Др Милош Тимотијевић

ашто је објективно сагледавање сукоба комуниста и ЈВО важно за догађаје који Србији предстоје

Др Милош Тимотијевић, историчар, рођен је у Чачку 1969. године. Завршио је студије историје на Филозофском факултету у Београду. (Чачак, 1969). Од 1997. године ради у Народном музеју у Чачку. Звање кустоса добио је 1998. а вишег кустоса 2006. године. Докторску тезу Модернизација балканског града у доба социјализма: пример Чачка и Благоевграда (1944–1989) одбранио је 2011. године на Филозофском факултету у Београду. Главна подручја његових научних интересовања су модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века, друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја Цркве и црквене уметности на подручју Западне Србије, као и војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата. Члан је редакције часописа Зборник радова Народног музеја у Чачку од 2001. године. Аутор је седам изложби, више од 10 монографија, више од 50 научних чланака, студија, каталога. Учествовао је у низу научних скупова. За свој рад добио је више признања. Са њим смо разговарали о последицама Другог светског рата у нас.

Пре него што почнемо да разговарамо о сложеним и тешким последицама Другог светског рата на нашем простору, питамо вас због чега сте своју научну каријеру усредсредили на изућавање једног ужег простора, какав је Западна Србија?
— Током целокупне каријере бавим се темама везаним за људе, догађаје, процесе и структуре везане за Западну Србију, односно микроисторијским истраживањима преко којих се долази до релевантних закључака важних за много шире подручје. Методолошко-теоријска основа таквог деловања увек је разнолика и еклектична. Општа криза историје после очигледне пропасти позитивистичког приступа, који није успео да досегне до прогнозе друштвеног понашања, многе је гурнула у релативизам и историософију прожету ирационалношћу. Историчари који су кренули путем микроисторије покушали су да досегну до реалистичног описа човековог понашања, признајући његову слободу унутар нормативних система и друштвених структура. Најважније је оповргнути релативизам, који се намеће путем критичарске методологије постмодерниста, и избећи свођење рада историчара на искључиво реторичку активност која интерпретира текстове, а не и саме догађаје. Однос појединца и наслеђених друштвених структура у микроцелини на примеру биографије једног човека може да донесе вредне историографске закључке. Неко мало место, појединачни актери друштвене драме или само један човек могу да репрезентују неку већ распрострањену ситуацију. На тај начин се и преко личности Звонка Вучковића може доћи до релевантних закључака везаних за ослободилачки и грађански рат у Србији 1941-1945. године. Али о томе више када завршим започети посао, јер никада није извесно да ће се у овим несигурним временима планови и остварити.

Дуго сте се бавили Другим светским ратом у нас, а нарочито грађанским ратом између четника, партизана и Љотићевих добровољаца. Какве последице је тај рат оставио међу Србима?
— Тешке последице. Савремено друштво у Србији је још увек подељено иако је прошло седам деценија од завршетка Другог светског рата. Људи чије су породице страдале у тим сукобима чувају успомену на многе обрачуне, што је озбиљна траума која се преноси кроз генерације. Међутим, сећање је увек колективни феномен. Сукоби партизана и четника постали су део колективног памћења, посебно злочини четника, док се о партизанским злоделима мање говори, а убиства љотићеваца ретко ко помиње, мада су четници ликвидирали Љотићеве добровољце на ништа мање суров начин него партизане.

Ова „неосвешћеност“ кад су злочини у питању, по свему судећи, јесте конструисана. Да ли је намера те конструкције била стварање сталних извора сукоба у српском друштву?
— Сећање је природан процес, као и заборав. Пример планског потискивања сећања на монструозне усташке злочине у оквиру пројекта „братства-јединства” у социјалистичкој Југославији на најбољи начин илуструје тај процес. Насупрот томе, постојао је јасан концепт истицања четничких злодела, јер је партизанима генерал Михаиловић био најважнији противник, што је условило и карактер пропаганде, њену дубину и дуготрајност. Четници су постали оличење „зла”, а партизани „добра”. Таква манихејска слика додатно је оснажена пропагандом некадашњих република СФРЈ против модерних „четника”, утемељеној на осуди српског национализма као основног узрочника распада Југославије и „кривца” за злочине у тим сукобима. На планетарном нивоу ова пропаганда наслања се на већ постојеће стереотипе везане за „одговорност” Србије за почетак Првог светског рата. Постоји и унутрашњи подстицај одржавања „врућег” сећања на сукобе партизана и четника, јер су се идентитет и легитимитет социјалистичке Југославије темељили искључиво на сећању везаном за Други светски рат. Мит партизанског ослободилачког рата, повезиван са култом Јосипа Броза Тита, имао је наглашену идеолошко-политичку и колективно-емоционалну функцију унутар званичне репрезентативне културе сећања. Србија се и данас најжилавије везује са традиције социјалистичке Југославије, што је темељ идентитета највећег дела елите српског друштва. Самим тим борба против „четништва” добија нове облике, везује се за осуду српског национализма као искључивог кривца за распад Југославије, ратне злочине, спору евроинтеграцију, отпор модернизацији и много тога другог.

titodrazaИмамо ли ми „слепу мрљу” у „читању” ратних прилика у нас? Ту пре свега мислим на улогу немачког окупатора у продубљивању грађанског рата, која као да се непрестано превиђа. Убијали смо се узајамно, кажу сви, као да у Србији није било окупатора, коме је грађански рат одговарао.
— Сукоб партизана и четника приказиван је као космичка борба „светлости” и „таме”, а у таквом виђењу Другог светског рата није било много места за рационалан приступ прошлости. „Издаја” четника, или „издаја” партизана, у четничкој верзији догађаја, бацила је у сенку на Немце и њихову смишљену бруталну окупацију. У Хитлеровом расном „новом поретку” није било места за Србе. Већ 1938. донети су планови за разбијање Југославије и свођење Србије на мало „језгро”. После 27. марта 1941. дошло је до праве провале мржње против Срба, а постојали су предлози и да се као народ потпуно униште. Прагматични планови условили су одлагање оваквих решења, али је истовремено планирано да се после немачке победе у рату Срби иселе са Балкана. Најчешће је помињан Сибир. Тај план се због пораза нациста није остварио, али је Хитлер све до краја окупације Србије био велики противник било каквог облика српског национализма, као највеће опасности на Балкану. На подручју усташке НДХ масовни злочини против Срба покренути су уз немачки благослов и велико разумевање. На подручју окупиране Србије Немци су настојали да суровим мерама спрече организовање отпора, а, када се ипак подигао устанак, настојали су да га угуше свим расположивим средствима. Масовна стрељања била су само један облик пацификације. Немци су истовремено настојали да поделе два устаничка покрета, као и да што више Срба укључе у међусобне обрачуне. Прва стрељања талаца 1941. извршили су српски жандари под надзором СС. Окупациона управа Аћимовића и Недића, као и Љотићеви добровољци, били су активно укључени у прогон и убиства партизана и четника. Четници су кроз форму легализованих одреда код Милана Недића прогонили партизане. То су чинили и легални одреди генерала Михаиловића, а постоје бројни примери директне повезаности са немачком обавештајном службом у таквим акцијама. Брутална убиства партизана, која су подстицали Немци, нису била само резултат уобичајене „балканске” суровости већ и начин да се српско друштво што више подели. С друге стране, постоје и примери да су партизани приступали Љотићевим добровољцима или да су чак деловали у немачким јединицама, прогонећи Михаиловићеве четнике. После рата партизанска публицистика такве случајеве оправдавала је „лукавошћу” у борби против четничког терора. Чувени преговори партизана са Немцима марта 1943. у Загребу имали су за циљ уништавање четника као заједничких непријатеља. Масовна колаборација четника са Италијанима и делимично са Немцима била је усмерена против партизана. Немци у свим својим извештајима до јесени 1943. страхују од уједињавања четника и партизана у случају савезничке инвазије на Балкан. Имали су много разлога да поделе два покрета отпора, продубљују мржње и подстичу масакре.

Ратни злочини 1941. у Србији које су Немци починили заснивају се, између осталог, на тврдњи да су наводно четници и партизани масакрирали убијене Немце, после чега је стигла наредба о убијању сто за једног. Шта је истина?
— Немци су још 28. априла 1941. донели наредбу да ће убијати сто Срба за једног убијеног Немца, без обзира ком слоју становника припадају, као и наредбу да се лешеви обесе на јавном месту. Сличне наредбе поновљене су 19. маја, 16. и 28. септембра 1941. године. Није постојала било каква племенитост ни разумевање за Србе. Војници су тренирани да буду непопустљиви и сурови. Највеће злочине у Србији 1941. нису починиле СС трупе, већ обични припадници Вермахта, мобилисани мушкарци, углавном из Аустрије, а најкрволочије наредбе доносили су управо некадашљи аустријски војници, настојећи да се освете за поразе и срамоту аустријске војске 1914. године. Генерал Франц Беме, главнокомандујући немачки заповедник у Србији, још 4. октобра 1941. намерно је изменио извештаје са аутопсије немачких војника које су код Тополе убили партизани. Том приликом нико није масакрирао лешеве, али је Беме сликама ужасно осакаћених мртвих људи желео да поручи својим подређенима шта их чека ако се предају устаницима. Због наводно масакрираних немачких војника код Тополе стрељане су стотине талаца, Јевреја и Срба. Немачка команда желела је на сваки начин да оправда своје злочиначке поступке, и мерама страшног терора угуши устанак. Иста легенда о тобожњем масакрирању окупаторских војника везана је и за стрељање у Крагујевцу, где су Немци убили преко 3.000 људи у граду и околним селима. Немци су, према сопственој пропаганди, „морали” да буду брутални, јер су партизани и четници у Љуљацима „грозно осакатили” мртве немачке војнике. Ту слику су посебно преносили љотићевци, настојећи да у други план ставе своју улогу у одвођењу Крагујевчана на губилиште. Иначе, немачка колона која је нападнута у Љуљацима и после које је дошло до стрељања у Крагујевцу, враћала се из Горњег Милановца, који су потпуно спалили и срушили, где су на улици убијали мирне људе, а постоје и сведочанства о силованим и масакрираним девојкама, а са собом су повели преко 100 људи које су затим стрељали у Крагујевцу. Није било никакве немачке „племенитости“.

Често се потеже питање неправде према фолксдојчерима после Другог светског рата. Неправди је, свакако било, али постоје и многобројна сведочења о злочинима СС дивизије „Принц Еуген”, састављене од фолксдојчера, што је касније изазвало осветнички бес међу партизанима.
— Ако желимо да се поштују жртве српског народа, онда морамо да осудимо злочине за које су одговорни и Срби. Партизанске јединице, а оне су по саставу биле српска војска југословенске оријентације, имају одговорност за злочине над Немцима. Неселективна стрељања, убијање без судске одлуке, логорисање целокупног становништва, одвођење у СССР, као и многи други преступи сигурно су злочин, као и масовно протеривање из Југославије. Нису сви били одговорни за суровости СС дивизије „Принц Еуген”, која је иза себе, наравно, оставила крваве трагове.

himlerkraljevoПрве акције, пропраћене страшним злочинима, припадници те дивизије имали су у западној Србији, посебно на Копаонику, где су прогонили четнике генерала Михаиловића. Официри су смишљено тражили спровођење најсурових мера према српском становништву, а у прогону четника и обичних мирних сељака примењивали су стрељања, групна и појединачна спаљивања, печење људи на ражњу. Током ове важне операције у Краљево је 18. октобра 1942. лично дошао Хајнрих Химлер, похваливши обученост, понашање и деловање војника и официра у борби. СС дивизија „Принц Еуген” је у наредним годинама била главни противник партизанима, примењујући бруталне мере као што су клања, спаљивања, бацања у провалије, вађење деце из утроба мајки, одсецања глава, углавном у репресији према српском становништу, ослонцу партизанских јединица западно од Дрине, убијајући људе свих узраста, од најситније деце до древних стараца.

Иако сте, и по породичном и по личном ставу „симпатизер” равногорства, ипак сматрате да смо у опасности да изгубимо из вида да су Срби имали два антифашистичка покрета отпора – равногорски и партизански. Зашто мислите треба бранити ту историјску чињеницу?
— Равногорци су били веома хетероген покрет. Најчешће се истиче крајње десно крило и Мољевићев програм „хомогене Србије” и „чишћења” несрпских народа, као и конкретне последице такве политике током Другог светског рата. Многи који данас „пропагирају“ равногорство везују се само за такве идеје. Наравно, у крајевима погођеним усташким масакрима велики део равногораца тражио је освету. Ипак, такав програм није био основа целе Михаиловиће организације, посебно не у централној Србији, језгру покрета. Ту је у почетку рата најдоминантнија била конзервативна струја оличена у идејама „националне револуције” Драгише Васића. Највећи број Михаиловићевих присталица имао је умеренији политички став, оличен у странкама грађанског политичког центра, а пред крај рата званични програм добио је југословенска и социјалдемократска обележја, док су „крајње десна“ прича и план прогона и неселективних одмазди одбачени и осуђени. Заправо, највећи број равногораца, ако се изузме крајње десно крило, везивао се за либерална начела грађанске парламентарне демократије западноевропског типа. Противници равногораца искључиво истичу екстремно шовинистичку струју Михаиловићевог покрета, колаборацију и злочине. Поред свих мана, равногорци су били једина снага која се залагала за демократско друштво, чији су гарант у то време били и западни савезници. Љотићевци и партизани су имали за циљ тоталитарно друштво. Антифашизам Михаиловића одбацује се због пасивности у борби, што није тачно, колаборације, која је постојала, али није се темељила на прихватању фашистичке идеологије, злочина који су се заиста и догодили, и морају се осудити, али нису били део унапред смишљеног геноцидног плана истребљења других народа нити су имали за циљ уништавање свих демократских и левичарских покрета и појединаца, као и због уске шовинистичке идеологије, која оптужба не стоји, јер је политичко крило равногораца било хетерогено и превладавали су демократски елементи. Равногорци су били антифашистички, али и антикомунистички покрет, што је донело и њихову осуду партизана као „издајника” српског народа.

Класни радикализам комуниста је постојао, наравно, као и њихови злочини против Срба верних краљу и отаџбини (довољно је сетити се само Црне Горе и Херцеговине!). Али они су истовремено били доследни антифашисти, а највећи број људи није отишао у партизане да би увео тоталитарни стаљинистички поредак, већ да би ослободио земљу, борио се за социјалну правду, општи напредак, равноправност омладине, жена, свих народа Југославије и општа хумана начела угрожена нацистичким и фашистичким погромима на расној основи.

titostalinЧетници су често покретали антикомунистичку хистерију, настојећи да истакну само тоталитарно биће партизанског покрета, наглашавајући да партизани нису Срби, што није било тачно. Партизани су, по свом саставу, били српски антифашистички и ослободилачки покрет југословенске и комунистичке оријентације, у многим сегментима, због идеологије интернацналистичког типа, нихилистички оријентисан према српским националним циљевима.

Дакле, злочина је било са обе стране у грађанском рату. Иако је злочин злочин, постоје ли неке, условно говорећи, идеолошке разлике кад су злочини у питању?
— Партизанске снаге ликвидирале су у Словенији око 100.000 ратних заробљеника (усташа, домобрана, словеначких домобрана, равногораца, љотићеваца). Према подацима Комисије за пописивање стрељаних лица после 12. септембра 1944. на простору данашње Републике Србије из јануара 2015, нова власт Јосипа Броза Тита ликвидирала је 56.180 људи. Списак убијених има даљу тенденцију увећања, јер убијени из многих подручја још нису пописани. Репресија Титовог режима била је великих размера. Највећи број страдалих и утамничених сигурно нису били ратни злочинци, мада треба нагласити да је међу стрељанима било и правих сарадника окупатора и истинских зликоваца.

Класни радикализам југословенских комуниста имао је своју „премијеру” већ 1941. године на слободној територији у Србији, а директно наређење Јосипа Броза Тита од 14. децембра 1941. године да се пређе на „другу етапу револуције” значио је директан обрачун са грађанским снагама, односно превентивну ликвидацију противника Комунистичке партије. Таква одлука је створила тешке последице, јер су масовна убиства додатно појачала грађански рат, изазвала одмазду равногораца. Истовремено комунисти су после таквих поступака додатно ојачали, јер више није било повратка и помирења са грађанским снагама. Једино је потпуна победа у грађанском и ослободилачком рату могла да буде спасоносна.

Тако су убиства „класних непријатеља” на посредан начин додатно учврстила партизанске редове. Један од темеља управљања комунистичким покретима, касније и државним режимима, био је принцип колективног јемства, које је обезбеђивало планирање, наређивање и извршење егзекуција над стварним, потенцијалним и измишљеним „непријатељима”. На тај начин стварао се „мистичан” круг повезан са личношћу харизматског вође, који ствара перфидни систем психичког и физичког терора. Раскид ове везе за власт представља велику опасност.

Ништа не повезује људе тако чврсто као саучесништво у низу злодела чијим се починиоцем ниједан од њих не жели признати. Указати на оно што се види, разоткрити оно што се зна, значи изазавати гнев осталих саучесника, изложити се опасности да се од њихове стране буде изопштен и изгубити их заувек. Ћутање тако постаје доказ солидарности групе. Од истине се одустаје како би се остало у заједници. Потребна је извесна „религија” да би том ћутању дала мисао и оправдала жртвовање разума. Таква „религија” претвара ћутање у знак савршеног, такорећи крвљу запечаћеног споразума међу саучесницима. Истина би била извор неспокојства и јабука раздора. Њу може угушити само заједничка вера.

Комунисти у Србији наглашавали су да је „свети задатак српског народа” обрачун са ројалистичким покретом генерала Михаиловића, односно Југословенском војском у Отаџбини као носиоцем буржоаског друштвеног уређења, односно „окова прошлости”. Обрачун са „четницима” истицан је као „универзално и судбоносно“ питање по даљу будућност српског народа и зато је морало да се схвати у „свом историјском значају. Злочини „четника” подигнути су на ниво „апсолутног зла” и надвисили су усташку планирану и остварену кољачку праксу, геноцидну политику уништења Срба као нације. Они који су чинили злочине у име нове „религије” били су убеђени да стварају нови свет, да је уништавање „непријатеља” неопходно, што им је давало посебну снагу и уверење да је после „апокалипсе” време стало, да је наступила „вечност”. Чланови Партије који су усвојили такав начин размишљања „поштено су радили” у име новог морала, јер су сматрали да је он израз „историјског детерминизма“.

Психолошки профил комунисте, победника у грађанском и ослободилачком рату, „конструктора новог” света у Србији и Југославији, обликовао се у пакленој атмосфери нечовештва и умирања. Суровост ратних сукоба, постојање традиције насиља и императив његове нове употребе као залог успеха револуције, условили су ослобађање од општих хуманих, али и патријархалних вредности и морала. Многи партизани понашали су се нељудски и безобзирно у својој борби, правдајући своје поступке истом праксом својих противника. Разум су надвисили анимални нагони прогоњених људских бића која се свим средствима и начинима бране од уништења. У исто време наглашавали су начела храбрости, поштења и људске доброте. Пркосни отпор према „злу” тражио је јунаштво и жртве. Није било обуздавања презира према онима који се налазе на страни „неправде и зла”, чије се људске трагедије и невоље не уважавају нити изазивају самилост. Били су убеђени у идеолошко обећање да ће злочини који чине на крају довести до „добра”, и да се људски род развија у дијалектичким супротностима које ће на крају донети тријумф живота над смрћу, победу снага добра над снагама зла, упркос трагичним посртањима и драматичним искушењима.

Очито је да историјски ревизионизам има своје конкретне геополитичке циљеве, то долази од НАТО приче да су Стаљин и Хитлер исто. Зашто се Руси не одричу великог отаџбинског рата и не дозвољавају ревизионизам?
— После пада Берлинског зида дошло је до ревизије антифашизма на општем нивоу с циљем одбацивања позитивног наслеђа социјализма и спречавања било какве критике савременог капитализма, било какве помисли на измену или само контролу постојећег неолибералног система, који све више ограничава људске слободе. Други стратешки циљ је измена сећања на одлучујући допринос Црвене армије у сламању нацистичке Немачке, јер је совјетски отаџбински антифашизам имао утемељење у великоруском националном осећању, па чак и у православљу. Без совјетске победе западни свет би највероватније изгледао као скуп различитих варијација на фашистичке и ауторитативне моделе, никако на либерално-парламентарне. Немачки нацистички „нови поредак” у Европи значио је слепу послушност наређењима из Берлина. Планирано је, а делимично и остварено истребљење читавих народа, пре свега Јевреја у Холокаусту, као јединственом феномену, док су други требало да постану безлична маса робова, претходно десетковани као народи, на ивици биолошког опстанка, одржавани у животу само због потреба „расно-националне заједнице немачког народа”, што је требало да буде и судбина Руса, Пољака, Срба. Комунисти јесу били тоталитарни покрет, али нису имали за циљ истребљење људских бића, већ да насилним методама „просветле” масе. Либералне демократије и егалитарно-универзалистичке тежње комунизма произашли су из исте идеологије просветитељства, с тим да су прве тежиле „напретку“ подстакнутом унутрашњом динамиком друштва уз поштовање људских права, док су комунисти уз помоћ насиља вршили своје „прогресивно” револуционарно деловање. Обе идеологије веровале су да је „смисао историје” управљен према „напретку”. Универзалистичке тежње комуниста оствариване су уз помоћ насиља тоталитарне државе, по много чему упоредиве са фашизмом, што их у одређеној мери изједначује, а у радикалној критици и поистовећује. Али они нису били истоветни, а циљ њиховог изједначавања има политичке циљеве усмерене првенствено против савремене Русије и њене културе сећања, а на Балкану против Србије и српског народа, који су чинили већину у партизанском покрету под вођством комуниста.

Зашто се Србима пориче учешће у партизанском антифашизму, а равногорство се изједначава с пуким колаборационизмом?
— Овај процес у Србији није још довољно уочен и говори се само о порицању позитивног наслеђа социјализма. Ако се Србима одриче антифашизам у Равногорском покрету, а истовремено партизани осуде као тоталитарни покрет истоветан са нацизмом, резултат је више него јасан. Покренут је међу извесним историчарима и нови процес у коме се родно место антифашизма везује за Шпански грађански рат, чиме се елиминише совјетски отаџбински антифашизам, али и значај Срба у партизанском антифашизму, јер је половина шпанских бораца из Југославије била хрватског порекла, Срби су чинили само једну петину. Тако се релативизује и апсолутна доминација Срба у партизанском покрету у устанку 1941. године, као и током наставка рата. Слепи антикомунизам модерних, дводимензионалних равногораца ударнички доприноси оваквој измени културе сећања.

Због тога савремени историчар мора учинити све да изабере уравнотежен приступ питањима Другог светског рата јер само такав приступ омогућује сагледавање пуне истине и залечење траума у колективном сећању.

Разговарао ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Шира верзија разговора објављеног у „Геополитици“, март 2015.

www.standard.rs/istorija/31397-%D0%B4%D1%80-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%88-%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%80%D0%B0%D1%82-1941-1945-%D0%B8-%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D0%B0

1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ