон. Наравно није било речи о нарушавању територијалног интегритета суверене државе од стране Вашингтона, Лондона или Брисела. На крају крајева, ти људи су реализовали своје демократско право на самоопредељење, најдемократскијом алатком – референдумом.

ИСТИСКИВАЊЕ КИНЕЗА
Промоција демократских вредности у том афричком региону изломила се на стене економске реалности. „Издајнички” Кинези, већ уложивши најмање 15 милијарди долара у заједничку економију преко државне компаније China National Petroleum Corporation, понудили су млађаној држави добре перспективе, о којима су они до тада могли само да сањају.

И да видите то и није некаква источноекономска магија. Запад, по правилу, предлаже да се трговина нафтом, гасом, златом и волфрамом, обавља у замену за демократске вредности – а то је, признаћете, тешко опипљива валута. Док, са друге стране, Кина нуди, реалне инвестиције и образовне програме за грађане.

И, ето, расплет је већ видљив, као и много пута до сада, на другим светским меридијанима… своје право лице показаће америчка спољна политика.

На овом месту треба дати нека објашњења. Не постоји јединствена или чак некаква водећа нација у Јужном Судану. Судан, као и пре хиљаду година, насељавају племена, међу којима су најбројнији Динка (око три милиона људи) и Нуер (око 1,7 милиона). Оба племена говоре језицима нилске групе и имају сличне културе, што их, наравно, не спречава да мрзе једни друге.

Године 2013, представници племена Нуер почели су да изражавају незадовољство својим поданичким положајем, што је довело до, како је рекао председник те државе Салва Кир, покушаја државног удара. Напустивши оружане снаге Јужног Судана, Нуерци су устали против власти са оружјем у рукама и у земљи је почео грађански рат.

Нуерци су објавили да су Динке њихови вековни непријатељи. Њихови лидери јавно су позвали своје ратнике да слободно силују све жене Динка и да тим чином прославе име свог племена. Ратнике, дакако, није требало дуго наговарати… Владине снаге почеле су да одговарају на противничке акције са мање-више истим прокламацијама својим војницима. Новац и храна су се код лидера супротстављених страна, наравно, потрошили, и почела је масовна глад у Јужном Судану.

Ускоро је ситуација прешла са злог на горе. Учесници сукоба, поред масовних убистава и силовања, почели су да практикују и канибализам. Мале племенске групе које живе у дубокој провинцији земље, почеле су да формирају банде наоружане луковима, стрелама и мачевима и да краду стоку од комшијских племена. Војници државне војске који су без плате послати да смире примитивне банде у провинцији почели су да наплаћују заштиту цивилног становништва, да отимају храну и силују жене.

sudan12aБрој жртава новог грађанског рата већ одавно премашује цифру од 100.000 људи. Учесници племенског рата не штеде никог, чак ни тромесечне бебе. Малу децу даве у рекама, везавши их за тела убијених мајки. Бежећи од насиља, људи су почели масовно да мигрирају у суседне земље. Само у Уганди уточиште је нашло око 700.000 јужносуданских избеглица. А колико их је још у Конгу, Етиопији и „северном” Судану, чија је власт обећала да ће кажњавати бичевањем илегалне емигранте, нико не зна. Најсрећније избеглице, преко територије суседних земаља, успевају да стигну до Западне Европе.

ГЛАД И СИЛОВАЊА
Живот оних који су остали у Јужном Судану протиче у монструозним условима. Да би се спасили од разбојника, људи запостављају пољопривреду кријући се у густим шикарама и мочварама дуж река. Ти људи немају могућности да обрађују земљу, или узгајају стоку, што је резултирало да се у региону појави глад. Представници УН предлажу предузимање мера за спас гладних људи, али стручњаци су скептични у процени ефикасности ових мера. Представнике хуманитарне мисије, убијају и пљачкају у близини базе миротвораца. Шанси да се дотури хуманитарна помоћ удаљеним регионима земље, једноставно нема. Убиства и групна силовања често се дешавају испред амбасаде САД, и пред очима војника у плавим кацигама, али они не воле да се мешају. И не само да не воле да се мешају већ су војници из контингента УН и сами учествовали у силовањима жена и девојака, из логора под заштитом заставе УН.

Симптоматично је да међународне организације за људска права снимају прекршаје учињене од стране владиних снага и представника племена Динка, али жмуре на непочинства опозиције из племена Нуер и других побуњеничких група. А то нас наводи на одређена размишљања…

sudan13Почетком марта, у руководству УН говори се о томе да се ситуација на терену побољшала и да је вероватноћа геноцида смањена (мада није јасно по чему се актуелна догађања разликују од геноцида). Као подсмех дипломатама који се налазе далеко од афричке реалности, милитанти из Јужног Судана врше инвазију на територију суседне Етиопије, убијају тамо 28 особа, отимају 43 детета и мирно се враћају назад. Шта је очекивало ову децу, у контексту онога што се дешава у у Јужном Судану, страшно је и помислити. Касније се у медијима појавила информација о томе да су снаге Етиопије успеле да поврате шесторо отете деце. Судбина преостале још увек је непозната.

КРВ У ПОТОЦИМА
Као и у току рата између севера и југа, лидери Нуер и Динка племена састају се с времена на време, слажу се у погледима на свет, деле министарства… Али онда неко или нешто поново не да оружју да се утиша. Иако је власт још у мају 2015. године осигурала представнику племена Нуер враћање места подпредседника, у Јужном Судану наставља да тече крв у потоцима.

У земљи постоје огромне залихе нафте, руде гвожђа, бакра, руде хрома, цинка, волфрама, сребра, злата. Тамо успева велики број пољопривредних култура. За разлику од других афричких држава, у Јужном Судану постоје одлични хидроресурси. Што би народ рекао, уживај и радуј се! Али не лези враже… Прву ствар коју је Запад испословао од ове младе државе је прекидање свих веза са Суданом, поцепавши притом бројне економске и инфраструктурне везе са Картумом. Јужни сусед Судана је остао без изласка на море. Затим је део Јужног Судана организовао сопствени мајдан, тражећи више власти за себе…

Шта сада да се ради? Поделити земљу на још неколико делова? Али у Јужном Судану живе десетине племена. Испоставља се да је држава потребна сваком од њих? Одговор на сва ова питања једноставно не постоји.

sudan11Постсовјетским републикама вредело би да поближе размотре јужносуданску катастрофу. И тамо је за кратко време инсталирана демократија на амерички начин – која се завршила геноцидом, глађу и канибализмом. Рекло би се да је тек јуче Вашингтон поздравио стварање Јужног Судана, као и ономад, 1991, независност Украјине и Грузије.

Код оних који су се претплатили на западне саветнике крај је увек тужан. Ствар је само у времену, пре или касније…

www.standard.rs/svet/37410-%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D0%BB%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D1%83-%D1%98%D1%83%D0%B6%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D1%83%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D1%83

3 гласa